Бофорово море

Бофорово море
Координате	72° С; 137° З 72° С; 137° З
Земље басена	Канада и Сједињене Државе
Површина	476.000 km^2 (184.000 sq mi) km^2
Прос. дубина	124 m (407 ft) m
Макс. дубина	4.683 m (15.364 ft) m
Запремина	22.000 km^3 (1,8×10^10 acre⋅ft) km^3
Бофорово море
Водена површина на Викимедијиној остави

Бофорово море је део Северног Леденог океана^[1] и има површину од 450.000 km².^[2][3][4] Налази се између Аљаске и Канадских територија Јукон и Северозападне територије на југу и арктичких острва на истоку. Његову границу одређује линија која повезује рт Бароу у Аљасци и острво Принц Патрик. По први пут га је истраживао Канађанин Вилхјалмур Стефансон 1914. Име је добило по енглеском хидрографу Франсису Бофору.^[4] Највећа река која се улива у Бофорово море је Макензи. Оно је значајан пут за миграцију и место за размножавање китова. Налази се ван значајних комерцијалних путева, и током највећег дела године је прекривено ледом осим током лета. У Бофортовом мору се налазе значајне резерве нафте и природног гаса. Са њиховим истраживањем је почело шездесетих година, а са експлоатацијом 1986. када је почела са радом прва платформа. Међутим да не би ометале размножавање и миграцију китова дозвољено им је да раде само томом зимских месеци.

Бофорово море

Ово море, које карактерише оштра клима, током већег дела године је залеђено. Историјски гледано, само уски пролаз до 100 km (62 mi) отворен је у августу-септембру близу његових обала, али недавно се због климатских промена на Арктику подручје без леда у касно лето знатно повећало. До недавно, Бофорово море је било познато као важан резервоар за надопуњавање арктичког морског леда.^[5] Морски лед би се често ротирао неколико година у Бофортовој струји, доминантној океанској струји Бофоровог мора, прерастајући у чврст и дебео вишегодишњи лед.^[6][7]

Тврдње да је морска обала била насељена пре око 30.000 година су у великој мери дискредитоване; садашња густина насељености је веома ниска. Море садржи значајне ресурсе нафте и природног гаса испод свог прага, као што је поље Амаулигак. То је откривено у периоду између 1950-их и 1980-их година, а од другог дела тог периода њихово истраживање постаје главна људска активност на овом подручју. Традиционална занимања риболова и лова на китове и фоке практикује само локално и немају комерцијални значај. Као резултат, море је домаћин једне од највећих колонија китова белуга и нема знакова прекомерног лова. Да би спречили прекомерни риболов у својим водама, САД су у августу 2009. усвојиле план управљања комерцијалним рибарством из предострожности.^[8] У априлу 2011, Канадска влада је потписала меморандум о разумевању са Инувијалуитима као први корак у развоју већег плана управљања океаном.^[9] Канадска влада је у октобру 2014. објавила да се неће разматрати никакав нови комерцијални риболов у Бофортовом мору док истраживања не покажу одрживе залихе које би прво биле доступне Инувиалуитима.^[10]

Канадска влада је означила блокове Бофоровог мора као заштићена подручја мора (MPA). MPA Ангунијаквија никикиуам окружује полуострво Пари у заливу Амундсен, а MPA Тариум Нириутајит се налази у делти и естуарију реке Макензи.^[11][12][13] Заштићена подручја су постављена да заштите врсте и станишта за заједницу Инувијалуита.

Топљење леда у Бофоровом мору

Повлачење морског леда у Бофоровом мору

Гранични спор

Канада и САД полажу право на регион у облику клина на истоку

Постоји нерешен спор који укључује клинасти сегмент на међународној граници у Бофортовом мору, између канадске територије Јукона и америчке државе Аљаске. Канада тврди да је поморска граница дуж 141. меридијана западно на удаљености од 200 nmi (370 km; 230 mi), пратећи копнену границу Аљаске и Јукона.^[14][15] Став Сједињених Држава је да је гранична линија окомита на обалу на удаљености од 200 nmi (370 km; 230 mi), пратећи линију једнаке удаљености од обале.^[15][16] Ова разлика ствара клин са површином од око 21.000 km² (8.100 sq mi) на који полажу право обе нације.^[17]

Позиција Канаде има своје корене у Уговору из Санкт Петербурга (1825) између Уједињеног Краљевства и Руске империје који је поставио границу између њих. Канада је држава наследница Велике Британије у односу на овај уговор, који предвиђа:^[15]

линија разграничења ће пратити врх планина које се налазе паралелно са обалом, све до тачке пресека 141. степена западне географске дужине […] и, коначно, од поменуте тачке укрштања, поменуте меридијанске линије од 141. степена, у свом продужењу до Залеђеног океана

— Члан 3, Конвенција између Велике Британије и Русије о границама њихових одговарајућих поседа на северозападној обали Америке и пловидби Тихим океаном, 1825-02-16, 75 ЦТС 95^[15]

Канада тврди да се овај уговор може проширити од копна до Бофоровог мора дуж меридијана. Сједињене Државе одбацују ово проширење и уместо тога потврђују граничну линију засновану на еквидистанци, иако је њихова позиција донекле поткопана прихватањем сличних формулација уговора 1867. и сличног тумачења према уговору којим су стекле Аљаску.^[15] САД и Канада се слажу да их обавезује Конвенција о епиконтиненталном појасу из 1958. године; и обе стране се слажу да граница треба да буде „правична“, како је то одредио Међународни суд правде. Разликују се око тога шта треба сматрати „правичним“. Сједињене Америчке Државе тврде да је „једнака удаљеност одговарајући принцип за одређивање морске границе када не постоје посебне околности у тој области и када једнака удаљеност резултира границом у складу са принципима правичности“. Канада тврди да принцип еквидистанце не доводи до правичне границе, јер би дошло до изобличења. Обала Јукона је конкавна, док је обала Аљаске конвексна; и стога би принцип еквидистанце резултирао значајним проширењем поседа САД.^[18] Овај спор је добио све већи значај због могућег присуства природних резерви унутар клина,^[15][19][20] који према канадском Националном енергетском одбору може садржати 1.700.000.000 m³ (6,0×10¹⁰ cu ft) гаса, који би покривао националну потрошњу за 20 година, и више од 1.000.000.000 m³ (3,5×10¹⁰ cu ft) нафте.^[17] Због овога, Канада тврди да се на ову границу примењују „посебне околности“, став који САД одбацују.^[18] Овај спор је у том погледу одраз спора између САД и Канаде око залива Мејн, где су се САД залагале за „посебне околности“, а Канада за принцип еквидистанце.^[18] (У том последњем спору, оба та аргумента су одбачена, а граница је повучена на основу геометријских принципа узимајући у обзир географске факторе.^[18]) Ни САД, ни Канада нису вршиле притисак на брзо решавање овог питања, нити на арбитражу на суду пред Судом. Међународни суд правде, међутим;^[15] и две стране су у међувремену сарађивали у неколико мера усмерених на очување поморске животне средине.^[15][18]

Пре краја 2004. САД су закупиле осам парцела испод воде за истраживање и експлоатацију нафте, што је изазвало дипломатски протест Канаде.^[21] Дана 20. августа 2009. године, секретар за трговину САД Гери Лок објавио је мораторијум на комерцијални риболов у Бофортовом мору северно од Аљаске, укључујући спорне воде..^[22][23] У јулу 2010. године, преговори између САД и Канаде почели су у Отави. Започето је заједничко геолошко истраживање подручја, а CIA Светска књига чињеница је означила ово питање као решено,^[24] иако званични документ није објављен до септембра 2010.

Референце

1. Wright, John (30. 11. 2001). The New York Times Almanac 2002. Psychology Press. стр. 459. ISBN 978-1-57958-348-4. Приступљено 29. 11. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. R. Stein, Arctic Ocean Sediments: Processes, Proxies, and Paleoenvironment, p. 37
3. Beaufort Sea, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
4. Beaufort Sea, Encyclopædia Britannica on-line
5. Wood, Kevin R.; Overland, James E.; Salo, Sigrid A.; Bond, Nicholas A.; Williams, William J.; Dong, Xiquan (2013-10-17). „Is there a new normal climate in the Beaufort Sea?”. Polar Research (на језику: енглески). 32: 19552. ISSN 1751-8369. doi:10.3402/polar.v32i0.19552 . 
6. „Disappearing Arctic sea ice”. svs.gsfc.nasa.gov. Приступљено 2020-09-08. 
7. „2019 Arctic Report Card: Old, thick ice barely survives in today's Arctic | NOAA Climate.gov”. www.climate.gov. Приступљено 2020-09-08. 
8. Arctic Fishery Management Plan.
9. "Beaufort Sea Commercial Fishing Banned" (CBC News, 15 April 2011).
10. "No new fisheries in the Arctic following federal ban"
11. „Canada Designates Its Second and Largest Arctic Marine Protected Area”. HuffPost. 
12. „Tarium Niryutait Marine Protected Area (TN MPA)”. Government of Canada. 18. 9. 2019. Приступљено 17. 1. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. „Anguniaqvia niqiqyuam Marine Protected Area (MPA)”. Government of Canada. 18. 9. 2019. Приступљено 17. 1. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. The Law of the Sea Convention (BP-322E) Архивирано 28 фебруар 2007 на сајту Wayback Machine. Dsp-psd.communication.gc.ca. Retrieved on 2013-03-21.
15. Rothwell, Donald (1996). The Polar Regions and the Development of International Law. Cambridge studies in international and comparative law. 3. Cambridge University Press. стр. 174, 176. ISBN 978-0-521-56182-2. 
16. Summary of claims, Department of Defense, p. 10
17. US-Canada Arctic border dispute key to maritime riches, BBC News, 2 August 2010
18. Johnston, Douglas M.; Saunders, Phillip M. (1988). Ocean Boundary Making: Regional Issues and Developments. Taylor & Francis. стр. 48–49. ISBN 978-0-7099-1495-2. 
19. Northern interests and Canadian foreign policy Архивирано 16 август 2010 на сајту Wayback Machine, Associate Director Centre for Military and Strategic Studies, University of Calgary
20. Beaufort Sea Areawide 2006, Tract Map No.8, State of Alaska Department of Natural Resources, Division of oil and gas
21. Sea Changes, Institute of the North
22. „Secretary of Commerce approves fisheries plan for ArcticSecretary of Commerce approves fisheries plan for Arctic”. World of fishing. 20. 8. 2009. Архивирано из оригинала 15. 9. 2009. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
23. Boswell, Randy (4. 9. 2009). „Canada protests U.S. Arctic fishing ban”. Canada.com. Архивирано из оригинала 7. 11. 2012. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
24. Disputes – international: CIA – The World Factbook Архивирано 15 септембар 2020 на сајту Wayback Machine. Cia.gov. Retrieved on 2013-03-21.

Литература

• Barber, David G.; Galley, Ryan; Asplin, Matthew G.; Roger De Abreu; Kerri-Ann Warner; Monika Pu?ko; Gupta, Mukesh; Prinsenberg, Simon; Julien, Stéphane (2009). „Perennial pack ice in the southern Beaufort Sea was not as it appeared in the summer of 2009”. Geophysical Research Letters. 36 (24): L24501. Bibcode:2009GeoRL..3624501B. S2CID 56326055. doi:10.1029/2009GL041434 . 
• Russell, Dawn (1992). „International Ocean Boundary Issues and Management Arrangements”. Ур.: David VanderZwaag. Canadian Ocean Law and Policy. Toronto: Butterworths. стр. 463—505. 
• Pharand, Donat (јесен 1984). „The Legal Regime of the Arctic: Some Outstanding Issues”. International Journal. 39 (4): 742—799. JSTOR 40202296. doi:10.2307/40202296. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Karin L. Lawson (1981). „Delimiting Continental Shelf Boundaries in the Arctic: The United States—Canada Beaufort Sea Boundary”. Virginia International Law Journal. 22: 221—246. 
• L. S. Parsons; William Henry Lear (1993). Perspectives on Canadian marine fisheries management. NRC Research Press. ISBN 0-660-15003-4. 

Спољашње везе

• Sea Ice in the Beaufort Sea from NASA Earth Observatory
• CAC (Civil Applications Committee)/USGS Global Fiducials Program web page containing scientific description and interactive map viewer featuring declassified high-resolution time-series imagery