Grobnica za Borisa Davidoviča

Grobnica za Borisa Davidoviča

Korice 1. izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	'
Autor	Danilo Kiš
Zemlja	SFRJ
Jezik	srpskohrvatski
Žanr / vrsta dela	zbirka pripovedaka / roman
Izdavanje
Izdavanje	22. jun 1976.[1]
Izdavač	BIGZ / Liber (1. izdanje)
Broj izdanja	oko 30 + više od 50 na drugim jezicima
Broj stranica	145[2]
Nagrade
Nagrade	Ivan Goran Kovačić (1977)

Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.^[3]

Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.

Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.^[4]

Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,^[5] a prevedena je na više od dvadeset jezika.^[6]

Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.^[7]

Pozadina

Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.^[8][9]

S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.^[10]

Sadržaj priča

Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku.

Nož sa drškom od ružinog drveta

Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine.

Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti.

Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku.

Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije.

Krmača koja proždire svoj okot

Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls

Priča je posvećena Borislavu Pekiću.

Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.)

Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate.

Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga.

Mehanički lavovi

Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: Hommage à André Gide), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine.

A. L. Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent.

Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete.

Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu.

Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.^[11] Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost.

Kijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje

Istorijski Eduar Erio

Magijsko kruženje karata

Priča je posvećena Karlu Štajneru.

Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi.

Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu.

U jednoj kartaškoj partiji odigranoj u ćeliji, Koršunidze gubi od Segidulina i time preuzima na sebe obavezu da ubije doktora Taubea. Doktor, međutim, saznaje za pretnju (verovatno od samog Segidulina) te biva već sutradan premešten u drugi, udaljeni logor, i Koršunidze ne uspeva da dopre do njega narednih osam godina. Najzad, Koršunidze slučajno saznaje da je Taube rehabilitovan i da je postao upravnik u jednoj udaljenoj bolnici, odmah potom odlazi tamo i ubija Taubea u kancelariji, sleđa.

Grobnica za Borisa Davidoviča

Priča je posvećena „uspomeni Leonida Šejke“.

Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost revolucije, koju istorija nije dostojno upamtila. Rođen je iz veze kćerke lokalnog učitelja i Davida Abramoviča, jedinog Jevrejina u svojoj regimenti. Već u ranoj mladosti, bio je buntovan: bežao je od kuće, potom je kojekuda nadničio, a sa dvadesetak godina ulazi u petrogradsko visoko društvo gde se predstavlja kao Zemljanikov i šarmira dame. Ipak, ubrzo pada na niske grane, nakon što je par puta uhapšen zbog učešća u krijumčarenju oružja, u jednoj velikoj pljački, i u revolucionarnim bombaškim akcijama, te biva zatvoren u ludnici, iz koje uspeva da pobegne i da se prebaci u Pariz gde postaje sindikalni funkcioner.

Po početku Prvog svetskog rata, sklanja se na jug Francuske gde ponovo biva uhapšen, a potom se obreva u Berlinu gde u novinama objavljuje socijalističke tekstove. Nakratko se primiruje u Švajcarskoj, a po vesti da je u Petrogradu izbila revolucija, ponovo se aktivira, na strani boljševika, te se bori u građanskom ratu gde je i lakše ranjen. U ovom periodu se i ženi, ali je brak trajao kratko. Novski službuje i kao diplomata, a po okončanju rata nastupa kao predstavnik na pregovorima sa Engleskom i stupa u kontakt sa tamošnjim sindikatima.

Boris Davidovič Novski je uhapšen krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li podneo lažno priznanje na svoju štetu. Novski se, sada u svojim poznim tridesetim, iscrpljen i izmučen, ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju bogatu biografiju. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom; ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte.

Treće večeri, Novski pristaje na razgovor, ali biva odmah smešten u bolnicu. Po delimičnom oporavku, suočava se sa Fedjukinom i dvojac provodi noći u rapravi oko teksta priznanja (prvobitna optužnica o špijuniranju za Engleze je odbačena); nakon dve sedmice ubeđivanja, Novski je najzad zadovoljan postignutom verzijom svog priznanja. Dva meseca kasnije, Fedjukin, neočekivano, ponovo menja optužnicu jer je u međuvremenu iznudio lažna priznanja od neke druge dvojice zatvorenika. Na to, Novski u ćeliji pokušava da se ubije, ali ga spasavaju i Fedjukin ponovo menja optužnicu u kojoj ovog puta imenuje Novskog za vođu grupe sabotera, smatrajući da mu, uzdizanjem na bitniju ulogu, čini uslugu. Najzad, na suđenju, Novski se nada smrtnoj kazni streljanjem kao časnom skončanju, ali ipak, nakon još godinu dana tamnovanja, biva izgnan u Sibir.

U zimu 1937. godine, Novski je ponovo uhapšen, ali iz gulaga uspeva da ponovo pobegne. Četvrtog dana bekstva, stražari ga nalaze kod neke livnice, žure da ga uhapse, ali on umire skočivši sa skele u kotao topljene šljake.

Pseudonimi Borisa Davidoviča Melamuda Bezrabotni Jakov Mauzer M. V. Zemljanikov B. D. Novski B. N. Dolski Parabellum Viktor Tverdohljebov Proletarski N. L. Davidovič

Mapa dokumentovanog kretanja Borisa Davidoviča pre hapšenja

Psi i knjige

Prizor spaljivanja Jevreja na jugu Francuske, 1320. godine

Priča je posvećena Filipu Davidu i zapravo je prevod zapisa jednog sveštenika iz vremena inkvizicije na jugu Francuske.

Krajem 1330. godine, monsinjor Žak Furnije, biskup od Pamjea,^[12] saznaje da se Baruh David Nojman, lokalni rabin, nakon što je bio pokršten, vratio judaizmu, i hapsi ga.^[13] Nojman tokom isleđivanja prepričava događaje koji su doveli do njegovog krštenja:

Mesec dana ranije, u Grenadi kraj Tuluza silom su pokrštena dvojica Jevreja koji potom dolaze u Tuluz da se s Nojmanom posavetuju oko toga da li je nasilno krštenje važeće. Nojman se raspituje kod lokalnog katoličkog sveštenika i, po odobrenju ovog, dvojica ipak bivaju vraćena judaizmu.

Nedelju dana nakon toga, vlasti Tuluza dovode u grad desetine uhapšenih za pokolj nad Jevrejima u jednom drugom gradu. Kako su ih provozili kroz grad, ovi počeše da dozivaju upomoć, na šta im građani pomogoše da se oslobode, te svi zajedno pohrliše u jevrejsku četvrt, željni krvi. Dolaze tako do Nojmanove kuće, upadaju u nju i uništavaju mu dragocene knjige, a njega odvode na krštenje. On najpre odugovlači, ali ipak pristaje nakon što uviđa da bivaju odmah ubijeni svi koji krštenje odbiju. Pogrom traje ceo dan, a počev od večeri, Baruh traži načina da poništi svoje nasilno krštenje i odlazi u obližnji Monžiskar po savet. Tamo ga ponovo zarobljava rulja i sutradan ga sprovode u Pamje, gde su Jevreji imali određene građanske slobode.

Tokom dugotrajnog isleđivanja od strane biskupa Furnijea, dolazi do obimne rasprave o postulatima vere i Nojman najzad, pod mukama, pristaje da se odrekne judaizma. Godinu dana kasnije, Nojman je ponovo suđen jer je posumnjao u svoju novu veru, a još šest godina kasnije, biva ponovo suđen, kojom prilikom verovatno umire na mukama.

U napomeni nakon priče, Kiš tvrdi da je na ovaj zapisnik naišao nakon završetka pisanja naslovne novele, i navodi mnoge sličnosti između Baruha Davida Nojmana i Borisa Davidoviča Novskog – njihova imena, istrajnost, tematiku, datume hapšenja, itd.

Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968)

A. A. Darmolatov je pesnik revolucije, od minornog značaja, premda doseže određene pesničke domete koji „nisu bez draži“. Sarađuje sa B. D. Novskim koji mu je neka vrsta političkog zaštitnika. Kada je Novski uhapšen, i Darmolatov strahuje za svoju sudbinu i počinje da fizički i umetnički propada, ali ipak ne biva hapšen.

Na Cetinju, autor priče, tada još uvek dete, prisustvuje Darmolatovljevoj poseti lokalnom muzeju gde ovaj seda na izloženu Njegoševu stolicu.

U postskriptumu priče, navodi se da je elefantijaza koja je već tada bila zahvatila Darmolatovljeve mošnice kasnije bila toliko odmakla da je fotografija istih preštampavana u udžbenicima patologije širom sveta.

• 
  Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja

Reakcije

Knjiga je bila odlično primljena i od publike i od kritičara, i u samo četiri godine od objavljivanja izašlo je sedam izdanja.^[5]

„Pisana briljantno i mudro, Grobnica za Borisa Davidoviča zaista je remek-delo.” – Politika^[14]

„Nesvakidašnji trenutak naše savremene proze.” – Borba^[14]

„Vanserijska proza koju će, siguran sam, čitati i vrlo širok krug ljubitelja književnosti.” – Večernje novosti^[14]

„Himna ljudskom dostojanstvu i istrajnosti... Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.” – Slobodna Dalmacija^[14]

„Grobnica za Borisa Davidoviča otvara izvesne nove, ne samo tematske nego i estetske tokove u savremenom tkivu srpske književnosti.” – Polja^[14]

„Ovo je maestralno djelo pisca koji, sa svakim novim radom, pomjera granice svog umjetničkog domjeta.” – Pobjeda^[15]

Juna 1977. godine, knjiga je nagrađena Goranovom nagradom.^[5]

Polemika oko optužbi za plagijat

Par meseci po objavljivanju, knjiga se našla u kontroverzi povodom optužbi za plagijat iz kojih se razvila jedna od najvećih i najžešćih književnih rasprava u Evropi u 20. veku.^[7] Napadi i optužbe su trajali mesecima i bili su između ostalog vezani i za navodno plagiranje memoara „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera. Sam Štajner nije reagovao,^[16] a Kiš je 1978. godine objavio obimnu polemičku odbranu na napade, pod naslovom „Čas anatomije“.

Prvi napad na autentičnost knjige objavio je novinar Dragoljub Golubović u zagrebačkom dvonedeljniku Oko u kojem je, pod naslovom „Ogrlica od tuđih bisera” optužio Kiša da je, koristeći motive iz već napisanih dela, zapravo napisao plagijat. Kiš je na ovo odgovorio u istom broju časopisa i, u eseju naslovljenom „Niska od niskih pobuda” branio svoj metod pisanja te optužio Golubovića da je svoj tekst zapravo napisao u tuđe ime i iz ideoloških pobuda. Već u narednom broju istog magazina, književnici Visković i Kulenović istakli su besmislenost Golubovićevih optužbi. Golubović je istom prilikom pokušao da pruži dokaze za svoje tvrdnje, a Kiš mu je i na to odgovorio odbacivši ih.^[17]

U jednom od narednih brojeva Oka, na Golubovićeve optužbe odgovorio je i Predrag Matvejević. On je u tekstu pod naslovom „U znaku ovna, u sjeni Nerona” opovrgao Golubovićeve navode te ga je optužio da je petparački novinar, takođe navevši da je ovaj napao Kiša po nečijem tuđem nalogu. Matvejević je naveo i imena Šćepanovića, Bulatovića i Dragana Jeremića, pri čemu se prisetio kako je Jeremić jednom prilikom, dok su zajedno bili u žiriju za dodelu Andrićeve nagrade, odbacio mogućnost da Kiš dobije nagradu iz, kako je tad naveo, „moralnih razloga”. Nadalje je naveo kako su u finalu izbora za Oktobarsku nagradu jednom bili Kiš i Jeremić dok je u žiriju bio Šćepanović, a nagrada je pripala Jeremiću premda mu nagrađena knjiga još nije ni bila izašla u prodaju.^[18]

Dragan Jeremić je u to vreme bio član ili lider mnogobrojnih udruženja, komisija i žirija za dodelu nagrada, pa je bio jedna od najmoćnijih osoba jugoslovenske književnosti. Međutim, ovo je bila prva javna optužba na njegov rad i na, uopšte, hijerarhijski sistem koji je u domaćoj književnosti bio na snazi.^[19] U Književnim novinama iz decembra 1976, u tekstu „Niski udarci tuđom rukom” on se najpre zgrozio nad Matvejevićevim optužbama, a potom je ponovio Golubovićeve optužbe spram „Grobnice”. Tekst je zaključio opaskom da ljudi koji žive 400 kilometara daleko (aludirajući na Zagreb, mesto izdavanja Oka) ne treba da se bave beogradskim poslovima.^[20]

Rasprava između Matvejevića i Jeremića se nastavila Matvejevićevim tekstom „Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić” u kojem optužuje ovog da je loš filozof i aparatčik, te donosi kritiku njegove „zbirke mislî i maksimâ” koju ocenjuje kao osrednju. Zatim je, nakon što je Jeremić istog meseca dobio Andrićevu nagradu za drugu svoju knjigu, kritikovao i nju da je jednako loša. Ubrzo su se za način dodele ove nagrade zainteresovale i vlasti i ispostavilo se da su članovi žirija odluku doneli pod pritiskom.^[21] Nakon ovoga, protiv korumpiranosti u domaćoj književnosti oglasili su se i drugi književnici, kao Nikola Milošević i Dimitrij Rupel. U odgovorima na ove napade, Jeremić je redovno ponavljao optužbe protiv Kiša i „Grobnice”.^[22]

Kiš se tokom većeg dela ove polemike držao po strani, a zatim je u proleće 1978. objavio obimnu raspravu pod naslovom „Čas anatomije“. U ovoj knjizi on je ukazao na nelogičnosti argumenata i licemerje onih koji su napadali integritet „Grobnice”, posebno se osvrnuvši na Jeremića i Bulatovića.^[23] Ova knjiga je takođe bila odlično primljena i od publike i od kritike, i do danas je prevedena na više od 30 jezika.^[5] Međutim, avgusta iste godine, Golubović je podneo krivičnu prijavu protiv Kiša zbog navodne uvrede nanesene mu u ovoj knjizi, ali je ta tužba u proleće 1979. godine odbijena.^[24]

Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj kojeg je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu.^[25]

Adaptacije

U pozorištu

Godine 1987, u pozorištu Dadov izvedena je istoimena predstava u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skerlića.^[26]

Godine 1996, knjiga je adaptirana za istoimenu pozorišnu predstavu francuskog pozorišta Efemerid.^[26]

Godine 2014, u istoimenoj pozorišnoj predstavi reditelja Ivice Buljana, izvedena je interpretacija po motivima iz naslovne novele, u koprodukciji nekoliko pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Srbije.^[27]

Po motivima knjige rađene su i predstave pozorištâ u Zenici, Prištini, Prijedoru i Mađarskoj.^[28]

U muzici

Knjiga se spominje u naslovnoj pesmi dvostrukog albuma Azre „Filigranski pločnici“ iz 1982. godine.^[29]

U filmu

Po motivima knjige, 2015. godine snimljen je film u realizaciji studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.^[30]

Izdanja na drugim jezicima

Od svog prvog izdanja, knjiga je na srpskohrvatskom jeziku izdata još tridesetak puta, a prevedena je na više od 20 jezika na kojima je izdata preko 40 puta.^[31]

Jezik	Godina	Naslov	Prevodilac	Izdavač	Strana
mađarski	1978.	Borisz Davidovics síremléke: hét fejezet egy közös történetből	Borbély János	Novi Sad: Forum Könyvkiadó	113
	1982.			Budimpešta: Rajk László szamizdat butikja	113
	1990.			Budimpešta: Maecenas Könyvkiadó	223
slovenački	1978.	Grobnica za Borisa Davidoviča: sedem poglavij skupne pripovedi	Ferdinand Miklavc	Ljubljana: Mladinska knjiga	152
	1999.		Ferdinand Miklavc, Mojca Mihelič		165
engleski	1978.	A Tomb for Boris Davidovich: a novel	Duška Mikić-Mičel	Njujork, London: Harcourt Brace Jovanovich	135
	1980.			Njujork: Penguin	135
	1985.			London, Boston: Faber and Faber	134
	1987.			Sarajevo: Svjetlost	139
	2000.			Normal: Dalkey Archive Press	145
francuski	1979.	Un tombeau pour Boris Davidovitch: sept chapitres d'une même histoire	Pascale Delpech	Pariz: Gallimard	160
italijanski	1980.	I leoni meccanici: sette capitoli di una stessa storia	Martina Novak Suffada	Milano: Feltrinelli Editore	167
	1990.				181
	2005.	Una tomba per Boris Davidovič: sette capitoli di una stessa storia	Ljiljana Avirović, Francesca Saltarelli	Adelphi Edizioni	174
grčki	1982.	Τάφος για τον Μπόρις Νταβίντοβιτς: Μυθιστόρημα	Ν. Μάζης, Χρ. Πολωνός	Atina: Αστέρης Δεληθανάσης	135
	2006.	Ένας τάφος για τον Μπόρις Νταβίντοβιτς: Εφτά κεφάλαια μίας κοινής ιστορίας	Μαρία Κεσίνη	Atina: Κεδρος	161
albanski	1982.	Varreza për Boris Davidoviçin: shtatë kapituj të një historie të përbashkët	Nexhat Kërnja	Priština: Rilindja	162
	1999.	Nje varr për Boris Davidoviçin: Shtatë kapituj të një historie të vetme	Migjen Kelmendi	Tirana: Çabej	140
holandski	1983, 1990.	Een grafmonument voor Boris Davidovitsj: zeven hoofdstukken van een zelfde geschiedenis	Lela Zečković, Roel Schuyt	Amsterdam: De Bezige Bij	147 144
nemački	1983.	Ein Grabmal für Boris Dawidowitsch: Sieben Kapitel ein und derselben Geschichte	Ilma Rakusa	Minhen, Cirih: R. Piper & Co. Verlag	163
	1986.			Frankfurt: Suhrkamp Verlag	157
	2004, 2014.			Minhen: Carl Hanser Verlag	192
danski	1983.	En Grav til Boris Davidovič: syv kapitler af en fælles historie	Gunnar Nissen	Orhus: Husets Forlag	153
španski	1983.	Una tumba para Boris Davidovich: siete capítulos de una misma historia	Pilar Gil Cánovas	Barselona: Seix Barral	142
	2003, 2016.	Una tomba per a Boris Davidovič: set capítols d'una sola història comuna	Simona Škrabec	Barselona: Angle Editorial	152
	2006.	Una tumba para Boris Davidovich: siete capítulos de una misma historia	Nevenka Vasiljević	Barselona: El Acantilado	185
norveški	1984.	Et gravmæle for Boris Davidovitsj: syv kapitler av en felles historie	Svein Mønnesland	Oslo: Aschehoug Co.	150
švedski	1985, 1990.	En grav för Boris Davidovitj	Adolf Dahl	Stokholm: Brombergs Bokförlag	207
hebrejski	1985.	Macevet kever leBoris Davidovic: Shiv’a prakim shebehistoria meshutefet	Dina Katan Ben-Zion	Tel Aviv: Adam Moci’im Laor	148
portugalski	1987.	Um túmulo para Boris Davidovitch: sete capítulos de uma mesma história	Heloisa Jahn	Sao Paulo: Companhia Das Letras	150
rumunski	1988.	Criptă pentru Boris Davidovici: Şapte capitole ale unei şi-aceleeaşi istorii	Simeon Lăzăreanu	Novi Sad: Editura Libertatea	130
	1992.			Temišvar: Editura de Vest	132
	2006.	Criptǎ pentru sufletul lui Boris Davidovici: şapte capitole ale aceleiaşi istorii	Slaviţa Cǎrmǎzan, Ioan Cǎrmǎzan	Temišvar: Uniunea Sârbilor din România	151
	2009.	Criptă pentru Boris Davidovici: şapte capitole ale uneia şi aceleiaşi istorii	Simeon Lăzăreanu	Bukurešt: Editura Polirom	240
rusinski	1988.	Крипта за Бориса Давидовича: седем поглавя єдней заєднїцкей повисци	Наталия Канюх	Novi Sad: Руске слово	127
češki	1988.	Hrobka pro Borise Davidoviče: (sedm kapitol téhož příběhu)	Drahomíra Novotná	Keln: Index	157
	1995.	Hrobka pro Borise Davidoviče	Dušan Karpatský, Milada Nedvědová	Prag: Mladá fronta	320
poljski	1989.	Nagrobek dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów jednej historii	Ludwig Ring	Varšava: Studencka Oficyna Literatów i Dysydentów	72
	1989.	Grobowiec dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów jednej wspólnej historii	Kazimierz Żórawski	Varšava: Niezależna Oficyna Wydawnicza	88
	2005.	Grobowiec dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów wspólnej historii	Danuta Cirlić-Straszyńska	Volovjec: Wydawnictwo Czarne	184
ukrajinski	2000.	Гробниця для Бориса Давидовича: сім глав однієї спільної повісті	Алла Татаренко	Lavov: Класика	141
	2008.			Lavov: ЛА Піраміда	300
kineski	2002.	Hongmu bing xiaodao	Wang Youci	Tajpej: Xiao zhi tang wen hua shi ye you xian gong si	208
	2014.	达维多维奇之墓		Peking: 中信出版社	?
korejski	2003.	Boris Davidovičui mudeom: ilgopjangeuro guseongdeon han pyeonui janhokgeuk	Cho Jun Rae	Seul: Chaeksesang / Bookworld	226
katalonski	2003, 2016.	Una tomba per a Boris Davidovič: set capítols d'una sola història comuna[32]	Simona Škrabec	Manresa: Angle Editorial	152
makedonski	2005.	Гробницата за Борис Давидович: седум поглавја на една заедничка повест	Violeta Piruze-Tasevska	Skoplje: Култура	160
bugarski	2007.	Гробница за Борис Давидович	Aleksandra Liven	Sofija: Балкани	226
galicijski	2010.	Unha tumba para Boris Davídovich: sete episodios dunha mesma historia	Jairo Dorado Cadilla	Kangas: Rinoceronte	150
persijski	2015.	گورخانه ای برای بوریس داویدویچ – هفت گفتار از یک سرنوشت مشترک Gurhanei baraje Boris Davidovič - Haft goftar az jek sarnevešt-e moštarak	Ebtehaj Navaey	Teheran: Nika	192
estonski	2016.	Boriss Davidovitši hauakamber: Seitse peatükki ühist ajalugu	Hendrik Lindepuu	Talin: Kultuurileht	104

Vidi još

• Centralna Evropa (roman)

Izvori i napomene

1. Oslobođenje – „Rođendan Grobnice za Borisa Davidoviča”, 4. 8. 2016. (pristupljeno 2. 9. 2016)
2. DaniloKis.org – Izdanja knjiga
3. Na jedinstvo priča ukazuje se već u samom podnaslovu knjige, kao i u isprepletenosti određenih događaja i likova u različitim pričama, mada je knjigu sâm Kiš radije određivao ne kao roman već kao „tematsku zbirku priča” (Gorki talog iskustva, 138). Odrednica „roman” navodi se i u naslovima prevoda na engleski i na grčki jezik, kao i u nekim kritikama.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2015) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2015-09-25)[2]
4. Danilo Kiš Home Page – Podmuklo dejstvo biografije, prema Gorkom talogu iskustva (207)
5. DaniloKis.org – Grobnica za Borisa Davidoviča
6. DaniloKis.org – Grobnica za Borisa Davidoviča – izdanja
7. "one of the most lengthy and bitter literary battles in twentieth century Europe" („jedna od najdužih i najljućih književnih bitaka u Evropi dvadesetog veka”) – Faber & Faber – People over politics: Danilo Kiš and the case of Boris Davidovich Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јун 2016) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2016-06-28), 23. 6. 2016. (pristupljeno 2. 9. 2016) (језик: енглески)
8. „(...) tu knjigu, Arhipelag GULAG, levi intelektualci nisu hteli ni da čitaju, smatrajući je aktom ideološke sabotaže i desničarske zavere. Kako sa tim svetom nije, dakle, bilo mogućno razgovarati na planu opštih ideja, jer njihovi su stavovi bili apriorni i agresivni, to sam svoje argumente morao da formulišem u vidu anegdota i priča (...) Te su anegdote bile još jedini oblik razgovora koji su mogli da prihvate, što će reći da saslušaju, ako ne već i da shvate. Jer na ideološkom, sociološkom ili političkom planu nisu trpeli nikakav prigovor, s obzirom na to da su ti vajni intelektualci bili krajnje netolerantni i polazili su od apriornih manihejskih koncepata: Istok je raj, Zapad je pakao. (...) Postojanje sovjetskih konclogora nije se nikako uklapalo u njihove olako stvorene sheme, stoga su pokušali da zažmure pred stvarnošću, i da tu činjenicu ne uzmu u obzir.” – Gorki talog iskustva, 145–146
9. “Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te 'uzorne priče'.” – Gorki talog iskustva, 230
10. ”Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.” – Gorki talog iskustva, 230
11. Danilo Kiš Home Page – Skladište: La part de Dieu
12. Žak Furnije je 1334. postao papa Benedikt XII
13. Pravi datum Baruhovog hapšenja je verovatno ipak 15. jun 1320. godine, za vreme tzv. Pastirskog krstaškog rata [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2016) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2016-10-21), [4]
14. Reklama i narudžbenica BIGZ-a u Politici, 5.12.1976. (pristupljeno 8. 9. 2016)
15. Šiškov. str. 344.
16. „Globus“ – „Najveći grijeh Danila Kiša“ Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2016-03-3), 23. 7. 2013.
17. Šiškov. str. 348.
18. Šiškov. str. 351.
19. Šiškov. str. 352.
20. Šiškov. str. 353.
21. Šiškov. str. 355.
22. Šiškov. str. 356.
23. Šiškov. str. 357-360.
24. Šiškov. str. 365-369.
25. Šiškov. str. 360.
26. Belgrade Edt Culture – Danilo Kiš: 80 godina od rođenja i 25 godina od smrti – bi(bli)ografija
27. Belgrade Edt Culture – Grobnica za Borisa Davidoviča – Bitef Teatar - komentari predstave, 19. 11. 2014.
28. DaniloKis.org – Scena
29. Azra – „Filigranski pločnici“
30. DaniloKis.org – Ekran
31. DaniloKis.org – Spisak izdanja Grobnice za Borisa Davidoviča (pristupljeno 16. 9. 2016)
32. DaniloKis.org – Kišova dela na katalonskom

Literatura

• D. Kiš - Gorki talog iskustva, Prosveta. 2007. ISBN 978-86-07-01721-8.
• B. Krivokapić − Treba li spaliti Kiša?, Globus, 1980.
• D. Kiš − Čas anatomije, Arhipelag. 2012. ISBN 978-86-523-0040-2.
• S. Šiškov − Košava in a Coffee Pot: The Danilo Kiš Affair, Cross Currents br. 6, 1987. (pristupljeno 2. 9. 2016) (jezik: engleski)
• Vijesti – Pripovijedanje i dokumentarnost u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ (1. deo, 2. deo), pristupljeno 29. 9. 2016.

Spoljašnje veze

• Priča Grobnica za Borisa Davidoviča
• Audio-pripovetka Nož sa drškom od ružinog drveta (čita: Predrag Miki Manojlović)
• Prevod zapisa Žaka Furnijea o isleđivanju rabina Baruha (jezik: engleski) (pristupljeno 24. 10. 2016)