Ћевапчићи или ћевапи (мкд. ќебапчиња – ћебапчиња, ќебап – ћебап) су јело направљено од млевеног меса, обликовано у мале ваљке и испечено на роштиљу. Најчешће се праве од мешаног јунећег (70%) и овчијег (30%) меса. Јављају се у свим крајевима Балкана, а посебно бивше Југославије, специфично у Босни и Херцеговини. Врсте меса се разликују од места до места, а често и од вероисповести која преовладава у неком крају. Могу се наћи и као врста брзе хране у погачи и са прилозима (најчешће лук и кајмак).
До 20. века нису коришћене машине за млевење меса па се оно сецкало на ситно на пању. Тврди се да је то још увек најбољи начин уситњавања јер месо остаје сочније и не може да загори. Када се уз додавање зачина умеси маса истискује се кроз левак да добије карактеристичан облик и ставља на роштиљ (скару) која је обично ложена ћумуром од буковог или храстовог дрвета.
Киоск или радња у којој се справљају ћевапчићи се зове ћевабџиница, а занатлија који их справља је ћевабџија.
Назив ћевапчићи, ћевапи и ћевап изворно потичу из персијског језика (перс. كباب),[1] и у изворном облику су кориштене за месо које није печено већ пржено. Употреба истог назива у арапском језику највероватније потиче из арамејског (арам. כבבא), а који опет има корен у акадском језику (акад. kabābu – оно што је изгорено, испржено, угљенисано)[2]. У 14. веку се ћевап помиње као синоним за персијску реч (перс. tabahajah – јело које се састоји од испржених комадића меса). Помен ћевапа у персијском језику је чешћи у средњем веку, где се у сачуваним куварима из тог доба помиње у слислу месних кугли од млевеног пилећег или јагњећег меса. У новијем добу назив се асоцира са шишћевапом, који делом потиче од арапске речи (арап. شواء – месо са роштиља).
Иако корен садашњег назива јела потиче из неевропских језика, ово јело је присутно у Европи од античког времена. Најранија верзија ћевапа се помиње у старој Грчкој, чак у 8. веку п. н. е.. Јело од меса у облику „обелиска“[3] се помиње у Хомеровој Илијади[4], Одисеји[5], као и у делима Аристофана[6], Ксенофонта[7] и Аристотела[8].
Могуће их је купити у било којој месари на просторима Србије, а праве се од свињског, говеђег и овчијег меса. У Републици Српској се не придаје посебна важност врсти меса од кога се праве ћевапчићи, тако да могу да се припремају на више начина. Један од рецепата у употреби се састоји од три врсте меса, свињећег, јунећег и јагњећег. Величина ћевапчића варира од домаћице или домаћина.
Назив ћевапчићи се из Лесковца проширио тако да се прво почео користити на Јадранској обали 1960-их година, а касније захваљујући омиљености међу страним туристима и у читавој Европи (немачки Ćevapčići, Tschewaptschitschi, енглески Cevapcici).
Према писању[9] Бранислава Нушића, ћевапи су у Београду први пут служени шездесетих година 19. века у кафани „Код Танаска Рајића“ која је била на Великој Пијаци (данашњи Студентски трг). Власник кафане, газда Живко за кога се претпоставља да је пореклом из лесковачког краја, се према Нушићевим речима, толико обогатио да је од зараде сазидао цркву у родном крају.