Пешчар (ијек. пјешчар) или пешчењак (ијек. пјешчењак) (енгл. Sandstone, фр. Grès, нем. Sandstein, рус. Песчаник) везана je седиментна стена (везани седимент) изграђена претежно од кластичних зрна величине 2–0,05 mm.[1][2] Према крупноћи везаних зрна (гранула) спада у псамите. У погледу минералног састава пешчари су обично изграђени доминантно од зрна кварца, љуспица мусковита и фелдспата, а потом и циркона, апатита, магнетита, граната, турмалина. Везиво може бити калцијумкарбонатно (вапновито), лапоровито, глиновито, доломитско, силицијско, гвожђевито(лимонит), битуминозно (органског порекла) и др.
Неки пешчари су отпорни на утицај атмосферилија. Овакве стене су обично погодне као геолошки грађевински материјал – нпр. црква Светог Марка у Београду изграђена је од пешчара који у себи садржи љуспице мусковита. Због велике тврдоће (висок садржај кварца) појединачних зрна и подношења високих температура погодни су за оштрење сечива. Други народни назив за пешчар је тоциљњак, што означава камен од кога се праве тоцила.
Стенске формације које се првенствено састоје од пешчара обично дозвољавају перколацију воде и других течности и довољно су порозне да складиште велике количине, што их чини вредним аквиферима и резервоарима нафте.[3][4]
Пешчаник који садржи кварц може се променити у кварцит кроз метаморфизам, обично повезан са тектонском компресијом унутар орогених појасева.[5][6]
Пешчари су кластичног порекла (за разлику од органског, попут креде и угља, или хемијског, попут гипса и јасписа).[7] Зрна силикатног песка од којих се формирају су производ физичког и хемијског трошења темељне стене.[8] Временске прилике и ерозија су најбрже у областима високог рељефа, као што су вулкански лукови, подручја континенталног раседања и орогени појасеви.[9]
Еродирани песак се преноси рекама или ветром од извора до средине таложења где је тектоника створила простор за смештај седимената за акумулацију. Предлучни базени имају тенденцију да акумулирају песак богат литским зрнцима и плагиокласом. Интраконтинентални басени и грабени дуж континенталних маргина су такође уобичајена окружења за таложење песка.[10]
Како се седименти настављају акумулирати у окружењу таложења, старији песак је затрпан млађим седиментима и он пролази кроз дијагенезу. То се углавном састоји од збијања и литификације песка.[11][12] Рани стадијуми дијагенезе, описани као еогенеза, одвијају се на малим дубинама (неколико десетина метара) и одликују се биотурбацијом и минералошким променама у песку, уз само незнатно збијање.[13] Црвени хематит који даје боју пешчара црвеног слоја вероватно се формира током еогенезе.[14][15] Дубље закопавање је праћено мезогенезом, током које се одвија највећи део збијања и литификације.[12]
Збијање се одвија како песак долази под све већи притисак од горњих седимената. Зрна седимента прелазе у компактније распореде, дуктилна зрна (као што су зрна лискуна) се деформишу, а простор пора се смањује. Поред овог физичког сабијања, хемијско сабијање се може одвијати путем раствора под притиском. Тачке додира између зрна су под највећим оптерећењем, а напрегнути минерал је растворљивији од остатка зрна. Као резултат, контактне тачке се растварају, омогућавајући зрнима да дођу у ближи контакт.[12]
Литификација блиско прати збијање, пошто повишене температуре на дубини убрзавају таложење цемента који повезује зрна заједно. Раствор под притиском доприноси цементирању, пошто се минерал растворен из напрегнутих контактних тачака поново таложи у ненапрегнутим порама.[12]
Механичко сабијање се одвија првенствено на дубинама мањим од 1.000 m (3.300 ft). Хемијско сабијање се наставља до дубине од 2.000 m (6.600 ft), а већина цементирања се одвија на дубинама од 2,000—5,000 m (6,600—16,400 ft).[16]
Откопавање закопаног пешчара прати телогенеза, трећа и последња фаза дијагенезе.[13] Како ерозија смањује дубину закопавања, поновно излагање метеорској води производи додатне промене на пешчару, као што је отапање дела цемента да би се произвела секундарна порозност.[12]
Оквирна зрна су фрагменти детрита величине песка (0,0625 до 2 mm у пречнику) који чине већину пешчара.[17][18] Већина зрна оквира се састоји од кварца или фелдспата, који су уобичајени минерали који су најотпорнији минерали на временске процесе на површини Земље, као што се види у Голдичовој серији растварања.[19] Оквирна зрна се могу класификовати у неколико различитих категорија на основу њиховог минералног састава:
Матрица је веома фин материјал, који је присутан унутар интерстицијалног пора између зрна оквира.[2] Природа матрице унутар интерстицијалног простора пора резултира двоструком класификацијом:
Цемент је оно што повезује зрна силицикластичног оквира. Цемент је секундарни минерал који се формира након таложења и током сахрањивања пешчара.[2] Ови материјали за цементирање могу бити силикатни минерали или несиликатни минерали, као што је калцит.[2]
Пешчаник који губи своје цементно везиво кроз временске услове постепено постаје ломљив и нестабилан. Овај процес се може донекле обрнути применом тетраетил ортосиликата (Si(OC2H5)4) који ће депоновати аморфни силицијум диоксид између зрна песка.[22] Реакција је следећа.
|title=