PROFILBARU.COM

Иван Југовић
Иван Југовић
	Иван Југовић
Лични подаци
Датум рођења	1772.
Место рођења	Сомбор, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	1813.
Место смрти	Велики Бечкерек, Аустријско царство

Иван Југовић или Јован Савић (Сомбор, 1772 — Велики Бечкерек, 1813) био је српски професор Велике школе у Београду и секретар Правитељствујушчег совјета. Био је припадник аустрофилске струје међу устаницима.

Биографија

Рођен је у Сомбору. Његово право име је било Јован Савић, али је након доласка у Србију почео користити име Иван Југовић. По тврдњи неких његових рођака, Југовић је било старо породично презиме. Основну школу (Норму Аврама Мразовића) и Граматикалну школу завршио је у родном граду (неки биографи претпостављају и учитељски течај у Мразовићевој „Норми"), а шестогодишњу гимназију у Сегедину, након чега је студирао права у Пешти. По завршетку правних студија, са добром препоруком декана пештанског Правног факултета Емерика Келемана (1797) за митрополита Стефана Стратимировића, Јован Савић је 1. фебруара 1798. године примљен за професора припремног разреда Гимназије у Карловцима, а већ наредне школске 1799/1800. године постављен је за професора првог граматикалног разреда. Професуру је напустио 1. марта 1802. године и прешао је у Вршац, за секретара владике Јосифа Јовановића Шакабенте. У то време био је у сукобу са митрополитом Стратимировићем, па је 1805. године остао и без положаја у Вршцу. У јесен исте године прешао је у устаничку Србију, у Смедерево, где је, под псеудонимом Иван Југовић, убрзо постао писар у Правитељствујушчем совјету. Почетком 1807. године, након смрти Божидара Грујовића, првог секретара Совјета, Југовић је постављен на његово место. Почетком септембра исте године упућен је у дипломатску мисију у штаб руске војске у Букурешту, како би се примирје између Руса и Турака проширило и на Србију. На основу интрига руског изасланика у Србији Константина Родофиникина, Југовић је крајем 1807. године отпуштен из службе у Совјету. Оставши без посла, Иван Југовић је решио да по узору на Мађарску краљевску академију оснује у Београду школу у којој ће бити учене више науке и у којој ће бити школовани будући народни поглавари и управитељи Србије. Велика школа је, залагањем Југовића, свечано отворена 31. августа (12. септембра по новом календару) 1808. године. За њеног првог управитеља именован је Доситеј Обрадовић, а Југовић је током првог полугодишта био њен једини професор. Крајем 1808. године. Иван Југовић је политички рехабилитован и налазио се на челу дипломатске мисије која је више месеци боравила у Јашију, у штабу руске војске, на преговорима са фелдмаршалом кнезом Александром Прозоровским о будућем статусу Србије. На повратку из ове мисије, Југовић је био именован за председника београдског Магистрата, а у марту 1810. године налазио се у дипломатској мисији као Карађорђев изасланик код аустријског цара Франца I у Бечу. Почетком 1811. године поново је именован за првог секретара Правитељствујушчег совјета. Када је у марту 1811. године умро Доситеј Обрадовић, на његово место попечитеља просвештенија (министра просвете у устаничкој српској влади) именован је Иван Југовић.^[1] У сукобу русофилске и аустрофилске струје (којој је припадао Југовић^[2]) у српском политичком врху, Иван Југовић је, са Миљком Радоњићем и Михаилом Грујовићем, крајем 1812. године истеран из Совјета. Београд је напустио почетком марта 1813. године, а последње месеце живота провео је између Бачке Паланке, Темишвара, Беча и Великог Бечкерека (данас Зрењанин), где је и умро 7/19. новембра 1813. године. Сахрањен је у порти бечкеречке Светоуспенске цркве.^[3]

Јован Савић - Иван Југовић био је полиглота који је уз матерњи српски течно говорио и разумео још шест језика (латински, немачки, мађарски, руски, италијански и француски).^[3] Био је даровит правник и писац, преводилац, хроничар и песник, и ненадмашан беседник. Имао је једну од пресудних улога у учвршћивању српске самосталности и обликовању државног устројства устаничке Србије, а Југовићеве идеје о јакој, слободној и самосталној националној држави, која ће бити носилац народних тежњи за ослобођење и других крајева у којима живе Срби, неколико деценија су претходиле „Начертанију" Илије Гарашанина. Образован и уман, поносан и отворен, али немирног духа и бујних личних и политичких страсти, Сомборац Иван Југовић (Јован Савић), за непуних осам година боравка у устаничкој Србији, постао је уз Доситеја Обрадовића најпознатији и најутицајнији пречански Србин у националној, политичкој и просветној историји свог времена. Његова улога била је кључна за покретање Велике школе, чије дубоке образовне корене данас баштини Универзитет у Београду, па је тиме овај сомборски ерудита, са истанчаним осећањем за меру националног и цивилизацијског, забележен и као трајан задужбинар српског образовања.^[4]

Види још

Велика школа Ивана Југовића

Референце

^ Гавриловић, Андра, ур. (1901). Знаменити Срби XIX. века, година I. Загреб: Српска штампарија. стр. 76.
^ Миладиновић, Иван (11. 9. 2016). „Срби, шпијуни бечког двора”. Вечерње новости онлајн.
^ ^а ^б Гавриловић, Андра, ур. (1901). Знаменити Срби XIX. века, година I. Загреб: Српска штампарија. стр. 77.
^ Сажетак из књиге Милана Степановића: Јован Савић - Иван Југовић, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2008