Отац Димитрије, министар и председник Сената, мајка Велика, рођ. Клајн.
Основну школу завршио је у Београду. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1886. У Паризу је завршио права. Током студија показао је више интересовања за позориште и глумачку каријеру, него за правне науке.[1][2] По повратку у Србију, постављен је за судског писара Првостепеног суда у Ужицу. Био је један од вођа Напредне странке. Занимао се за новинарство, био један од покретача дневног листа Ред 1894, а сарађивао је и у часопису Српски преглед. Због кицошког облачења и омаловажавања људи који су потицали из сиромашних средина београдски кругови су му наденули надимак "Паја Бунда".[3]
Пошто је његов отац Димитрије Маринковић одбио да састави нову владу, Павле је постављен за министра просвете и црквених дела постављен је јула 1900.[4] и на том месту остао је до априла 1901. У време његовог министровања отворене су Богословија „Свети Сава“ и прва Женска учитељска школа у Београду (1900); донет је Закон о Народној библиотеци и Правила о унутрашњем уређењу и раду у Народној библиотеци (1901). Осим тога значајна је била његова улога у оснивању Етнографског музеја и Уметничког одељења при Министарству просвете. Био је један од напредњака који је учествовао у стварању Априлског (октроисаног) устава и личност од поверења краља Александра Обреновића, који је Павла Маринковића користио за комуникацију са осталим члановима те странке, фебруара и марта 1901. године.[5][6] Потом је радио на формирању нове странке, коју је требало да чине најистакнутији радикали и напредњаци.[7]
Од априла 1902. до 1903. био је посланик у Софији. Краљ Александар га је поставио са задатком да ради на српско-бугарском споразуму о Македонији.[8] После Мајског преврата вратио се у Србију и 1904. са Јованом Адамовићем покренуо дневни лист Правда, који је излазио до 1941. године. Оснивачи су имали у виду задовољење правде извођењем пред суд лица која су учествовала у Мајском преврату.[9] У периоду 1905-1914. био је народни посланик и у том својству отворио је једну од најсадржајнијих парламентарних расправа о „завереничком питању“. По њему, централно место имала је борба за превласт цивилне над војном влашћу. Због његових ставова, 1907. на Теразијама напала га је група наоружаних официра. Као народни посланик и бивши посланик у Софији, посетио је Бугарску новембра 1914, покушавајући да наговори Бугаре да стану уз Србију и њихову заједничку заштитницу Русију. Његова посета само је закратко променила однос бугарске јавности према Србији.[10] У време Првог светског рата био је посланик у Букурешту. Приликом уласка Румуније у рат на страни сила Антанте, радио је против савезничких обећања датих у погледу Баната. Био је у пратњи Николе Пашића током његовог пута у Петроград, априла 1916, када се разговарало о помоћи српској влади и војсци и промени бугарофилске политике званичне Русије. Током 1917, посебно је посветио пажњу промени концесија које су силе Антанте гарантовале Румунији у Банату.[11] Поткрај рата блиско је сарађивао са Николом Пашићем.[12]
После рата пристао је да уђе у Владу Краљевине СХС. Априла 1919. именован је за министра шумарства и рударства. У томе ресору се кратко задржао, јер је преузео ресор Министарства просвете у две владе Љубомира Давидовића, од августа 1919. до фебруара 1920. године.[13] У време његово првог мандата, донета је Уредба о уређењу Министарства просвете, 3. септембра 1919, којом је утврђена организација, прописано функционисање и одређене надлежности.[14][15] Циљ је био да се контролом рада у свим областима школства, народног просвећивања, научне и културне делатности гарантује грађење политичке свести у народу, а посебно код омладине, свести о нужности "племенског заједништва" схваћеног у смислу јединственог народа Јужних Словена.[16] Његовим залагањем отворен је Господарско-шумарски факултет Свеучилишта у Загребу, наредбом од 26. септембра 1919. године.[17] Потом су основани Правни факултет у Суботици и Филозофски факултет у Скопљу, Уредбом од 27. јануара и Указом од 2. фебруара 1920. године.[18][19] Одмах по преузимању ресора Министарства просвете, Павле Маринковић се јавно изјаснио за промену курса у политици образовања учитеља.[20] Док је био на тој дужности, наставни план и програм рада учитељских школа са трогодишњим трајањем замењен је сталним програмом за све учитељске школе у Краљевини СХС.[21] У првој половини 1920. постављен је за министра вера, што је остао до јануара 1921. На свечаности у Сремским Карловцима, августа 1920, прочитао је Указ краља Петра I Карађорђевића којим је потврђена Одлука Архијерејског сабора о поновном васпостављењу Српске патријаршије.[22] Писао је приказе, књижевне и позоришне критике. Залагао се за унапређивање позоришта у Србији.[23]
Био је један од потписника испред Напредњачке странке којом су Демократски клуб, Самостална радикална странка и напредњаци формирали јединствену Демократску странку, априла 1919. године.[24]
^Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. стр. 35.
^Веснић млађи, Радослав (2008). Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. Београд: Центар за студије Југоисточне Европе : Факултет политичких наука. стр. 64. ISBN978-86-82363-95-8.
^Веснић млађи, Р. Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. стр. 74, 75.
^Рајић, Сузана (2014). Александар Обреновић. Владар на прелазу векова сукобљених светова. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 298. ISBN978-86-379-1151-7.
^Димић, Љубодраг; Тешић, Владета; Павловић-Лазаревић, Гордана (2000). Министарство просвете и министри Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. Београд: Педагошки музеј. стр. 120.
^Рајић, С. Александар Обреновић. стр. 367, 385, 397.
^Pavlović, К. Vojislav Marinković i njegovo doba (1876–1935). стр. 36.
^Батаковић, Душан Т. (2016). Србија и Балкан: Албанија, Бугарска, Грчка 1914-1918. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 275. ISBN978-86-515-1174-8.
^Поповић, др Никола (1977). Односи Србије и Русије у Првом светском рату 1914-1918. Београд: Институт за савремену историју : ИП "Народна књига". стр. 233—235, 314, 376—380.
^Јовановић Пижон, Јован (2015). Дневник (1896-1920). приређивачи Миладин Милошевић, Радош Љушић. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 513, 521, 527, 529, 530, 537. ISBN978-86-515-0996-7.
^Љушић, Радош; et al. (2005). Владе Србије /1805-2005/. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 281, 283. ISBN86-17-13111-X.
^Бајагић, Душан (2009). Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 80, 81. ISBN978-86-7005-075-4.
^Димић, Љ.; Тешић, В.; Павловић-Лазаревић, Г. Министарство просвете и министри Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. стр. 41—44.
^Димић, Љ.; Тешић, В.; Павловић-Лазаревић, Г. Министарство просвете и министри Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. стр. 57, 58.
^Бајагић, Д. Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. стр. 232, 240.
^Бајагић, Д. Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. стр. 89.
^Димић, Љ.; Тешић, В.; Павловић-Лазаревић, Г. Министарство просвете и министра Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. стр. 97.
^Димић, Љ.; Тешић, В.; Павловић-Лазаревић, Г. Министарство просвете и министра Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. стр. 97.
^Димић, Љ.; Тешић, В.; Павловић-Лазаревић, Г. Министарство просвете и министра Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918-1941. стр. 120.
