Већи део мора лежи у Атлантском океану, а мањи у Јужном океану. На западу је Дрејков пролаз који повезује Атлантски са Тихим океаном. Површина мора је преко 1,3 милиона км². Просечна дубина је већа од 5.000 метара, што је више од просечних дубина мора у свету. Максимална дубина је 6.022 м.
Просечна температура на површини је од 6 °C до -1 °C. Салинитет воде је око 34‰. Море се углавном налази у субполарним географским ширинама. Северне воде превладавају само на северозападу, док у средини доминирају јужне поларне воде. Над морем доминирају јаки ветрови са запада, те су честе олује. То је један од главних разлога настанка многих ледених санти према Антарктику, тако да су њихове појаве овде врло честе.
На мору се појављује огромна количина рачића која представља храну за многе рибе, морске птице и китове. Ту су повољни услови за развој рибарства.
Море је добило име око 1932. по Скоши, експедицијском броду који је у овим водама користила Шкотска национална антарктичка експедиција (1902–04) под Вилијамом С. Брусом. Најпознатији прелазак овог хладног мора направили су при крају Империјалне трансантарктичке експедиције 1916. године сер Ернест Шеклтон и пет других у прилагођеном чамцу за спасавање Џејмс Керд.[3][4] Они су напустили су острво Елефант, недалеко од врха Антарктичког полуострва и стигли на острво Јужна Џорџија две недеље касније. Била је то удаљеност од скоро 900 миља и сунце је виђено само четири пута током читавог путовања.
У Аргентини, Скоша се сматра делом области познатe као Мар Аргентино, а неколико територија на које полаже право, али нису окупиране од стране Аргентине, као што су Јужна Џорџија и Фокландска острва, леже унутар овог региона.
Флора и фауна
Острва која се граниче са Шкотским морем су каменита и делимично прекривена ледом и снегом током целе године; упркос овим тешким условима, међутим, острва подржавају вегетацију и описана су као екорегијатундре острва Шкотског мора,[5][6][7][8][9] која укључује Јужну Џорџију, вулканска острва Јужни Сендвич, и Јужни Оркни у Шкотском мору, као и удаљена Јужна Шетландска острва у близини Антарктичког полуострва и мали изоловани вулкан зван острво Буве. Сва ова острва леже у хладним морима испод антарктичке конвергенције.[10][11] Ова подручја подржавају вегетацију тундре коју чине маховине, лишајеви и алге, док се морске птице, пингвини и фоке хране околним водама.
Иако острва Шкотског лука имају оштру климу и никада нису била трајно настањена,[13] она су дуго коришћена као база за пецање и лов на фоке. Дивљи живот на овим удаљеним острвима угрожавају уведене врсте, посебно у Јужној Џорџији, где су чак и велике животиње, укључујући (сада уклоњене) ирвасе, донете на острва. Даља штета по екосистеме је резултат прекомерног риболова. Јужна Џорџија, острва Јужног Сендвича и острво Буве су заштићени као резервати природе, при чему је Птичије острво, Јужна Џорџија, локација од посебног научног интереса. Фоке су додатно заштићене међународним споразумима, а популације крзнених фока се опорављају.
^Eric Dinerstein, David Olson, et al. (2017). An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm, BioScience, Volume 67, Issue 6, June 2017, Pages 534–545, https://doi.org/10.1093/biosci/bix014
^„Map of Ecoregions 2017” (на језику: енглески). Resolve, using WWF data. Приступљено 20. 6. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Scotia Sea Islands tundra” (на језику: енглески). Digital Observatory for Protected Areas. Приступљено 20. 6. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Scotia Sea Islands tundra” (на језику: енглески). The Encyclopedia of Earth. Приступљено 20. 6. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^R.K. Headland, The Island of South Georgia, Cambridge University Press, 1984.
^Alan Gurney, Below the Convergence: Voyages Toward Antarctica, 1699–1839, Penguin Books, New York, 1998.
Arndt, JE et al.: The International Bathymetric Chart of the Southern Ocean Version 1.0 – A new bathymetric compilation covering circum-Antarctic waters. Geophysical Research Letters, 40(9), 1–7, 2013. doi:10.1002/grl.50413
Descriptive Regional Oceanography, P. Tchernia, Pergamon Press, 1980, ISBN978-0080209197.
Matthias Tomczak and J. Stuart Godfrey. 2003. Regional Oceanography: an Introduction. (see the site)
Cook, James (1821). „March 1775”. Three Voyages of Captain James Cook Round the World. Longman. стр. 244. Приступљено 1. 11. 2015. „These voyages of the French, though undertaken by private adventurers, have contributed something towards exploring the Southern Ocean. That of Captain Surville, clears up a mistake, which I was led into, in imagining the shoals off the west end of New Caledonia was to extend to the west, but as far as New Holland.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Physical Geography”. Family Magazine: Or Monthly Abstract of General Knowledge. New York: Redfield & Lindsay. 3 (1): 16. јун 1835.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Michael L., Van Woert; et al. (2003). „The Ross Sea Circulation During the 1990s”. Ур.: DiTullio, Giacomo R.; Dunbar, Robert B. Biogeochemistry of the Ross Sea. American Geophysical Union. стр. 4—34. ISBN0-87590-972-8.
Dalziel, I. W. D.; Lawver, L. A.; Norton, I. O.; Gahagan, L. M. (2013). „The Scotia Arc: Genesis, Evolution, Global Significance”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 41: 767—793. doi:10.1146/annurev-earth-050212-124155.