Селен

Селен

Општа својства
Име, симбол	селен, Se
Изглед	црни, црвени и сиви алотропи[1][2][3]
У периодноме систему
Водоник Хелијум Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон S ↑ Se ↓ Te арсен ← селен → бром ‍
Атомски број (Z)	34
Група, периода	група 16 (халкогени), периода 4
Блок	p-блок
Категорија	полиатомски неметал
Рел. ат. маса (Ar)	78,971(8)[4]
Ел. конфигурација	[Ar] 3d^10 4s^2 4p^4
по љускама	2, 8, 18, 6
Физичка својства
Агрегатно стање	чврст
Тачка топљења	494 K ​(221 °‍C, ​430 °F)
Тачка кључања	958 K ​(685 °‍C, ​1265 °F)
Густина при с.т.	сив: 4,81 g/cm^3 алфа: 4,39 g/cm^3 стакласт: 4,28 g/cm^3
течно ст., на т.т.	3,99 g/cm^3
Критична тачка	1766 K, 27,2 MPa
Топлота фузије	▲: 6,69 kJ/mol
Топлота испаравања	95,48 kJ/mol
Мол. топл. капацитет	25,363 J/(mol·K)
Напон паре P (Pa) 10^0 10^1 10^2 на T (K) 500 552 617 P (Pa) 10^3 10^4 10^5 на T (K) 704 813 958
Атомска својства
Оксидациона стања	6, 5, 4, 3, 2, 1,* −1, −2 *[5] (веома кисео оксид)[6][7][8]
Електронегативност	2,55
Енергије јонизације	1: 941,0 kJ/mol 2: 2045 kJ/mol 3: 2973,7 kJ/mol
Атомски радијус	120 pm
Ковалентни радијус	120±4 pm
Валсов радијус	190 pm
Спектралне линије
Остало
Кристална структура	​хексагонална
Брзина звука танак штап	3350 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширење	аморфан: 37 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост	~: 0,519 W/(m·K)
Магнетни распоред	дијамагнетичан[9]
Магнетна сусцептибилност (χmol)	−25,0·10^−6 cm^3/mol (298 K)[10]
Јангов модул	10 GPa
Модул смицања	3,7 GPa
Модул стишљивости	8,3 GPa
Поасонов коефицијент	0,33
Мосова тврдоћа	2,0
Бринелова тврдоћа	736 MPa
CAS број	7782-49-2
Историја
Именовање	по Селени, грчкој богињи месеца
Откриће и прва изолација	Јакоб Берцелијус и Јохан Готлиб Ган (1817)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР ^72Se syn 8,4 d ε ^72As γ – ^74Se 0,86% стабилни ^75Se syn 119,8 d ε ^75As γ – ^76Se 9,23% стабилни ^77Se 7,60% стабилни ^78Se 23,69% стабилни ^79Se трагови 3,27×10^5 y β^− ^79Br ^80Se 49,80% стабилни ^82Se 8,82% 1,08×10^20 y β^−β^− ^82Kr

Селен или селенијум (Se, лат. sellenium) металоид је VIA групе и атомским бројем 34.^[11] Познато је неколико његових изотопа чије се атомске масе налазе између 65—91. Многи извори сврставају овај елемент у неметале. Његове особине су између суседних халкогених елемената: сумпора и телура. У природи се ретко налази у елементарном стању или као неко чисто једињење. Селен је 1817. године открио Јенс Јакоб Берцелијус, који је запазио сличност новог елемента са раније познатим телуром (чије име значи Земља). Име је добио по грчкој речи selene која означава Месец (зато што се увек јављао уз телур, лат. tellus — Земља).

Селен је пронађен у сулфидним металним рудама бакра у нечистом стању, где делимично замењује сумпор. Комерцијално, селен се производи као нуспроизвод у процесу рафинирања тих руда. Познати су и минерали који су чисти селениди или селенати, али су они ретки. Најчешћа комерцијална употреба селена данас је у производњи стакла и у пигментима. Селен је полупроводник и користи се у фотоћелијама. Такође се користи у електроници, где је некад био врло важан, али су га данас већином потиснули полупроводнички уређаји од силицијума. Данас се селен користи у неколико уређаја за заштиту од превисоког напона код наизменичне струје и једне врсте флуоресцентне квантне тачке (нанокристал).

У великим количинама, соли селена су отровне, међутим селен у веома малим количинама је неопходан за ћелијску функцију код многих живих бића, укључујући све животиње, те је састојак многи мултивитаминских препарата и других дијететских производа, укључујући и дечије каше. Селен је састојак и антиоксидантских ензима глутатион пероксидазе и тиоредоксин редуктазе (индиректно редукују одређене оксидоване молекуле у животињском организму и неким биљкама). Такође је присутан у три типа ензима дејодиназе, којима се један тироидни хормон претвара у други. Потребе за селеном у биљкама различите су од врсте до врсте, па тако неке биљке захтевају релативно велике количине селена док друге готово никако.^[12]

Историја

Селен (грч. σελήνη - селен што значи „Месец”) је откривен 1817. године. Открили су га хемичари Јакоб Берцелијус и Јохан Готлиб Ган.^[13] Оба хемичара су била власници хемијске фирме у близини Грипшолма, Шведска, производећи сумпорну киселину у процесу оловних комора. Иза пирита из великог рудника бакра Фалун, преостајао је црвени талог у оловној комори за који се мислило да је неко једињење арсена, па је кориштење пирита за производњу киселине престало.

Берцелијус и Ган су хтели да користе пирит, а исто тако су опазили да тај црвени талог при сагоревању има мирис рена. Тај мирис није својствен арсену, али се сличан мирис јавља код једињења телура. Стога је у првом писму упућеном Мерсету, Берцелијус навео да се ради о једињења телура. Међутим недостатак једињења телура у минералима из рудника Фалун навео је Берцелијуса да преиспита црвени талог, те је 1818. написао друго писмо Марсету описујући новооткривени елемент сличан сумпору и телуру. Због своје сличности са телуром, који је назван по планети Земљи, Берцелијус је нови елемент назвао по Месецу.^[14][15]

Вилоби Смит је 1873. открио да електрични отпор сивог селена зависи од светлости. Ово је довело до његове употребе као ћелија за светлосне сензоре. Први комерцијални производи који су користили селен развио је средином 1870-их Вернер фон Сименс. Александер Грејам Бел је 1879. користио селенове ћелије у свом фотофону. Селен пропушта електричну струју пропорционално количини светлости која пада на његову површину. Тај феномен је искориштен за дизајн светлометара и сличних уређаја. Полупроводничке особине селена искоришћене су у бројним другим апликацијама у електроници.^[16][17][18] Развој селенских исправљача (трансформатора) почео је почетком 1930-их заменивши исправљаче на бази бакар-оксида, јер су били далеко ефикаснији.^[19][20][21] Њихова комерцијална употреба трајала је до 1970-их, након чега су замењени јефтинијим и још ефикаснијим силицијумским исправљачима.

Много касније, селен је дошао у фокус медицине због своје отровности за људе који раде у одређеним гранама индустрије. Такође, запажено је да је он важан ветеринарски отров, за који је примећено да утиче на животиње које се хране биљкама богатим селеном. Међутим, 1954. је откривено да је селен важан за специфичне биолошке функције у микроорганизмима.^[22][23] Тек 1957. откривена је његова незамењива функција за сисаре.^[24][25] Током 1970-их доказано је да је селен присутан у два независна сета ензима. Уследило је откриће селеноцистеина у беланчевинама. Током 1980-их, утврђено је да селеноцистеин кодиран кодоном UGA. Механизам записивања је прво објашњен код бактерија а потом и код сисара (види SECIS елемент).^[26]

Особине

Физичке

Струкура молекула циклооктаселена

Селен постоји у неколико алотропских модификација које загрејавањем или хлађењем прелазе једна у другу на различитим температурама и различитим брзинама. Када се добије у лабораторији хемијским реакцијама, селен је обично аморфна чврста материја у облику црвеног праха. Када се он брзо топи, прелази у црну, стакласту форму, која се обично комерцијално продаје као куглице.^[27] Структура црног селена је неправилна и комплексна а састоји се из полимерних прстенова са око 1000 атома у сваком прстену. Црни Se је крхка, сјајна чврста материја, слабо растворљива у CS₂. Загрејавањем до 50 °C постаје мека а прелази у сиви селен на температури од 180 °C. Ако су присутни халогени елементи и амини, температура трансформације је нижа.^[28]

Црвене α, β и γ форме добијају се из раствора црног селена путем различитих брзина испаравања растварача (обично CS₂). Све те форме имају релативно ниску, моноклинску кристалну симетрију и све садрже готово идентично наборане Se₈ прстенове аранжиране на различите начине, као код сумпора. Паковање је најгушће у α форми. У Se₈ прстену удаљеност Se-Se износи 233,5 pm а угао између Se-Se-Se је 105,7°. Други алотропи селена могу садржати и Se₆ или Se₇ прстенове.^[28]

Најстабилнија и најгушћа форма селена је сиви који има хексагоналну кристалну решетку састављену из хеличних полимерних ланаца. Удаљеност Se-Se у њима износи 237,3 pm а угао Se-Se-Se је 130,1°. Најмања удаљеност између ланаца износи 343,6 pm. Сиви селен настаје благим загрејавањем других алотропа, спорим хлађењем истопљеног Se или кондензацијом пара селена непосредно испод тачке топљења. Иако су друге форме селена изолатори, сиви селен је полупроводник који показује знатну фотокондуктивност. За разлику од других алотропа, он није растворљив у угљен-дисулфиду.^[28] Отпоран је на оксидацију на ваздуху и ненападају га неоксидирајуће киселине. Са снажним редукцијским средствима гради полиселениде. Селен не исказује необичне промене у вискозности попут сумпора када се постепено загрејава.^[27]

Изотопи

Главни чланак: Изотопи селена

Селен у природи се јавља у шест изотопа од чега је пет стабилних: ⁷⁴Se, ⁷⁶Se, ⁷⁷Se, ⁷⁸Se и ⁸⁰Se. Најмање три од њих су производи фисије, заједно са радиоактивним селеном-79, који има време полураспада од 327 хиљада година.^[29][30] Коначни стабилни природни изотоп ⁸²Se има врло дуго време полураспада (преко 10²⁰ година, а распада се путем двоструког бета распада на криптон ⁸²Kr), а из практичних разлога може се сматрати да је стабилан. Осим стабилних, познато је 23 друга нестабилна изотопа.^[31]

Селен-79 је изузетно важан за израчунавање дозе који се врши у оквиру геолошког складиштења дугоживућег радиоактивног отпада.^[31]

Распрострањеност

Природни селен у пешчару из рудника уранијума у близини Гранца, Нови Мексико

Самородни (тј. елементарни) селен је веома редак минерал који обично добро не гради кристале, али када их гради они су у облику стрмог ромбоедра или сићушни равни кристали (попут длаке).^[32] Издвајање селена је често отежано због неизбежног присуства других једињења и елемената. Селен се у природи јавља у бројним неорганским облицима укључујући селениде, селенате и минерале које садрже селенитни јон, међутим такви минерали су ретки. Један од врло распрострањених минерала је селенит, који заправо није минерал селена и не садржи селенитни јон, него је заправо једна од врста гипса (калцијум сулфат хидрат). Тај минерал је добио име слично као и хемијски елемент селен, по Месецу, дуго пре него што је откривен елемент. Селен се обично може наћи потпуно нечист, замењујући део сумпора у сулфидним рудама многих метала.^[33][34]

У живим системима, селен се налази у саставу аминокиселина селенометионина, селеноцистеина и метилселеноцистеина. У тим једињењима, селен игра улогу аналогно сумпору. Друго природно органоселенско једињење је диметил селенид.^[35][36]

Одређене чврсте материје богате су селеном, а селен се може и биоакумулирати у одређеним биљкама. У земљишту селен се најчешће налази у растворљивим облицима попут селената (аналогно сулфатима), а које вода врло лако испира у водотокове.^[33][34] Океанска вода садржи знатне количине селена.^[37][38]

Антропогени извори селена укључују сагоревање угља те рударење и топљење сулфидних руда.^[39]

Употреба

Електролиза мангана

Током електро-добијања мангана, додавање селен-диоксида смањује снагу неопходну за рад електролитичких ћелија. Кина је највећи потрошач селен-диоксида за ове сврхе. За сваку произведену тону мангана потроши се просечно 2 kg селен-оксида.^[40][41]

Производња стакла

Највећа комерцијална употреба селена, одговорна за око 50% његове потрошње, јесте производња стакла. Једињења Se дају стаклу црвену боју. Ова боја поништава и неутрализује зелене и жуте нијансе које потичу од нечистоћа жељеза а које су типичне за већину врста стакла. У ту сврху се додају разлитиче соли селенити и селенати. За друге апликације, где је пожељна црвена боја, додаје се мешавина CdSe и CdS.^[42]

Легуре

Селен се користи заједно с бизмутом у месингу где замењује много отровније олово. Законска ограничења количине олова у води за пиће довела су до неопходног смањења његовог нивоа у месингу. Та нова врста месинга се у САЂу јавља на тржишту под марком ЕнвироБрас („еколошки месинг”).^[43] Попут олова и сумпора, селен такође побољшава машинску обраду челика при концентрацији од 0,15%.^[44][45] Исто побољшање је такође примећено код легура бакра, те се селен користи и код машински обрадивих легура бакра.^[43]

Соларне ћелије

Бакар-индијум-галијум селенид је материјал кориштен за производњу соларних ћелија.^[46]

Остало

Мале количине органоселенских једињења се употребљавају за подешавање вулканизацијских катализатора кориштених у производњи гуме.^[47]

Потражња за селеном у електроничкој индустрији се смањује, упркос броју апликација за који се он користи.^[40] Због својих фотоволтских и фотопроводних особина, селен се користи у фотокопирним уређајима,^{[48][49][50][51]} фотоћелијама, светлометрима и соларним ћелијама. Његова употреба као фотопроводник у копирним уређајима који су користили „обични” папир била је главни начин његове употребе, али већ током 1980-их кориштење фотопроводника је опало (мада је и данас њихова примена веома велика), јер су копирни уређаји све више прелазили на кориштење органских фотопроводника.

Раније су у широкој употреби били селенски исправљачи. Они су данас претежно замењени уређајима на бази силицијума или су у процесу замене. Најзначајнији изузеци међу њима су уређаји за одвођење пренапона наизменичне струје, где су боље енергетске могућности селенских пренапонских осигурача пожељније од варистора на бази металних оксида.

Цинк-селенид је био први материјал за производњу плавих LED-ова, али данас на тржишту доминира галијум-нитрид.^[52] Кадмијум селенид је раније играо важну улогу за производњу квантних тачака. Слојеви аморфног селена су слике x-зрака претварали у схеме наелектрисања у ксерорадиографији и, у чврстом стању, у равним панелима у камерама за x-зраке.^[53]

Селен је и катализатор у неким хемијским реакцијама, али није широко распрострањен због проблема с његовом отровношћу. У кристалографији x-зрацима, замена једног или више атома селена на место сумпора помаже ненормално вишеталасно распршење (дисперзија) и поступно увођење ненормалне једновалне дисперзије.^[54]

Селен се користи у тонирању фотографског штампања и као средство за тонирање продају га бројни произвођачи фотографске опреме. Његова употреба укључује појачање и проширење распона тонова црно-бели фотографија и побољшање сталности и трајности штампе.^[55][56][57] Изотоп ⁷⁵Se се користи као извор гама зрака у индустријској радиографији.^[58]

Једињења

У својим једињењима, селен се најчешће налази у оксидационим стањима -2 (селеноводоник, селениди) и +4 (тетрахалогениди, селен диоксид и селенати (IV), застарело селенити). У селенидним јонима селен се понекад јавља и у нецелобројним негативним оксидационим стањима. Ретка позитивна оксидациона стања су +1 (халогенид Se₂X₂) и +6 (селен хексафлуорид, селенова киселина). Једињења селена са оксидационим бројем +6 су снажнија оксидациона средства од аналогних једињења сумпора и телура. Тако на примје смесе концентрованих киселина селенове(VI) киселине и хлороводичне киселине могу растворити метале као што су злато и платина.

Са водоником

Селеноводик, H₂Se, је безбојни, врло отровни гас. Настаје реакцијом селенида (M_xSe_y) са јаким киселинама, као што је хлороводична (HCl). Као снажно ендотермно једињење, може се добити из елемената водоника и селена на температурама изнад 350 °C. Селеноводоник се полако распада на елементе при собној температури, а распад се може убрзати утицајем светлости. Водени раствор (селеноводична киселина) реагује као слаба киселина, њена константа киселости (K_s=1,88·10⁻⁴) приближна је оној код азотне киселине HNO₂.

Селениди

Са већином метала, селен гради бинарне селениде, који садрже селенидни ањон Se²⁻. Поред тога, познати су и диселениди Se₂²⁻ и полиселениди Se_n^m−, који се могу добити реакцијом неког метала са вишком селена у реакцији:

${\displaystyle \mathrm {4\ Cs\ +\ 2\ Se_{8}\longrightarrow \ Cs_{4}Se_{16}} }$

Синтеза је могућа топљењем смеше елемената или у раствору. Селениди су осетљиви на хидролизу и оксидацију. Осим јонских селенида, познато је и молекуларно једињење угљеник диселенид, Se=C=Se.

• Primjeri poliselenida
• 
  Елементарна ћелија код Cs₂Se₃
• 
  Јон Se₁₆⁴⁻ у кристалној структури Cs₄Se₁₆

Са кисеоником

Селен диоксид (селен(IV)-оксид) јест безбојна кристална чврста супстанца, која настаје сагоревањем селена у пристуству кисеоника из ваздуха. Он у води гради селенасту киселину, H₂SeO₃. Она је релативно снажно оксидационо средство те се лако може редуковати до селена.

Селен триоксид (селен(VI)-оксид) може се добити одводњавањем селенатне киселине, H₂SeO₄. Он је такође кристална чврста супстанца и снажно оксидацијско средство. Осим ових, постоје и чврсти, кристални оксиди са мешаном валенцијом селен(IV,VI)-оксид Se₂O₅ и Se₃O₇. Селен-моноксид, SeO, познат је само у виду нестабилног међустања.

Селен сулфид SeS _≈2 (нестехиометријско једињење сумпора и селена), састоји се из цикличног молекула варијабилне величине и састава, сличног сумпору, а који се због неправилног односа унутар молекула SeS₂ назива и селен-дисулфид. Селенати су соли селенатне киселине са анионима SeO₄²⁻. Ортоселенати познати су само као ретки тригонално-бипирамидални ањони SeO₅⁴⁻ и октаедарски SeO₆⁶⁻.

Алотропске модификације

Селен има 3 алотропске модификације.

• Модификација α је сребрносив, крх метал. На ваздуху се полако оксидује, не реагује са водом, али реагује и са киселинама и са базама.
• Модификација β је црвени амфотеран прашак. Веома је реактиван, на ваздуху се сам од себе пали, и веома брзо реагује са водом,
• Модификација γ је стакласто розесиво чврсто тело. Ова модификација је међумодификација између алфе и бете. Ова модификација се обично добија хлађењем течног селена

Биолошки значај

Главни чланак: Селен у биологији

Иако је отрован у великим дозама, селен је незамењиви микронутријент за животиње. У биљкама, он се јавља као неутрални минерал, а некад у отровним пропорцијама у сточној храни. Неке биљке могу нагомилати селен у себи као одбрану против животиња, односно да их оне поједу, док друге биљке попут неких егзотичних врста грашка и легуминоза не могу расти без селена, а њихов раст на одређеном подручју указује његово присуство у тлу.^[12]

Селен је саставни део необичних аминокиселина као што су селеноцистеин и селенометионин. За људе је селен нутритивни минерал у траговима који функционише као кофактор за редукцију антиоксидантних ензима попут глутатион пероксидазе^[59] и одређених облика тиоредоксин редуктазе нађених код животиња и неких биљака (овај ензим се налази у свим живим организмима, али за све његове облике у биљкама није неопходан селен).

Породица глутатион пероксидаза ензима (GSH-Px) катализује одређене реакције које уклањају реактивне врсте кисеоника попут водоник-пероксида и органског хидропероксида:

2 GSH + H₂O₂----GSH-Px → GSSG + 2 H₂O

Селен такође игра улогу у функционисању тироидне жлезде и тиме у свакој ћелији на коју делује тиродни хормон, тако што партиципира као кофактор за три од четири познате врсте дејодиназе тироидног хормона, који активира и деактивира разне тироидне хормоне и њихове метаболите. Јодотиронин дејодиназа је потпородица ензима дејодиназе која користи селен као и иначе ретку аминокиселину селеноцистеин. Једина дејодиназа која не користи селен јесте јодотирозин дејодиназа, која делује на последње производе распада тироидног хормона.^[59]

Селен може да инхибира Хашимото тироидитис, болест при којој ћелије имунског система нападају властите тироидне ћелије у организму, „мислећи” да су страна тела. Једна студија наводи да је узимањем храном 0,2 mg селена смањују се ТПО антитела за 21%.^[60]

Повећани унос селена храном смањује отровне ефекте живе,^[61][62][63] мада такви заштитни ефекти се јављају код ниских и вештачких доза тровања живом.^[64] Студије показују да молекуларни механизми отровности живе укључују неповратну инхибицију селеноензима који су неопходни за превенцију и уклањање оксидативне штете на мозгу и ендокриним ткивима.^[65][66]

Нутритивни извори

Селена у храни највише има у орашастим плодовима, гљивама и житарицама. Бразилски орах је један од најбогатијих прехрамбених извора селена (мада је то много зависи од земљишта на којем се узгаја, пошто бразилски орах не захтева много овог елемента за свој раст).^[67][68] Препоручена дневна доза селена износи приближно 55 микрограма. Селен као додатак прехрани доступан је у многим облицима, укључујући мултивитаминске и минералне суплементе, обично у дозама од 20 µg дневно. Неки додаци могу садржати и 200 µg по дневној дози.

У јуну 2015. Америчка администрација за храну и лекове (FDA) објавила је коначно правило постављајући ограничења најнижих и највиших нивоа селена у храни за дојенчад.^[69] Садржај селена у људском организму креће се у распону од 13 до 20 mg.^[70]

Референце

1. Harry H. Binder (1999). Lexikon der chemischen Elemente. Stuttgart: S. Hirzel Verlag. ISBN 3-7776-0736-3. 
2. G.V. Samsonov (ur.) u: Handbook of the physicochemical properties of the elements, IFI-Plenum, New York, USA, 1968.
3. „IUPAC, Standard Atomic Weights Revised v2”. Архивирано из оригинала 8. 1. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
4. Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
5. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
6. Ludwig Bergmann; Clemens Schaefer; Rainer Kassing (2005). „Festkörper”. Lehrbuch der Experimentalphysik. 6 (2 изд.). Walter de Gruyter. стр. 361. ISBN 978-3-11-017485-4. 
7. Robert C. Weast, ур. (1990). CRC Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton: CRC (Chemical Rubber Publishing Company). стр. E—129 do E—145. ISBN 0-8493-0470-9. 
8. Yiming Zhang; Julian R. G. Evans; Shoufeng Yang (2011). „Corrected Values for Boiling Points and Enthalpies of Vaporization of Elements in Handbooks”. Journal of Chemical & Engineering Data. 56 (2): 328—337. doi:10.1021/je1011086. 
9. Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јануар 2012), in Lide, D. R., ур. (2005). CRC Handbook of Chemistry and Physics (86th изд.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
10. Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4. 
11. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
12. Ruyle, George. „Poisonous Plants on Arizona Rangelands” (PDF). The University of Arizona. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 7. 2004. г. Приступљено 5. 1. 2009. 
13. Berzelius, J. J. (1818) "Lettre de M. Berzelius à M. Berthollet sur deux métaux nouveaux" (Pismo gosp. Berzelius gosp. Bertholletu o dva nova metala), Annales de chimie et de physique, serija 2, vol. 7, str. 199–206.
14. Elvira, Weeks Mary (1932). „The discovery of the elements. VI. Tellurium and selenium”. Journal of Chemical Education. 9 (3): 474. Bibcode:1932JChEd...9..474W. doi:10.1021/ed009p474. 
15. Trofast, Jan (2011). „Berzelius' Discovery of Selenium”. Chemistry International. 33 (5): 16—19.  PDF
16. „Action of light on selenium”. Popular Science. 10 (1): 116. 1876. 
17. Levinshtein, E. M.; Simin G. S (1. 12. 1992). Earliest semiconductor device. Getting to Know Semiconductors. стр. 77—79. ISBN 978-981-02-3516-1. 
18. Brian, Winston (29. 5. 1998). Media Technology and Society: A History: From the Telegraph to the Internet. Psychology Press. стр. 89. ISBN 978-0-415-14229-8. 
19. Robin, Morris Peter (1990). A History of the World Semiconductor Industry. стр. 18. ISBN 978-0-86341-227-1. 
20. Ludwig, Bergmann (1931). „Über eine neue Selen-Sperrschicht-Photozelle”. Physikalische Zeitschrift. 32: 286—288. 
21. Waitkins G. R.; Bearse A. E.; Shutt R. (1942). „Industrial Utilization of Selenium and Tellurium”. Industrial & Engineering Chemistry. 34 (8): 899. doi:10.1021/ie50392a002. 
22. Pinsent, Jane (1954). „The need for selenite and molybdate in the formation of formic dehydrogenase by members of the Coli-aerogenes group of bacteria”. Biochem J. 57 (1): 10—16. PMC 1269698 . PMID 13159942. doi:10.1042/bj0570010. 
23. Stadtman Thressa C. (2002). „Some Functions of the Essential Trace Element, Selenium”. Trace Elements in Man and Animals 10. стр. 831—836. ISBN 978-0-306-46378-5. doi:10.1007/0-306-47466-2_267. 
24. Schwarz Klaus; Foltz Calvin M. (1957). „Selenium as an Integral Part of Factor 3 Against Dietary Necrotic Liver Degeneration”. Journal of the American Chemical Society. 79 (12): 3292—3293. doi:10.1021/ja01569a087. 
25. Oldfield James E. (2006). „Selenium: A historical perspective”. Selenium. стр. 1. ISBN 978-0-387-33826-2. doi:10.1007/0-387-33827-6_1. 
26. Hatfield D. L.; Gladyshev V. N. (2002). „How Selenium Has Altered Our Understanding of the Genetic Code”. Molecular and Cellular Biology. 22 (11): 3565—3576. PMC 133838 . PMID 11997494. doi:10.1128/MCB.22.11.3565-3576.2002. 
27. James E. House (2008). Inorganic chemistry. Academic Press. стр. 524. ISBN 978-0-12-356786-4. 
28. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2 изд.). Butterworth-Heinemann. стр. 751—752. ISBN 0080379419. 
29. „The half-life of ⁷⁹Se”. Physikalisch-Technische Bundesanstalt. 23. 9. 2010. Приступљено 29. 5. 2012. 
30. Jörg Gerhard; Bühnemann Rolf; Hollas Simon; et al. (2010). „Preparation of radiochemically pure ⁷⁹Se and highly precise determination of its half-life”. Applied Radiation and Isotopes. 68 (12): 2339—2351. PMID 20627600. doi:10.1016/j.apradiso.2010.05.006. 
31. Audi Georges; et al. (2003). „The NUBASE Evaluation of Nuclear and Decay Properties” (PDF). Nuclear Physics A. Atomic Mass Data Center. 729 (1): 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. 
32. „Native Selenium”. Webminerals. Архивирано из оригинала 15. 7. 2009. г. Приступљено 6. 6. 2009. 
33. Kabata-Pendias A. (1998). „Geochemistry of selenium”. Journal of Environmental Pathology, Toxicology and Oncology: Official Organ of the International Society for Environmental Toxicology and Cancer. 17 (3–4): 173—177. PMID 9726787. 
34. Fordyce Fiona (2007). „Selenium Geochemistry and Health” (PDF). AMBIO: A Journal of the Human Environment. 36 (1): 94—97. PMID 17408199. doi:10.1579/0044-7447(2007)36[94:SGAH]2.0.CO;2. 
35. Wessjohann Ludger A.; Schneider Alex; Abbas Muhammad; et al. (2007). „Selenium in chemistry and biochemistry in comparison to sulfur”. Biological Chemistry. 388 (10): 997—1006. PMID 17937613. doi:10.1515/BC.2007.138. 
36. Birringer Marc; Pilawa Sandra; Flohé Leopold (2002). „Trends in selenium biochemistry”. Natural Product Reports. 19 (6): 693—718. PMID 12521265. doi:10.1039/B205802M. 
37. Amouroux David; Liss Peter S; Tessier Emmanuel; et al. (2001). „Role of oceans as biogenic sources of selenium”. Earth and Planetary Science Letters. 189 (3–4): 277. Bibcode:2001E&PSL.189..277A. doi:10.1016/S0012-821X(01)00370-3. 
38. Haug Anna; Graham Robin D.; Christophersen Olav A.; et al. (2007). „How to use the world's scarce selenium resources efficiently to increase the selenium concentration in food”. Microbial Ecology in Health and Disease. 19 (4): 209—228. PMC 2556185 . PMID 18833333. doi:10.1080/08910600701698986. 
39. „Public Health Statement: Selenium” (PDF). Agency for Toxic Substances and Disease Registry. Приступљено 5. 1. 2009. 
40. „Selenium and Tellurium: Statistics and Information”. Geološki zavod SAD. Приступљено 30. 5. 2012. 
41. Sun Yan; Tian Xike; He Binbin; et al. (2011). „Studies of the reduction mechanism of selenium dioxide and its impact on the microstructure of manganese electrodeposit”. Electrochimica Acta. 56 (24): 8305. doi:10.1016/j.electacta.2011.06.111. 
42. Langner, Bernd E. (2000). „Selenium and Selenium Compounds”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3-527-30673-0. doi:10.1002/14356007.a23_525. 
43. Davis Joseph R (2001). Copper and Copper Alloys. ASM Int. стр. 91, 278. ISBN 978-0-87170-726-0. 
44. Isakov Edmund (31. 10. 2008). Cutting Data for Turning of Steel. Industrial Press. стр. 67. ISBN 978-0-8311-3314-6. 
45. Gol'Dshtein Ya. E.; Mushtakova T. L.; Komissarova T. A. (1979). „Effect of selenium on the structure and properties of structural steel”. Metal Science and Heat Treatment. 21 (10): 741. doi:10.1007/BF00708374. 
46. „Copper indium diselenide (CIS) cell”. Planning and Installing Photovoltaic Systems: A Guide for Installers, Architects and Engineers. Njemačko društvo za sunčevu energiju. Earthscan. 2008. стр. 43—44. ISBN 978-1-84407-442-6. 
47. Naumov A. V. (2010). „Selenium and tellurium: State of the markets, the crisis, and its consequences”. Metallurgist. 54 (3–4): 197. doi:10.1007/s11015-010-9280-7. 
48. Springett B. E. (1988). „Application of Selenium-Tellurium Photoconductors to the Xerographic Copying and Printing Processes”. Phosphorus and Sulfur and the Related Elements. 38 (3–4): 341. doi:10.1080/03086648808079729. 
49. Williams Rob (2006). Computer Systems Architecture: A Networking Approach. Prentice Hall. стр. 547—548. ISBN 978-0-321-34079-5. 
50. Diels Jean-Claude; Arissian Ladan (2011). „The Laser Printer”. Lasers. Wiley-VCH. стр. 81—83. ISBN 978-3-527-64005-8. 
51. Meller, Gregor; Grasser, Tibor (2009). Organic Electronics. Springer. стр. 3—5. ISBN 978-3-642-04537-0. 
52. Dennis Normile (2000). „The birth of the Blues”. Popular Science. стр. 57. 
53. Kasap Safa; Frey Joel B.; Belev George; et al. (2009). „Amorphous selenium and its alloys from early xeroradiography to high resolution X-ray image detectors and ultrasensitive imaging tubes”. Physica Status Solidi (B). 246 (8): 1794. Bibcode:2009PSSBR.246.1794K. doi:10.1002/pssb.200982007. 
54. Hai-Fu F.; Woolfson M. M.; Jia-Xing Y. (1993). „New Techniques of Applying Multi-Wavelength Anomalous Scattering Data”. Proceedings of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 442 (1914): 13. Bibcode:1993RSPSA.442...13H. doi:10.1098/rspa.1993.0087. 
55. MacLean Marion E. (1937). „A project for general chemistry students: Color toning of photographic prints”. Journal of Chemical Education. 14 (1): 31. Bibcode:1937JChEd..14...31M. doi:10.1021/ed014p31. 
56. Penichon Sylvie (1999). „Differences in Image Tonality Produced by Different Toning Protocols for Matte Collodion Photographs”. Journal of the American Institute for Conservation. 38 (2): 124—143. JSTOR 3180042. doi:10.2307/3180042. 
57. McKenzie Joy (2003). Exploring Basic Black & White Photography. Delmar. стр. 176. ISBN 978-1-4018-1556-1. 
58. Hayward Peter; Currie Dean. „Radiography of Welds Using Selenium 75, Ir 192 and X-rays” (PDF). 
59. „Selenium”. Linus Pauling Institute at Oregon State University. 23. 4. 2014. Приступљено 5. 1. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
60. Mazokopakis, E. E.; Papadakis, J. A.; Papadomanolaki MG (2007). „Effects of 12 months treatment with L-selenomethionine on serum anti-TPO Levels in Patients with Hashimoto's thyroiditis”. Thyroid : Official Journal of the American Thyroid Association. 17 (7): 609—612. PMID 17696828. doi:10.1089/thy.2007.0040. 
61. Ralston, N. V.; Ralston, C. R.; Blackwell JL III; Raymond, L. J. (2008). „Dietary and tissue selenium in relation to methylmercury toxicity” (PDF). Neurotoxicology. 29 (5): 802—811. PMID 18761370. doi:10.1016/j.neuro.2008.07.007. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 7. 2012. г. Приступљено 2. 12. 2015. 
62. Penglase, S.; Hamre, K; Ellingsen, S. (2014). „Selenium prevents downregulation of antioxidant selenoprotein genes by methylmercury”. Free Radical Biology and Medicine. 75: 95—104. PMID 25064324. doi:10.1016/j.freeradbiomed.2014.07.019. hdl:1956/8708. 
63. Usuki, F.; Yamashita, A; Fujimura, M. (2011). „Post-transcriptional defects of antioxidant selenoenzymes cause oxidative stress under methylmercury exposure”. The Journal of Biological Chemistry. 286 (8): 6641—6649. PMC 3057802 . PMID 21106535. doi:10.1074/jbc.M110.168872 . 
64. Ohi, G.; Seki, H; Maeda, H.; et al. (1975). „Protective effect of selenite against methylmercury toxicity: observations concerning time, dose and route factors in the development of selenium attenuation”. Industrial Health. 13 (3): 93—99. doi:10.2486/indhealth.13.93. 
65. Ralston NVC; Raymond, L. J. (2010). „Dietary selenium's protective effects against methylmercury toxicity”. Toxicology. 278 (1): 112—123. PMID 20561558. doi:10.1016/j.tox.2010.06.004. 
66. Carvalho CML; Chew Hashemy SI; Hashemy, J; et al. (2008). „Inhibition of the human thioredoxin system: A molecular mechanism of mercury toxicity”. Journal of Biological Chemistry. 283 (18): 11913—11923. PMID 18321861. doi:10.1074/jbc.M710133200 . 
67. Barclay Margaret N. I.; MacPherson Allan; Dixon James (1995). „Selenium content of a range of UK food”. Journal of Food Composition and Analysis. 8 (4): 307—318. doi:10.1006/jfca.1995.1025. 
68. Spisak namirnica bogatih selenom se može naći na stranici The Office of Dietary Supplements Selenium Fact Sheet.
69. „FDA Issues Final Rule to Add Selenium to List of Required Nutrients for Infant Formula”. www.fda.gov. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 10. 9. 2015. 
70. Schroeder HA; Frost, D. V.; Balassa JJ (1970). „Essential trace metals in man: Selenium”. Journal of Chronic Diseases. 23 (4): 227—43. OSTI 6424964. PMID 4926392. doi:10.1016/0021-9681(70)90003-2. 

Спољашње везе

• Vitaminologija
• Selenium at The Periodic Table of Videos (University of Nottingham)
• National Institutes of Health page on Selenium
• Assay Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2012)
• ATSDR – Toxicological Profile: Selenium
• CDC - NIOSH Pocket Guide to Chemical Hazards
• Peter van der Krogt elements site
• ATSDR – Toxicological Profile: Selenium