PROFILBARU.COM

Војислав Лукачевић
Војислав Лукачевић
	Мајор Војислав Лукачевић у околини Дубровника, фебруар 1944. године
Лични подаци
Датум рођења	1908.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	14. август 1945. (36/37 год.)
Место смрти	Београд, ДФ Југославија
Војна каријера
Војска	Југословенска војска у отаџбини
Чин	потпуковник

Војислав Лукачевић (Београд, 1908 — Београд, 14. август 1945) био је потпуковник Југословенске војске у отаџбини.

Биографија

Рођен у имућној банкарској породици.

Гимназију и војну академије завршио у Београду. Имао је чин капетана војске Краљевине Југославије у резерви.

Радио је пред сам рат у грађевинском друштву „Батињол“.

По капитулацији, приступио покрету Драже Михаиловићу у лето 1941. и у њему остао све до јесени 1944.

Лукачевић је био на високим положајима. Био је прво командант Старог Раса, командант Другог милешевског корпуса, Херцеговине, командант групе корпуса.

У нападу на муслиманска насеља фебруара 1943. који је завршен масакром, Лукачевић је био командант Првог нападног одреда.^[1]

Као четнички командант у Босни, руководио операцијама против НОВ и ПОЈ, као и усташа. Једно време командовао и четничким снагама у Црној Гори и Санџаку. У бици на Неретви руководио четничким положајима око Коњица, Главатичева, и Калиновика.

Колаборација са Немцима

У септембру 1943. амерички потпуковник Алберт Б. Сајц и поручник Џорџ Мусулин су избачени падобраном на територију Територије војноуправног команданта Србије,^[2] заједно са британским бригадним генералом Чарлсом Армстронгом.^[3] У новембру Сајц и још један амерички официр за везу, каптен Волтер М. Менсфилд, су спровели инспекције четничких области, укључујући и ону коју је контролисао Лукачевић. У току инспекције били су сведоци борбе између четника и партизана. Због своје релативне слободе кретања, Американци су претпоставили да четници контролишу територију којом су се кретали. Међутим, упркос похвалама које је Сајц упутио за њега, Лукачевић је сарађивао са Немцима у исто време док је био домаћин Американцима.^[4]

Половином новембра 1943, мајор Лукачевић је био заповедник четничких одреда са базом код Старог Раса, близу Новог Пазара. Његов опуномоћеник је 13. новембра склопио званичан уговор о колаборацији са опуномоћеником немачког команданта Југоистока генералом пешадије Хансом Фелбером.^[5]^[6] Споразум је потписан 19. новембра и обухватао је велике делове територије Територије војноуправног команданта Србије и Санџака, границом Бајина Башта — Дрина — Тара — Бијело Поље — Рожај — Косовска Митровица — Ибар — Краљево — Чачак — Ужице.^[7]^[8] По овом споразуму, специјалан немачки официр за везу је додељен Лукачевићу да га саветује о тактици, осигура кооперацију и убрза испоруку оружја и муниције.^[9] Британски премијер Винстон Черчил је прочитао дешифровани текст споразума између Лукачевића и Фелбера, што је имало значајан утицај на коначну одлуку о промени британског става према Михаиловићу.^[10]

Почетком децембра 1943. Лукачевићеви четници су учествовали у операцији Кугелблиц, првој у низу немачких операција, уз 1. брдску дивизију, 7. СС дивизију Принц Еуген и деловима 187. резервне дивизије, 369. легионарске дивизије и 24. бугарске дивизије. Партизани су избегавали одлучни окршај и операција је окончана 18. децембра. Такође, током децембра виши СС и полицијски вођа, командант Муслиманске легије и командант у Санџаку, СС-штандартфирер Карл фон Кремпер, штампао је плакате са позивом Србима да се прикључе Лукачевићевим јединицама.^[11] За добро држање у борби против НОВЈ, пуковник Јозеф Ремолд, командант борбене групе 1. брдске дивизије у операцији Кугелблиц, 22. децембра 1943. похвалио га је специјалном наредбом.^[12]^[9]

Разлаз са Михаиловићем

У фебруару 1944. Лукачевић, Петар Баћовић и Борислав Тодоровић су испратили Бејлија до јадранске обале јужно од Дубровника и из Цавтата су евакуисани британским брзим чамцем. Могуће је да је њихов пролаз кроз територију коју су контролисали Немци убрзан Лукачевићевом сарадњом са Немцима. У једном тренутку је био позван на ручак са командантом гарнизона у неком оближњем граду, али није прихватио.^[13] Из Италије је отишао у Каиро, а затим у Лондон, заједно са савезничком мисијом повученом из штаба ЈВуО. Као изасланик Драже Михаиловића присуствовао је на венчању краља Петра и краљице Александре 20. марта 1944.^[14]

Након што је британска влада одлучила да повуче подршку Михаиловићу 1944. Лукачевићу није дозвољен повратак у Југославију све док британска мисија код Михаиловића на челу са Армстронгом не буде безбедно евакуисана са окупиране територије.^[15] Лукачевић се у земљу се вратио 30. маја 1944. долетевши из Барија на импровизован аеродром у селу Прањани северно од Чачка. Међутим, пре него што је напустио Италију, Лукачевићу и његовом пратиоцу су одузета нецензурисана писма, злато и драгуљи украдени из уреда југословенске владе у Каиру нешто мало раније.^[16]

Пошто је Михаиловић половином 1944. смењен са места министра војске, морнарице и ваздухопловства, као резултат пада Пурићеве владе, од стране краља Петра,^[17] Лукачевић је покушао да самостално контактира Савезнике у Италији надајући се постизању разумевања о заједничкој борби против Немаца.^[18] Када је овај покушај пропао, Лукачевић је у августу 1944. објавио да он и други четнички команданти источне Босне, источне Херцеговине и Санџака више не примају наређења од Михаиловића и да оснивају Независну групу националног отпора да се боре против окупатора и оних који сарађују са њима у источној Херцеговини и јужној Далмацији.^[19] Лукачевић је 19. октобра предложио да четници промене своју политику и да дочекају Црвену армију као ослободиоце и да буду примљени под команду неког руског генерала.^[20] Такође је покушао да склопи споразум о ненападању са партизанима.^[19] Почетком септембра је издао проглас народу објашњавајући своје разлоге да нападне Немце.^[19] Због тога је разместио својих 4.500 четника у јужној Херцеговини и неколико дана од 22. септембра нападао делове 369. легионарске дивизије и пругу Требиње-Дубровник. Након почетних успеха, заузимања неких села и око 300 заробљених легионара^[21] нашао се под ударом немачких снага и снага НОВЈ. Михаиловић је званично разрешио Лукачевића дужности и затражио од осталих четника да делују против Лукачевића.^[22] Међутим, партизани, забринути да Лукачевић покушава да се повеже са очекиваним британским искрцавањем на јадранску обалу и тако формира мостобран на који би се могле искрцати савезничке и емигрантске групе, су напали његове снаге 25. септембра, заузевши прво његово упориште у Билећи, а затим га свеобухватно поразили.^[22] Са неколико стотина преосталих четника, Лукачевић се повукао до Фоче. Након више недеља сакривања Лукачевић је покушао да се прикључи британској артиљеријској батерији при Другом корпусу НОВЈ у Билећи. Уместо тога, разоружан је, ухапшен и спроведен према Никшићу, где је предат партизанским јединицама.^[22]^[23]

Суђење и смрт

Против њега, Драгутина Кесеровића и Ђуре Ђуровића је организовано прво јавно послератно суђење у главном граду. Од 28. јула до 9. августа 1945. пред војним судом 1. армије у Београду организовано је суђење против њега, Кесеровића и Ђуре Ђуровића. Војни тужилац, пуковник Милош Минић је оптужио Лукачевића да је као командант четничких снага у Босни организовао покољ у Фочи, да је учествовао у истребљењу муслиманског становништва, да је сарађивао са окупатором у четвртој и петој непријатељској офанзиви, да је вршио злочине над припадницима НОП-а и да је сарађивао са квислиншком владом генерала Милана Недића.

Војно веће га је као и Кесеровића осудило на казну смрти стрељањем. Казна је извршена у Београду 14. августа 1945.^[22] Место стрељања никада није објављено.