Настало је у палеоцену, пре неких 60 милиона година услед раздвајања Северноамеричке и Гренландске тектонске плоче. Површина басена је око 841.000 km², а максимална дубина износи 4.316 м.
Настанак и границе
Лабрадорска депресија настала је у палеоцену, пре 60 милиона година раздвајањем северноамеричке и гренландске плоче. Процес раздвајања ове две масе престао је пре 40 милиона година.[6] Седименти који су се током креде наталожили на дну плитког мора које је раније прекривало подручје налазе се испод континенталног одсека.[6] Почетни период раседања пратиле су вулканске ерупције које су на подручју Дејвисовог пролаза и Бафиновог залива оставиле моћније наслаге базалтних стена.[7]
на северу 60°сгш између Лабрадора и Гренланда, дуж јужних граница Дејвисовог пролаза
на истоку до линије која спаја рт Светог Франсиса на Њуфаундленду (47°45′сгш 52°27′згд) до рта Фарвел на југу Гренланда (59°46′23″сгш 43°55′21″згд )
западна граница је дуж источне обале Лабрадора и Њуфаундленда.
Физичке карактеристике
Токови морских струја дуж обала Лабрадора и Гренланда
На месту прелаза из Атлантског океана Лабрадорско море је веома дубоко (3.400 m (11.155 feet)) и широко (1.000 km (621 miles; 540 nautical miles)). Ка северу његова дубина и ширина се постепено смањује, а најплићи део је према Дејвисовом пролазу (око 700 метара дубине).[2]
Температура воде варира између -1 °C током зиме до 5—6 °C лети. Салинитет је доста низак и износи у просеку око 31‰ до 35‰. Током зимских месеци под ледом је преко 60% морске површине. Морска доба су полудневног типа, а висина плимског таласа је око 4 метра.
Морске струје се овде крећу у смеру супротном од смера казаљке на сату, и почињу хладном источногренландском струјом на истоку[9][10][11][12] која се даље наставља на западногренландску струју која тече дуж западних обала Гренланда и севернијим деловима доноси нешто топлију и сланију воду.[13][14]Бафинова и Лабрадорска струја носе хладнију воду са нижим салинитетом дуж канадских обала, али и бројне ледене брегове које отежавају пловидбу и експлоатацију гаса са морског дна.[15][16] Воде Лабрадорске струје просечно се крећу брзинама 0.3–0.5 м/с (на неким местима и до 1 м/с)[17] док је Бафинова струја нешто спорија и креће се брзином око 0.2 м/с.[18][19][20]
Бројне струје у централним деловима подморја формирају својеврсна „језера морске воде“ која се физички и хемијски разликују од водене масе изнад и испод њих.[21]Салинитет у том „језеру“ је нешто нижи у односу на околне воде и износи 34.84–34.89‰, баш као и температуре (3.3–3,4 °C) док је концентрација кисеоника пак знатно виша. Вода је ту много гушћа (27.76–27.78 mg/цм³) што значи да тоне и не утиче на површинска кретања воде. Због високе хомогености водени вртлози у том подручју су веома ретка појава.
Ово море представља значајан део северноатлантске дубоке воде (NADW) – хладне водене масе која тече на великој дубини дуж западне ивице Северног Атлантика, ширећи се и формирајући највећу водену масу која се може идентификовати у Светском океану.[22] NADW се састоји од три дела различитог порекла и салинитета, а горњи, Лабрадорска морска вода (LSW), формира се у Лабрадорском мору. Овај део се јавља на средњој дубини и има релативно низак салинитет (34,84–34,89 делова на хиљаду), ниску температуру (33—34 °C (91,4—93,2 °F)) и висок садржај кисеоника у поређењу са слојевима изнад и испод њега. LSW такође има релативно ниску вртложност, односно склоност формирању вртлога, од било које друге воде у северном Атлантику која одражава њену високу хомогеност. Он има потенцијалну густину од 27,76–27,78 mg/cm³ у односу на површинске слојеве, што значи да је гушћи, и тако тоне испод површине, остаје хомоген и на њега не утичу површинске флуктуације.[23]
Флора и фауна
У овим водама живи значајнија популација сеј-китова, оштрокљуних китова (Balaenoptera acutorostrata) и северних Hyperoodon ampullatus док је број белуга јако мали (за разлику од северних вода Бафиновог залива).[24][25] Од осталих морских сисара по бројности значајнија је популација фока.
^Reinhard Hesse And Allan Rakofsky (1992). „Deep-Sea Channel/Submarine-Yazoo System of the Labrador Sea: A New Deep-Water Facies Model (1)”. AAPG Bulletin. 76. doi:10.1306/BDFF88A8-1718-11D7-8645000102C1865D.
^Hesse, R., Klauck, I., Khodabakhsh, S. & Ryan, W. B. F. (1997). Thomas A. Davies, ур. Glaciated continental margins: an atlas of acoustic images. Glacimarine drainage systems in the deep-sea: the NAMOC system of the Labrador Sea and its sibling. Springer. стр. 286. ISBN0-412-79340-7.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
