Ovaj članak zahtijeva sređivanje kako bi ispunio Wikipedijine standarde kvaliteta. Naveden je sljedeći razlog: Preterana upotreba citata. Pomozite u njegovom poboljšanju tako što ćete ga urediti.
Neutralnost ovog članka ili dijela članka je osporena. Molimo da prije uređivanja članka sporne dijelove razmatrate na stranici za razgovor.
Proklamovani vojni i politički cilj Jugoslovenske vojske u otadžbini bio je obnova demokratske Jugoslavije i restauracija monarhije, tj. povratak dinastije Karađorđević na vlast. Međutim, u naređenjima, govorima i programskim spisima tog gerilskog pokreta, istoričari prepoznaju elemente srpskog nacionalizma, šovinizma, antikomunizma i antisemitizma.
Oko Mihailovića su se nalazili ideolozi Srpskog kulturnog kluba, koji su razradili osnovne postavke ideologije četničkog pokreta. U značajne ideologe ubrajaju se: Stevan Moljević, Dragiša Vasić i Dragoslav Stranjaković.[1]
Ideologija četnika evoluirala je pod uticajem unutrašnjih i međunarodnih okolnosti, kontriranja politici Narodnooslobodilačkog pokreta i prilagođavanja politici emigrantske vlade. Do 1944. programi nisu bili usvojeni na nekom opštečetničkom skupu, nego su postojali u obliku programskih dokumenata značajnih ideologa, kao što su spisi Stevana Moljevića „Homogena Srbija”, program beogradskog nacionalnog komiteta Draže Mihailovića i Mihailovićeve instrukcije.[1]
Komponente
Četničku ideologiju i ratne ciljeve Dragoljub Mihailović je izložio u govoru, kojem je prisustvovao i britanski pukovnik Vilijam Bejli, u Lipovu kod Kolašina, 28. februara 1943. godine. U svom govoru Mihajlović je izjavio:
Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.[2]
Tokom borbi koje su izbile u Bosni tokom Drugog svjetskog rata, ustaške jedinice uništavale su muslimanska sela i ubijale njihove stanovnike. Slična zvjerstva počinili su i srpski četnici, koji su optuživali Muslimane za učešće u antisrpskim i antipravoslavnim akcijama Hrvata. Do 1943. ubijeno je preko 100.000 Muslimana; 250.000 je bilo u izbjeglištvu.[5]
– Roland Kaltenegger, Totenkopf & Edelweiß
Pukovnik Draža Mihailović je u depeši izbegličkoj vladi u Londonu u septembru 1941. izložio svoj program koji uključuje etničko čišćenje:
Pripremati da bi u danima sloma mogli izvršiti ove akcije:
a: da kazni sve one koji su na zločinački način služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju srpskog naroda;
b: omeđiti »de fakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj;
v: posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom;
g: izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice;
d: u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi.[6]
– Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941.
Prijedlozi koje je Beogradski četnički komitet formulisao u ljeto 1941, a koje je u septembru te godine iznio iz zemlje i kasnije predao emigrantskoj vladi Miloš Sekulić, uveliko su se podudarali s teritorijalnim pretenzijama Stevana Moljevića. Karta koja je izrađena navodno na toj osnovi nadilazi Moljevićevu jer izlaže detalje velikih preseljavanja stanovništva, koji su bila neophodnа kako bi u srpskoj jedinici ostalo isključivo srpsko stanovništvo. Prema tom planu, iz koncipirane Velike Srbije trebalo bi silom protjerati oko 2.675.000 ljudi, uključujući 1.000.000 Hrvata i 500.000 Nijemaca, dok bi u novouspostavljenu Srbiju ušlo 1.310.000 ljudi, od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Dopustilo bi se da u novoj Velikoj Srbiji ostane oko 200.000 Hrvata.[7][8]
Nakon sastanka pukovnika Jovana Trišića, prvog vršioca dužnosti komandanta kvislinške Srpske žandarmerije (od marta 1942. preimenovana u Srpsku državnu stražu), sa jednim od čelnih ljudi Mihailovićeve organizacije u valjevskom kraju, poručnikom Neškom Nedićem, specijalni izaslanik Komesarijata unutrašnjih dela iz Valjeva 17. jula 1941. podnosi izvještaj Milanu Aćimoviću. U izveštaju se, između ostalog, navodi sljedeće:
Gospodin Nedić kaže da je cilj njihov da posle odlaska Nemaca iz Srbije žele da održe red u Srbiji do povratka Nj. V. Kralja a posle da učestvuju u radu organizacije države onakva kakva bude bila.
Napomenuo je da se tom prilikom neće ostaviti u zemlji ničije manjine i da će se Arnauti potpuno uništiti. Isto tako da će se postupiti po kratkom postupku sa svim onim licima koja su nanela zlo ovoj zemlji, bez obzira da li je Srbin, Hrvat ili Slovenac.[9][10]
Što se tiče našeg unutrašnjeg pitanja, razgraničenja sa Hrvatima, tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin:
a) zaposesti na karti označenu teritoriju;
b) očistiti je pre nego li se iko pribere.
Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivci bi imali da budu na mestu kažnjavani, a ostalima bi valjalo otvoriti put — Hrvatima u Hrvatsku, a muslimanima u Tursku (ili Albaniju[11]).
(...) Javite nam vaše mišljenje čim pre i primite naše tople pozdrave sa željom da sretno provedete božične praznike i čim pre dočekate čas oslobođenja.[12]
– Pismo Stevana Moljevića Dragiši Vasiću sa uputstvima za etničko čišćenje (decembar 1941.)
U izvještaju poslatom generalu Mihailoviću 26. januara 1942. godine, major Boško Todorović navodi korake koje bi trebalo poduzeti radi obezbjeđivanja slobode kretanja u italijanskoj okupacionoj zoni, nakon čega bi četnici, uz dozvolu okupatora, mogli preuzeti vlast i pristupiti provođenju etničkog čišćenja Bošnjaka („Turaka”) i Hrvata:
Posredstvom srpskih dobrovoljačkih četnika odvojiti Italijane od Pavelića i njemu odanih hrvatskih renegata, odnosno turaka, a postići da se naši četnički odredi mogu što slobodnije kretati na celoj teritoriji okupiranoj od Italijana, čime bi bilo upola rešeno ne samo srpsko pitanje u ovim krajevima (preuzimanje civilne vlasti od strane Srba, evakuacija, istrebljenje, prinudno iselenje znatnog broja muslimana i katolika) već i neobično olakšano kretanje naših odreda redovne vojske za dalje operacije u duhu direktiva naše Vrhovne komande (npr. čitavi pukovi mogli bi se pod zaštitom dobrovoljačkih četnika koji prividno sarađuju sa Italijanima, tajno i po ešelonima prebacivati duž Dinarskih planina iz Srbije u Liku ili kroz Sandžak i Crnu Goru u oblast Skadra, Drača, Tetova, Bitolja i Lerina).[13]
U Elaboratu Dinarske četničke divizije, dokumentu napisanom u Mostaru od 8. do 12. marta 1942. godine, autori – major Borivoje S. Radulović, kapetan I klase Radovan S. Ivanišević i kapetan II klase Milo Rakočević – odredili su zadatke Divizije i precizirali njenu ulogu u daljnjem jačanju četničkog pokreta. Dokument se, između ostalog, bavi stavom prema „raznim neprijateljima”.[14] U odjeljku naslovljenom „Prema muslimanima uopšte” navodi se sljedeće:
U prvo vreme, dok Dinarska divizija ne ojača u tolikoj meri, da joj partizanski odredi ne predstavljaju glavnog protivnika, prema muslimanskom življu biti strpljiv, ne ubijati ga i ne pljačkati ga. Drugim rečima prema muslimanima, na vešt način, treba primeniti take metode, da oni zaista steknu ubeđenje, da su im vojno-četnički odredi prijatelji tj. za sada muslimani treba o vojno-četničkim odredima da imaju mišljenje, kao što su Srbi o njima imali kroz 20 prošlih godina, no za drugim momentom, što će u pogodnom času baš ti muslimani doživeti od vojno-četničkih odreda ono, što su Srbi doživeli od njih od 16. aprila 1941. g., pa do danas. Svaka preuranjena akcija protiv muslimanskog življa ojačala bi partizane. Zbog toga oni treba da sede kod svojih kuća, pa da ih na njihovim domovima uništimo. Dakle razum treba da nadvlada osećajima što znači veštim postupcima i političkim mahinacijama težiti da se broj neprijatelja što više smanji.[15]
U pismu Draži Mihailoviću iz aprila/maja 1942. Dragiša Vasić je opisao značaj uspostavljanja vojne dominacije u cilju etničkog čišćenja tokom ratnih dejstava:
U pogledu tačke 2 pod b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednutu teritoriju odmah, i pre nego što se iko pribere, očistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje nemora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da nijedna takoreći nije mogla voditi računa o tome šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini iza prošlog rata moglo se prosto istrebiti jedan dobar deo svoga neželjenog stanovništva a da niko zbog toga i ne okrene glave. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.[16][17]
– Pismo Dragiše Vasića Draži Mihailoviću iz aprila 1942.
Neposredno prije početka bitke na Kozari održana je konferencija četničkih odreda s područja doline Vrbasa. Na konferenciji je raspravljano o saradnji četnika s vlastima NDH nakon sporazuma potpisanih između dvije strane u proljeće i ljeto 1942, kao i o učešću četnika u predstojećoj operaciji protiv partizana na strani sila Osovine i kvislinga. Tada je Vukašin Marčetić, četnički komandant s Manjače, između ostalog, izjavio:
Smatram da su Bosna i Srbija jedna zemlja i nadam se da će se iz Bosne očistiti sve što nije srpsko. Treba što pre uspostaviti veze sa Istočnom Bosnom i Srbijom i saznati za namere naše vlade u Londonu.[18]
U pismu iz sredine juna 1942. koje su major Petar Baćović i kapetan Rudolf Perhinek uputili Zahariju Ostojiću pominje se da je u Pljevljima održana konferencija na kojoj se raspravljalo o uređenju Jugoslavije po završetku rata:
Pri prolazu kroz Plevlja pri odlasku na položaj pozvao sam na konferenciju Grig. Božovića, Voju Nenadića i sav. min. spolj. pos. Lisičića Nićifora.
Konferisali smo punih 6 sati.
I pridobio sam ih da i oni pomažu naše ljude. Izjavili su da stoje na istoj liniji, kao i mi.
Iznosim mišljenje Gligorija Božovića:
Jugoslavija — monarhija — dinastija Karađorđevića.
Naglašavamo da ovaj prostor ima sve uslove da posluži kao odlična baza za akciju u datom momentu. Zadatak će biti težak ako se želi, zašto su ovamo svi rešeni, da se stvori čista etnička veza Srbija sa srpskim blokovima u Krajini i Lici kao i Crnoj Gori i Hercegovini. Molimo da se pri ukazivanju svih vrsta pomoći i razumevanja ovo ima u vidu radi opšte srpske stvari. Za ovo, vi ste naša nada.[20]
U zajedničkom izveštaju majora Petra Baćovića i Dobrosava Jevđevića s kraja avgusta 1942. Draži Mihailoviću o političkoj situaciji u istočnoj Bosni i Hercegovini se navodi:
Pitanje muslimana vrlo je delikatno. Narod neće da čuje za saradnju sa njima i već je formirao uverenje u duši da njih mora da nestane.[21]
Kapetan Radovan Ivanišević piše 29. septembra 1942. majoru Zahariju Ostojiću da je vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin sklopio sporazum sa italijanskim okupatorom o snabdijevanju oružjem, ali da Italijani uslovljavaju ispunjenje dogovorenog prestankom četničke »akcije protiv Hrvata i Muslimana«. Stoga, Ivanišević smatra da provođenje planirane odmazde nad njima treba odložiti za povoljniji trenutak:
Uslov da sve ovo realizujemo je, da se obustavi akcija protiv Hrvata i Muslimana, jer oni protestvuju preko Nemačke, koja opet vrši presiju na Rim. Visoki interesi opšte stvari nalažu da ne kidamo sada, kad toliko očekujemo od njih. Muslimani i ustaše odn. Hrvati platiće ceh pre ili posle, za njih ima vremena, jer nemaju gde, ostaju nam jednako pod ruku. Smatram da Ti gledaš na stvari ovako kao i ja.[22]
U zaključcima konferencije četničke omladine Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka, održanoj u Šahovićima 2. decembra 1942. godine, o poslijeratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije se navodi:
Na teritoriji buduće države živeti će samo Srbi, Hrvati i Slovenci. Nacionalnih manjina ne može biti.[23]
– Zaključci konferencije četničke omladine Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka od 2. decembra 1942. o posleratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije
Draža Mihailović je u ličnoj beležnici po pitanju muslimana zapisao:
»Muslimansko stanovništvo je svojim držanjem dovelo do toga da ih naš svet više ne želi i neće da ima u svojoj sredini. Potrebno je još sad da se pripremi iseljavanje u Tursku ili ma gđe van naše teritorije. Na dan ustanka oni će svi biti pokrenuti sa svojih naselja a što niko neće moći sprečiti. — U danom momentu svi muslimani ima da budu pokrenuti sa svojih ognjišta. Oni koji su bliži hrvatskim oblastima tamo — glavno je da svi budu pokrenuti«.[24]
Major Đorđije Lašić je 7. januara 1942. uputio proglas stanovništvu u Crnoj Gori (naslovljen »Braćo Crnogorci«) u kome ih je pozvao na borbu protiv okupatora, kao i na osvetu nad muslimanskim stanovništvom, pozivajući se na „istragu poturica“. Каpetan Pavle Đurišić je u svojstvu zapovjednika Limskog četničkog odreda u naredbi od 18. januara iste godine pisao komandantu Ljevorečkog bataljona da će „veliki deo Mađarske i rumunski Banat, Metohija i Sandžak, Bosna i Hercegovina biti očišćene“ od svih nenacionalnih elemenata.[25]
U jednoj naredbi načelnog karaktera od 3. rujna 1942. godine, Pavle Đurišić imenuje neprijatelje četničkog pokreta, kao i političke ciljeve za koje bi četnici trebalo da se bore:
Neprijatelja imamo i previše, ali najopasniji su nam oni, koji žele da izazovu razdor u našim nacionalnim četničkim odredima. Ciljevi su veliki, ostvarenje velike slobodne države — čiste od svih manjina, narodnih izroda i gulikoža. Da bismo mogli te ciljeve i ostvariti potrebno je prvo postići jedinstvo duha — očistiti se od svih koji nisu za Monarhiju sa Dinastijom Karađorđevića na čelu. Mi ne možemo da otpočnemo borbe širega zamaha sve dotle dok se ne očistimo od komunističkih bandita koji bi nam zaboli nož u leđa baš onda kada bi to za nas bilo najteže. Ovo nam nalaže borbu protivu njih do njihovog istrebljenja, bez ikakvog zavaravanja da se neko od onih koji su zagrezli u bratsku krv za račun jevrejskih plaćenika mogu povratiti — popraviti i biti sutra korisni članovi našega društva.[26]
Likvidiranje muslimana treba izvršiti parcijalno i u momentu kada se Italijani neće interesovati za sudbinu muslimana. A to može biti na nekoliko dana pre početka akcije prema Italijanima... Posle razoružanja Italijana, ako se pre toga vremena ne svrši sa Muslimanima treba planski pristupiti razoružanju, a potom likvidiranju Muslimana. Za ovo treba obrazovati specijalne leteće jedinice. U svakom slučaju zonu koja će se osloboditi, treba u najkraćem roku očistiti od svih unutrašnjih neprijatelja. Jedino tako, moći ćemo skoncentrisati svu pažnju na front...[27][28]
Nakon početka same akcije, poručnik Jovan Jelovac, komandant Pljevaljske brigade Mileševskog korpusa JVuO, uputio je 10. februara 1943. naređenje Baju Pivljaninu, komandantu 4. bataljona Pljevaljske brigade, zahtijevajući nastavak ubijanja muslimanskih civila, uključujući žene i djecu:
Postupajte i dalje prema već izdatom naređenju. Hvatajte i ubijajte sve muslimane, žene i decu. Hvatajte tu gubu i sve ubijajte to je naređenje naših najviših starešina i to moramo izvršavati. Raditi i samo raditi ovih dana to je naša svetinja ovih dana... Radite i držite zasede i ubijajte sve što vam dođe do ruke. Sada nastaje čišćenje do kraja.[29][30]
Muslimansko pitanje zahteva akciju. Na uništavalački pohod četnika protiv Muslimana u Sandžaku i dolini Drine Italijani gledaju blagonaklono.[31]
– Procjena situacije komande Jugoistoka za mart 1943. (1. april 1943.)
Dr Milovan Pisarri, istoričar i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u monografiji “Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta“,[32] zaključuje da su četnici Draže Mihailovića, u cilju stvaranja Velike Srbije, počinili genocid nad stanovništvom islamske konfesije, te da su žrtve ovog genocida istovremeno bili i Romi muslimani:
Četnici, koji su s jedne strane očajnički pokušavali da uspostave nekakvu kontrolu nad određenim teritorijama u Srbiji i ostalim delovima Jugoslavije, s druge strane su se u više navrata upustili u proces realizacije političkog programa stvaranja etnički čiste Velike Srbije. U tom smislu, i četničke snage su počinile razne zločine nad Romima muslimanske vere, koje je, zajedno s drugim muslimanima, trebalo istrebiti ili na neki način odstraniti sa buduće srpske nacionalne teritorije. U ovom drugom slučaju, zločini su bili najmasovniji i pogodili najviše
stanovnika u jugozapadnoj Srbiji, odnosno u Sandžaku. Postoje ozbiljne indicije da su u pokoljima u kojima je ubijeno više od 8.000 žena i dece, stradali i mnogi Romi. Romi koji su bili žrtve terora snaga pod komandom Draže Mihailovića, čak i ako se ne mogu smatrati za žrtve nacionalsocijaličkog plana istrebljenja, ipak su bili žrtve genocida koji je izvršen od strane četnika nad muslimanima i koji je, pored jugozapadne Srbije, obuhvatao Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.[33]
Delegat Draže Mihailovića za Crnu Goru major Rudolf Perhinek je 5. maja 1943. propisao smjernice za dalji rad na pridobijanju stanovištva za četnički pokret u Crnoj Gori i Sandžaku. U tački 5. uputstva stoji:
Mi tražimo čistu nacionalnu državu. Ako to ostvarimo biće zemlje i suviše, jer će preko 2,5 miliona narodnih manjina morati napustiti našu zemlju. Ta zemlja će se svakako podeliti u prvom redu onima koji se danas zalažu za ostvarenje naše slobodne države.[34][35]
U pismu od 16. jula 1943. godine, vojvoda Momčilo Đujić obavještava komandanta Bosanskokrajiškog četničkog korpusa, »brata« Uroša Drenovića, o operacijama protiv NOVJ i poziva na borbeno jedinstvo dalmatinskih i zapadnobosanskih četnika. Takođe, Đujić podsjeća i na najvažniji politički cilj četničkog pokreta:
Jedinstvo i sloga u današnjim danima od životnog su značaja za ceo Srpski narod. Da su pojedinci od ranije toga bili svesni danas bi vojnička i politička situacija bila u potpunosti u našim rukama. Mi smo u zakašnjenju s obzirom na svetske događaje pa zato moramo žuriti da nas događaji ne zateču nespremnim i nesposobnim, da ostvarimo naš politički cilj, a to je stvaranje etnički čiste Srpske države.[36]
U uputstvu od 10. aprila 1944. godine izdatom pripadnicima Krajinske brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini, pobrojani su ciljevi ravnogorske borbe:
JA SE BORIM:
1. Za oslobođenje svoje otadžbine i ujedinjenje svih Srba u jednu Državu.
2. Za povratak Kralja u Otadžbinu.
3. Za uništenje: izdajnika, petokolonaša, ratnih bogataša i
komunista.
4. Za iseljenje svih manjina iz naše zemlje: Nemaca, Mađara, Arnauta i drugih, i za davanje njihove zemlje našim borcima.
Stav četničkog pokreta prema Muslimanima bio je da ih treba sistematski uništavati u toku rata a one koji ne budu ubijeni, iseliti u Tursku i na njihovu teritoriju naseliti srpsko stanovništvo.[37] U ostvarivanju plana o uništenju Muslimana, četnici su izvršili decembra 1941. i avgusta 1942. izvršili pokolje na području Foče, a početkom 1943. pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče.
Pred kraj rata, od 1944. godine, Draža Mihailović je svoj stav prema muslimanima promenio, i počeo je zastupati demokratsko stanovnište.
Antihrvatstvo, antimuslimanstvo i antijugoslovenstvo, to je ideologija srpskog četništva... Iskustvo je međutim pokazalo da je, mimo uzajamnih uništavanja, versko-šovinistička ideologija imala za jedinu posledicu da i Srbe i Hrvate i Muslimane goni u zavisnost i u potčinjavanje tuđem osvajaču. Samo se tako mogao očuvati svoj narod i izboriti se sa domaćim inovercima. Komunisti su međutim udarili drugim putem, putem zajednice svih Južnih Slovena i verske snošljivosti. Oni su uspeli da za to nađu razumevanja kod mladih generacija Srba, Hrvata i Muslimana, upravo u ovim mešanim krajevima.[38][39]
Muslimane u internoj komunikaciji četnici nazivaju "Turcima".[40] Iako četnici zvanično predstavljaju svoj pokret jugoslovenskim, četnički kapetan Milorad Momčilović veoma zamera partizanima je to što primaju "Turke i Hrvate" u svoje redove:
Komunisti se odriču Boga, vere, slave, zabranjuju opela, primaju Turke i Hrvate u redove partizana, vrše rekvizicije, desilo se i nekoliko ubistva viđenijih ljudi.[41]
Četnici ne priznaju posebne narode kao što su Crnogorci i Makedonci, nego samo srpski narod.[42] Oni novembra 1941. zameraju partizanima što na rukovodećim položajima ima dosta ljudi koji nisu "naše krvi, imena i vere", navodeći da je pošteno da oslobodilački pokret vode samo Srbi, "jer svoju novu slobodu ne želimo više ni sa kim da delimo".[42]
Četnici su narodna vojska koja se bori za srpski narod, a partizani su komunisti koji u borbu unose politiku i štite muslimane i Hrvate.[43]
U jednom proglasu Gorskog štaba Bosanskih četničkih odreda s jeseni ili kraja 1941, kaže se:
Mi se borimo za bolju budućnost srpskog naroda od bugarske granice do Jadranskog mora i od Soluna do Subotice i ne priznajemo nikakve posebne narode kao što su Crnogorci, bosanski i makedonski, kako nas sve nazivaju komunisti, nego priznajemo samo srpski narod.[44][45]
Partizani su nekad odgovarali proglasima, kao ovim od 8. decembra:
Svi narodi Jugoslavije koji su od njenih bivišh režima opljačkani, zavađeni pa onda prodati neprijatelju i ostavljeni mu na milost i nemilost, danas se grupišu u borbene redove da smaknu jaram ropstva i svojim naraštajima i onima koji preteknu ove užasne borbe bolju budućnost osiguraju.[46]
U izvještaju koji je početkom 1942. godine majoru Bošku Todoroviću poslao poručnik Kamenko Jevtić, komandant Višegradskog četničkog odreda, piše i o odnosu okupacionih snaga prema lokalnom bošnjačkom stanovništvu:
Muslimani svuda dižu glavu kada vide nemačke trupe ali hrabri nemački vojnici ih preziru jer ovi muslimani ni svoje narodnosti nemaju.[47]
Kapetan Bogdan Marjanović 24. februara 1942. povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, zasniva svoj govor protiv partizana na međuetničkoj isključivosti:
Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada naše braće uništili na najzverskiji način.[48]
U izvještaju Kotarske ispostave u Goraždu od 16. maja 1942. godine, citiraju se odlomci iz govora koji je, po zauzeću grada od strane četničkih snaga 30. novembra 1941, okupljenim Bošnjacima i Hrvatima navodno održao major Jezdimir Dangić. Tom prilikom, četnici su počinili masovne zločine nad civilnim stanovništvom u gradu i okolnim selima:
U to je naišao krvavi major Dangić i nazvao Boga, na što je vodstvo te povorke odgovorilo sa "Živila Velika Srbija i Živili četnici". Na to je zloglasni major održao govor u kome je između ostalog rekao: "Mi smo se digli Srbi sa motikom i vilama u ruci, šta je ko imao protiv Hrvata i Muslimana". Na to je zloglasni Traparić dignute glave plačući odgovorio, "Hvala Vam braćo četnici što ste nas oslobodili Hrvatske i turskoga zuluma. Mi smo svi unuci Nemanjića i svi četnici. Pod ovo malo vladavine Hrvatske, a nama sto godina pod njihovim terorom smo živjeli, ipak smo svi radili koji se osjećamo Srbi i pomagali četničku organizaciju". Na te i druge riječi odgovorio je Dangić: "Nema više Hrvata nema više Turaka, sada je velika Srbija". Iza toga se Dangić okrenuo Hrvatima i Muslimanima koji su bili zarobljeni i okupljeni tu i rekao oštrim tonom: "Niste nam mogli umaći ni pobjeći", pa se okrene četnicima i rekne: "Draga braćo četnici nećemo više zajedno mi i balije".[49]
U jednom izvještaju iz jula 1942. godine, Dobroslav Jevđević piše majoru Petru Baćoviću (tada u svojstvu izaslanika Draže Mihailovića u Hercegovini) o raspoloženju među srpskim stanovništvom u Hercegovini prema Muslimanima:
Odnos prema muslimanima u Hercegovini u širokim narodnim masama nije pretrpio nikakvih izmena. I ako mi iz razloga političke taktike propagiramo u ovom momentu politiku snošljivih odnosa, u narodnoj duši postoji neizmenjiva svest, da više nema zajedničkog života sa njima i treba mnogo napora i autoriteta, da ne dođe do erupcije tih raspoloženja.[50]
Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude da ne stupaju u partizanske formacije obavezno je isticala da na čelu NOP-a stoje Jevreji i drugi tuđinci. Četnički izvještaji, zapovijesti, depeše, partizane najčešće imenuju kao "mošinovce" (sinonim za Jevreje) ili "komuniste".[51][52]
Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat i da spreče odmazdu Hrvatima.[53]
– Draža Mihailović
Mihailović je tvrdnje da se na čelu partizana nalaze ustaše širio sa ciljem da srpsko stanovništvo u NDH, ogorčeno na ustaške zločine, odvrati od pristupanja NOP-u. S druge strane, pokušavao je privuče Srbe obećavanjem "odmazde Hrvatima", identifikujući ceo hrvatski narod sa ustaškim jedinicama.[54]
Četnički proglas iz septembra 1942. definiše razliku između četnika i partizana na sledeći način: dok "samo pravi Srbin može postati četnik", na drugoj strani "ustaša, Nemac, Jevrejin ili Ciganin može postati partizan".[55]
Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma.[56]
– Pukovnik Draža Mihailović u razgovoru sa predstavnicima njemačkog Vermahta na sastanku u Divcima, 11. novembar 1941.
Neophodno je potrebno i vrlo važno potući komuniste svuda da im se traga ne zna.[57]
– Iz depeše generala Draže Mihailovića majoru Petru Baćoviću od 28. avgusta 1942. godine
Prema komunistima nepoštedna borba do njihovog potpunog uništenja.[58]
– Kapetan Pavle Đurišić u pismu poručniku Vuku Kalaitoviću, 30. avgust 1942.
Komuniste treba da smatraš kao državnog neprijatelja br. 1. i protivu njih povedi bezkompromisnu borbu, koju voditi sve dotle dok se te proklete bande Tita i Moše Pijade potpuno ne dotuku.[59]
– Iz pisma majora Zaharija Ostojića jednom četničkom komandantu, 17. decembar 1942.
Ovaj ugovor, kao i buduće mere, se baziraju na međusobnom poverenju i želji da se komunizam uništi, zemlja umiri i Srbiji omogući stabilna budućnost u Evropi oslobođenoj od komunizma.[60]
– Sporazum Nemaca i potpukovnika Ljube Jovanovića Patka o borbi protiv partizana u Srbiji (decembar 1943.)
Četnici su smatrali partizanski komunistički pokret daleko većom pretnjom po Jugoslaviju nego nemačke okupacione snage.[61]
– Thomas T. Matteson, američki avijatičar
Mihailović je osjećao fanatičnu mržnju, duboko i čvrsto usađenu još u vojnoj akademiji, prema svemu što je, kao na primjer komunizam, bilo po njegovim uskogrudnim shvaćanjima i mjerilima suprotno interesima monarhije (u biti srpske) i, u manjoj mjeri, interesima crkve (u biti pravoslavne).[62]
– Pukovnik William Bailey, šef britanske misije kod četnika, 1973.
Draža Mihajlović je neosporno dokazao:
1. da želi da održava primirje s okupacionim silama i
2. da je on toliko antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom.
Obećanja Draže Mihajlovića u pogledu lojalnog držanja treba uzeti ozbiljno, pošto je Draža Mihajlović u pitanju antikomunizma uvek zauzimao dosledno držanje.[63][64]
– Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 18. avgusta 1944. povodom ponude Draže Mihailovića za saradnju u borbi protiv NOVJ
Jedan od ključnih elemenata četničke ideologije bio je antikomunizam. Četnički kapetan Sergije Mihailović 5. decembra 1941. poručuje Srbima da je komunizam narodna bolest koja ne zna za vjeru, slavu, Boga, za crkvu, sveštenstvo, porodicu i opšte za hrišćanstvo i tvrdi da "za njih je sestra što i svaka druga žena".[43]
Pukovnik Branislav Pantić, jedan je od najbližih Mihailovićevih saradnika u prvim mjesecima rata i okupacije; Pantić je učestvovao u pregovorima sa generalom Milanom Nedićem u oktobru, kao i sa predstavnicima njemačke okupacione sile u Divcima u novembru 1941. U izjavi datoj u emigraciji, Pantić piše o ideološkoj profilaciji ravnogorskog pokreta i antikomunizmu kao njegovoj najbitnijoj odrednici:
Poznate su ideološko-političke smernice borbenog pokreta srpskog naroda pod vođstvom pukovnika Mihailovića. One su postavljene početkom maja 1941, kada se komunistička akcija još nije pojavila, ni osetila na zemljištu. Sa rane jeseni 1941, komunistička opasnost tačno je i jasno uočena i procenjena. OD TOGA MOMENTA BORBA PROTIV KOMUNIZMA ZAUZIMA GLAVNO I SREDIŠNO MESTO U SVIMA POTHVATIMA PUKOVNIKA MIHAILOVIĆA I SRPSKOG NARODA. TAKVA OSTAJE DO KRAJA. Razume se, da su se prema razvoju događaja, menjali taktički postupci i, po potrebi, primenjivao politički oportunizam.[65]
Međutim, vođstvo Jugoslovenske vojske u otadžbini nije moglo lako privoljeti ljudstvo u sopstvenim redovima na borbu protiv partizana, s obzirom da su u pitanju bili njihovi sunarodnici. U tom smislu, komandant Užičke četničke brigade 8. decembra 1941. godine (nakon pada Užičke republike i otpočinjanja procesa legalizacije četničkih odreda), svojim demotivisanim borcima naglašava značaj i smisao borbe protiv NOVJ:
U ovim momentima kada su sve srpske nacionalne snage zauzete borbom protiv komunizma, pojedini četnici ne pokazuju dovoljno volje i revnosti u vršenju svojih vojničkih i građanskih dužnosti. [...] Naša organizacija i druge stranke mogu imati različite poglede na izvesne probleme, ali ne i na borbu protiv komunizma, tog najvećeg narodnog neprijatelja.[66][67]
Štab legalizovanih požeško-užičkih odreda kojima je komandovao major Manojlo Korać (ujedno i načelnik okruga Užičkog), objavio je sredinom decembra 1941. godine letak upućen »Srbima« u kome se apeluje na stanovništvo da ne izaziva okupatorski teror, ali i da se priključi borbi protiv partizana:
A najpreča dužnost srpskog naroda u ovom času jeste da obezbedi, sačuva i održava red i mir sopstvenim snagama. Nosioci toga mira i reda danas su srpske oružane snage... Zato, draga braćo, smirujte se i posvećujte se svom radu... Pomažite, istrebljujte i prijavljujte svakog komunistu da biste sačuvali sebe, svoj dom i novu Srbiju... Znajte, što se pre budu istrebili komunisti i pohvatali gde god se budu skrili, utoliko je bolje za svakog pojedinca i ceo srpski narod...[68][69]
Već od januara 1942. godine, Draža Mihailović je izdavao naredbe da komuniste treba napadati i eliminisati, smatrajući ih najvećom preprekom za preuzimanje vlasti nakon okončanja okupacije i obnovu monarhije, ali i za obračun s pripadnicima nesrpskih narodâ te svim neprijateljima četnikâ:
Najodlučnije tajno pripremanje za borbu kao prema najopasnijem unutrašnjem neprijatelju, ne po našoj volji, već po njihovoj. Po svaku cenu postati jači od njih, ne ispuštati ih sa oka i ne dozvoliti njihovu infiltraciju u svoju organizaciju. Nikakve iluzije u odnosu na njih. Po prirodi stvari, mi smo za njih neprijatelj br. 1 i oni će učiniti sve da nas oslabe, iskoriste i unište, kao što su već činili gde god smo mi bili naivni i gde god su oni mogli. Svaki njihov predlog za saradnju je golo taktiziranje s tim ciljem, a svaki nacionalni stav prosta maska. Njihov je cilj samo jedan – komunistička revolucija i diktatura proletarijata. Jasno je da će nemački slom povući sa sobom i okupatorski režim saradnje domaće vlasti i desničarske pokrete. Ostaje tada sam jugoslovenski nacionalni pokret (Jugoslovenska vojska u Otadžbini) kao glavna, upravo jedina, smetnja njihovom preuzimanju vlasti. (...) Vara se ko u njima gleda pripadnike našeg naroda (...) Imati na umu da je potrebno izvršiti još pre svršetka rata preventivnu kontrarevoluciju (bilo da se izvede jednim udarcem bez oklevanja, jer će se pri slomu Nemačke partizanima priključiti svi vojnici komunisti iz okupacionih jedinica sa oružjem, kao i svi oni kojima preti nacionalna odmazda (ustaše, neprijatelj, manjine, muslimani, izdajice i dr.). U trenutku nemačkog sloma, mi moramo imati slobodne ruke za druge zadatke. Ovome treba pristupiti što pre. U borbi protiv komunista okupiti sve nacionalne i konzervativne snage Srba, Hrvata i Slovenaca.[70]
Pukovnik Bajo Stanišić bio je prvi četnički komandant u Crnoj Gori koji je postigao sporazum s predstavnicima italijanske okupacione vojske. Naime, 6. marta 1942. u Podgorici, Stanišić i pukovnik Gabrielo Boglione potpisali su sporazum kojim se četnici („crnogorski nacionalisti”) obavezuju da „neće upotrebiti nikad oružje protiv italijanskih trupa”.[71] Međutim, najvažnije tačke sporazuma se odnose na »borbu protiv komunizma«:
ODBOR CRNOGORSKIH NACIONALISTA IZ PODGORICE I DOLINE ZETE
sa svoje strane obavezuje se:
1) — Da će voditi beskompromisnu borbu protiv komunizma i komunista u Crnoj Gori — tog najvećeg međunarodnog neprijatelja;
2) — Da će vođa Odreda Crnogorskih Nacionalista iz Podgorice i Doline Zete, Pukovnik Bajo J. Stanišić, bilo lično ili preko osoba koje on delegira, biti u stalnom kontaktu sa Glavnom Komandom Italijanskih Trupa u Crnoj Gori za sve sporazume o izvođenju zajedničke akcije u borbi protiv komunizma u Crnoj Gori;
3) — Da će iz pokreta potpuno isključiti svaku politiku a jedino ostaje borba protivu komunizma u Crnoj Gori;
Draža Mihailović će aprila 1942. naložiti Pavlu Đurišiću da se bori protiv partizana, a ne okupatora:
Važno je da ostanete u nacionalnoj liniji potpuno kao i dosada. Komuniste čistite gde možete a izbegavajte Talijane i posredno iskoristite ako se što može izvući od njih.[72]
Mihailović javlja Zvonku Vučkoviću i drugim komandantima u Srbiji da je borba sa komunistima „odlučna”, da su komunisti „krvoloci”, te da ih uništavaju nemilosrdno, jer bi komunisti, kao „izdajnici”, pokušali da „nas ometu u oslobođenju otadžbine koju oni ne priznaju”:
Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti. Oni nas ometaju da imamo slobodne ruke prema neprijateljima. Oni isto kao i Ljotićevci podjednako služe Nemcima. Bez milosti uništavajte. Svi komandanti su mi odgovorni za svoje reone da su čisti od ovih mangupa i probisveta koje vode stranci Tito i Moša Pijade.[1][73]
Četnički komandanti su naglašavali kako je jaz između dva vojna i politička pokreta nepremostiv. U zapisniku sa konferencije četničkih odreda s područja doline Vrbasa, održane 7. juna 1942. godine, zabilježene su riječi vojvode Radeta Radića, komandanta bosanskih četnika, koji je na lapidaran način iskazao neumitnost sukoba sa partizanima:
Komandant Rade Radić kaže: da se mi nismo digli protiv komunista, došle bi u pitanje i naše glave.[18]
Nakon što su četnici sredinom 1942. godine u sadjejstvu sa italijanskim trupama protjerali partizane iz Hercegovine, u bilećkom, gatačkom i nevesinjskom srezu su održane smotre jedinica kojima je prisustvovao i Ilija Trifunović-Birčanin, komandant zapadnobosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih četničkih odreda. U obilasku četničkih jedinica, Trifunovića su pratili italijanski general Alessandro Lusana, Dobroslav Jevđević i lokalni četnički komandanti. U svom govoru u Bileći, Trifunović-Birčanin naglašava koliko je značajna "borba protiv komunizma" u tom trenutku:
Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.[74]
General Draža Mihailović je zahtijevao od svojih oficira da ga redovno izvještavaju o tome šta su poduzeli po pitanju izvršenja likvidacije komunista. 16. jula 1942. godine, u dvjema depešama poslatim komandantu Severnih pokrajina JVuO (Vojvodina i Slavonija) majoru Žarku Todoroviću (pseudonim »Valter«; major Todorović je ujedno bio i ravnogorski komandant Beograda), Mihailović se raspituje:
Dajte podrobnije podatke o licu koje nosi Pavelićeve poruke. Da li je to Mitrović. Kakva je situacija u Sremu u pogledu komunista. Šta ste preduzeli za njihovo uništavanje.[75]
U raspisu svim komandantima poslatom iz štaba Draže Mihailovića 30. jula 1942. koji potpisuje major Zaharije Ostojić, između ostalog, stoji:
Komuniste trebite bez milosti svim sredstvima posredno i neposredno.[76]
U depeši koju je 23. avgusta 1942. godine Draža Mihailović uputio Siniši Ocokoljiću (pseudonim »Ilijev«), komandantu Mlavskog korpusa JVuO, stoji:
Naša propaganda preko r. Londona radi punom parom, komunisti gube pa imaju pravo da se ljute. Naša vlada održava savezničke veze sa Rusijom, a mi ima da ih u zemlji pomlatimo i uništimo gde god ih sretnemo, nastanite na tome u vašoj oblasti.[77]
Teror koji su četnici provodili u cilju očuvanja svojih pozicija vodio se
pod parolom borbe protiv komunizma. Pored ubijanja zarobljenih partizana,
zastrašivanja i teroriziranja stanovništva, taj je teror pratila sve izraženija propaganda. U letku pod naslovom »Braćo Srbi i sestre Srpkinje!«, koji su četnici krajem kolovoza 1942. raspačavali u okolici Knina, ističe se da četnici vode borbu »protiv partizana-komunista na život i smrt« i da će je voditi »do njihovog konačnog istrebljenja«. Također, 10. rujna iste godine, vojvoda Momčilo Đujić je u obliku letka uputio poruku »Srbima partizanima i partizanskim simpatizerima na srpskoj tromeđi«, u kojoj ih poziva da se vrate kućama i »jave kod nadležnih komandira četničkih odreda i ostalih predstavnika četničke vlasti, te neka im se stave na raspoloženje sa svojim oružjem«.[78] Đujić prijeti da je to njegova »poslednja opomena i poslednja poruka koju čini u ime Srpskih četničkih odreda«, jer će nakon toga poduzeti »represalije koje će konačno pogoditi smrtonosnim udarcem sve one koji se udružiše sa našim neprijateljem i služe razornoj ideji komunizma uništavajući sve ono što je NAŠE, RASNO I NACIONALNO«.[79][80]
U cilju vođenja bespoštedne borbe protiv partizana, kao i njihovog uništenja, kapetan Pavle Đurišić je svojim jedinicama izdavao konkretna naređenja, u kojima je stajalo:
Svakog uhvaćenog komunistu ubiti na licu mesta sem vođa, koje vezati i sprovesti ovom štabu. U koliko bi se uhvatio sa tačnim i osvedočenim dokazima, koji komunistički jatak, bez razmišljanja ga ubiti.[81]
Prilikom izvođenja jedne akcije potkraj studenog 1942. Đurišić naređuje: »Svakoga komunistu — partizana
na koga se naiđe ili se u borbi uhvati likvidirati po kratkom postupku. Na celoj teritoriji kroz koju se prolazi pretresati teren i kuće i svako lice koje je sumnjivo hapsiti. Isto tako pohapsiti sva ona lica za koja se utvrdi da nisu seljaci-meštani već došljaci...«[82]
Naredite najenergičniju potjeru za komunistima koje po svaku cijenu uništiti i onemogućiti im dalju akciju na reonu te komande. Sve jedinice uputiti na teren. Biti nemilosrdan prema komunistima i onima koji ih pomažu. [...] Energičan rad protivu komunista i njihovo uništenje mora se izvršiti u što kraćem vremenu. Odlaganja nema. Sentimentalnosti ne smije da bude.[83]
Mnogi četnici su svoju borbu prvenstveno vidjeli kao borbu protiv partizanskog ustanka, a ne protiv okupatora:
Uzeli smo oružje ne da riješimo međunarodne probleme niti da politiziramo — jer i kad bi to radili, to bi bilo bez ikakvog rezultata kao do sada, budući smo potpuno ubijeđeni da mi ne možemo imati nikakvog uticaja pri rešavanju svjetskih događaja. Uzeli smo oružje da oslobodimo naš narod od strašnog terora jedne pljačkaške bande i bandita kao što su Moša Pijade i drugovi.[84]
– Pismo Jakova Jovovića italijanskom guverneru Crne Gore o stavu četnika prema italijanskom okupatoru (29. maj 1942.)
Četničke snage su u operaciji Weiss, pokrenutoj sa ciljem uništenja Bihaćke republike, uzeli učešća zajedno sa njemačkim, italijanskim i ustaško-domobranskim jedinicama. U direktivi od 2. januara 1943. komandantima korpusa JVuO u predstojećoj operaciji, Draža Mihailović naređuje početak opšte ofanzive na snage NOVJ:
III Naš cilj i ideja manevra. Naša je namera da iz obuhvatnog položaja koga imaju naše snage izvrše koncentričan napad na komuniste na označenoj prostoriji, komunisti unište i time oslobode ovu srpsku teritoriju komunističkog terora.[85]
U raspisu svim svojim komandantima od 13. januara 1943, general Mihailović javlja:
Navijanje londonskog radia za pomirenje sa komunistima objasnite u usmenoj propagandi da je to naše lukavstvo da komuniste malo umirimo i da ih uništimo. Objasnite javno narodu da nas Englezi u tome potpomažu da bi smo se jednom otarasili komunista koji se ne bore da oslobode već da zarobe narod. Saopštite i susedima.[86]
Istog dana, Mihailović piše »Feliksu« (poručnik Zvonimir Vučković, komandant 1. ravnogorskog korpusa JVuO), »Leonardu« (kapetan I klase Dragiša Ninković, komandant Rudničkog korpusa) i »Fricu« (major Dušan Smiljanić, komandant 1. šumadijskog korpusa) da je neprijateljstvo između četnika i partizana duboko ukorijenjeno, i zato ga je nemoguće prevazići. Komandant JVuO naređuje:
Borba koju vodimo sa njima je odlučna. Nećemo ih jer su krvoloci i žele da ponovo zadobiju teren. Uništavajte ih nemilosrdno jer se veliki događaji približuju krupnim koracima. Kao izdajnici pokušali bi da nas ometu u oslobođenju otadžbine koju oni ne priznaju.[87]
16. januara iste godine, Dragoljub Mihailović u cirkularnoj depeši svim četničkim komandantima u okupiranoj Srbiji naređuje „uništenje komunista”:
I pored svih nevolja narоčitо podvlačim da je komunistička opasnost jedna od najvećih... Naša vlada u Londonu preduzima sve da spreči englesku propagandu za partizane. Slobodan Jovanović vodi tešku borbu u tome pogledu. Ja ulažem proteste i sprečavam koliko najviše mogu ali najbolji način sprečavanja ovog je u uništenju komunista posle čega Englezi neće imati koga da hvale. Na tome radimo i uskoro će te čuti da smo ih u ime Boga likvidirali. Kod vas na vašem terenu uništavajte ih bez milosti. To su zlotvori i dželati našeg naroda.[88][89][90]
Potom je 21. januara 1943. uputio depešu majoru Siniši Ocokoljiću u kojoj naređuje:
Komunistima ne dozvoliti da dižu glavu. Uništavati ih bez milosti kao naše najveće zlotvore. Teren od njih mora biti čist. Postupati bez sentimentalnosti isto kao što i oni rade.[86]
I sjutradan, Mihailović u depeši Ocokoljiću urgira za uništenje komunista, napominjući da je komandantima JVuO zabranjeno baviti se politikom:
Komunistički agenti gmižu kroz narod a zašto ne uputite naše agente da i oni gmižu i da ih ubijaju. Očekujem od vas vesti i aktivnost. Ne busajte se u grudi situacije će biti i teže. Odgovorite mi po vašem običaju da vi govorite istinu a ja ne volim istinu. Odgovaram da volim istinu ali i prisebnost u vezi sa stalnom radljivošću. Naređujem da komuniste uništavate gde god za njih čujete. Vi komandujete vojnicima a ne ženama. Borba je naš posao. Izvestite o sudarima sa komunistima i koliko ste ih pobili. Više nemojte kritikovati niti voditi spoljnu politiku. Zahtevam da očistite vaš teren jer mi za svoj teren odgovarate lično.[86][91]
General Draža Mihailović nagovještava 28. januara 1943. odvijanje predstojeće operacije u više faza:
Za uništavanje komunista dve faze. Prva faza uništavanje sovjetske republike. Druga faza gonjenje u celoj Bosni, Lici i Kordunu i definitivno uništavanje. Italijani za sada onemogućili prolaz Crnogorcima, pod izgovorom da je sovjetska republika pred uništenjem, i da Crnogorci nisu potrebni.[86]
Mihailović je odbijao ideju o prekidu neprijateljstava sa vođstvom jugoslovenskih partizana, čak i nakon intervencija sa strane najviših političkih adresa u savezničkim zemljama. 31. januara 1943. godine, on piše komandantu Srbije JVuO generalu Miroslavu Trifunoviću (pseudonim »Ditrih«) da je Anthony Eden, ministar vanjskih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, uputio apel za izmirenjem dvije zaraćene strane:
Izjava Idnova o mirenju ne važi ništa. Čistiti komuniste do poslednjeg. Mi našu kuću uređujemo i niko drugi. Oni neka pregovaraju to se nas ništa ne tiče.[92]
Tokom operacije Weiss, major Zaharije Ostojić (»Branko«) šalje 29. januara 1943. depešu Vrhovnoj komandi JVuO u kojoj o odnosu prema partizanima, kao i o eventualnom dogovoru s njima, kaže sljedeće:
Ja ostajem do kraja zakleti neprijatelj crvenih zlikovaca i ubeđen sam da bi svako sporazumevanje sa komunistima značilo ogromni gubitak za našu stvar u narodu.[93]
U propagandnom letku od 10. februara 1943, upućenom stanovništvu Bosne, Like i Dalmacije, u povodu početka operacije Weiss, a koji potpisuju četvorica četničkih komandanata sa teritorije NDH (potpukovnik Ilija Mihić, major Petar Baćović, vojvoda u rangu majora[94]Momčilo Đujić i kapetan Radovan Ivanišević), poziva se na istrebljivanje partizana:
Petnajest hiljada četnika do zuba naoružanih napada sa raznih strana i uništava na svom istoriskom pohodu sve što pokazuje otpor. Komunisti će biti istrebljeni. Prema njima nema milosti. A Vi braćo, koji ste prisiljeni ili zavedeni lažju i obmanom okrenite oružje protiv najvećih neprijatelja našeg naroda. Poubijajte političke komesare i stupite odmah u naše redove, gde ćemo Vas primiti bratski. Ugledajte se na stotine i stotine njih koji nam se svakodnevno predaju, svesni da su izdati i prevareni od komunista jevreja. Narod Bosne, Like i Dalmacije neka ostane na svojim ognjištima i neka čuva svoje domove, jer dolaze četnici da ga oslobode komunističke kuge, terora i strahovlade.[95]
21. februara 1943. godine, u trenutku kada počinju najžešće borbe u dolini Neretve, Draža Mihailović naređuje kapetanu Aleksandru Mihajloviću (pseudonim »Saša«), komandantu Beograda JVuO:
Na Vašem terenu ne sme postojati Komunista. Propagandu razvijajte sami. Dovoljno argumenata protiv njih postoji da ih narod više ne želi, a kad ih London i Moskva hvali, znajte da su u najvećem škripcu. Sada bijemo s njima poslednju bitku i nadam se s Božjom pomoću u uspeh.[96]
Italijansko poslanstvo u Beogradu redovno je izvještavalo ministarstvo vanjskih poslova u Rimu o svim važnijim događajima u okupiranoj Jugoslaviji. Tokom 1943. godine, ukazivalo se na razlike u ratnoj taktici Mihailovića i Tita, tj. tvrdilo se da dok je prvi iščekivao „pravi momenat”, drugi je, sa svojim partizanima, bio mnogo aktivniji što mu je donosilo sve više pristalica „među seljačkim masama”.[97] U jednom izvještaju iz marta te godine, navodi se da ideološki sukob čini saradnju između dva pokreta nemogućom, prvenstveno usljed jasnog antikomunističkog stava „generala nacionaliste”.[98]
U prijedlogu koji je 11. maja 1943. komandantu Jugoistoka uputio potpukovnik Heinz iz divizije Brandenburg, a u vezi sa izvođenjem predstojeće operacije Schwarz te odnosom prema formaciji pod komandom Pavla Đurišića, kao karakteristično za dosadašnje držanje četnikâ, pominje se sljedeće:
10. 5. bio sam u navodnom glavnom stanu Draže Mihailovića u Kolašinu na razgovorima sa četničkim vođom Đurišićem. Rezultat ovih razgovora:
a) Đurišićevi četnici su od Italije legalizovana domaća milicija na području Crne Gore. Jačina 2000 — 3000 pušaka.
b) Njihov stav je antikomunistički, njihova parola je red i mir.[99]
U svrhu mobilizacije pripadnika JVuO za borbu protiv partizana, Dragoljub Mihailović i četnički komandanti su često, u propagandne svrhe, isticali navodno prisustvo velikog broja ustaša u redovima NOVJ:
Da bi se ovom zlu jednom stalo na put naređujem: Prvo da se u celoj zemlji u svim našim pokrajinama proglasi svi Srbi na okup i u zajedničku borbu protivu najopasnijeg našeg neprijatelja-komunista u čijim se redovima nalaze ustaše i ceo ostali ološ ove zemlje; Drugo proglašavam mobilizaciju svih raspoloživih naoružanih snaga i svih pokrajina naše zemlje i to odmah bez čekanja i odugovlačenja; Treće u svim pokrajinama preduzeti najenergičnije udare na komuniste gde god se zateknu jer je to najveće zlo u našoj sredini.[100]
– Cirkularna depeša Draže Mihailovića iz novembra 1943.
U depeši Dragutinu Keseroviću (pseudonim »Orel«) od 12. novembra 1943. godine, Draža Mihailović piše:
Produžite rad na definitivnom čišćenju komunista. Oni ne smeju postojati u Srbiji. Krajnje je vreme da sa tim gadovima raščistimo. Uništavajte sve njihove simpatizere i jatake bez milosti. Kad ne budu imali simpatizere neće moći ni da postoje.[101]
Dva dana nakon ove naredbe, Mihailović je uputio naredbu potpukovniku Radoslavu Đuriću u kojoj se ističe da se sem „uništenja komunista” u isto vreme „unište njihovi simpatizeri, koji su najopasniji”. Mihailović je 26. novembra uputio naređenje Nikoli Kalabiću, komandantu Korpusa gorske garde: „Produžite čišćenje komunista, gde god ih čujete... Čistite bez milosti.”[102][103]
U trenutku kada snage NOVJ pokušavaju prodrijeti iz istočne Bosne i Sandžaka u Srbiju, u cirkularnoj depeši svim četničkim zapovjednicima u okupiranoj Jugoslaviji (»Raspis svima«) od 21. novembra 1943. godine, Draža Mihailović izdaje naređenje o borbi protiv partizana do njihovog potpunog istrebljenja:
Naređujem svima kako u Srbiji tako i u ostalim našim pokrajinama da koriste ovu situaciju komunista i da ih unište u svim pokrajinama do poslednjeg. Komunisti su ispraznili druge terene na kojim su se nalazili te je ovo zgodna prilika da u svim oblastima dođemo do punog izražaja i potpuno sve ostale pokrajine kao u Srbiji stavimo pod svoju vlast.[104]
Kada je kapetan Aleksandar Mihajlović generalu Mihailoviću dostavio veoma važan i povjerljiv izvještaj četničkog saradnika Borislava Mesarovića (»August«) o organizaciji i personalnom sastavu Gestapoa (BdS) u Beogradu, četnički je komandant 30. novembra 1943. našao za shodno da ponovi da se glavna borba vodi protiv ideološkog protivnika:
Primili smo Vaše pismene izveštaje, koji su odlični. August je učinio veliku uslugu. Ove izveštaje nećemo nikom otkrivati, preduzećemo samo potrebne radnje za one koji su prešli preko mora. Ponavljam, izveštaji su odlični i korisni. Produžite sa uništenjem komunističkih grupa i njihovih tajnih organizacija i sastavljajte spiskove njihovih simpatizera.[106][107]
Poput svog vrhovnog komandanta, i Mihailovićevi su oficiri na terenu svojim podređenima izdavali naredbe o uništenju partizana, te njihovih simpatizera i jataka:
Dragi Brano, ovih dana pripremam jednu veliku akciju protiv Mošinaca оd Zaječara pa u pravcu Niša, gde god ih nađem. [...] Јоš jednom za našu predstojeću akciju. Тi sam valjda znaš da je ona neophodnа јer partizani se moraju definitivno i u korenu uništiti ako želimo da u datom momentu radimo po predviđenim planovima. Partizane sada treba potpuno uništiti — dvanaesti je čas![108][109]
– Pismo komandanta Timočkog korpusa potpukovnika Ljubomira Jovanovića majoru Branimiru Petroviću od 14. januara 1943. godine
Posljednjeg dana marta 1943. godine, major Petar Baćović izdaje naređenje o postupku prema pripadnicima i simpatizerima Narodnooslobodilačkog pokreta, kao i članovima njihovih obitelji:
Da se putem ove naredbe saopšti celokupnom stanovništvu Bosne i Hercegovine: 1) Da će odbeglim komunistima, njihovim jatacima i saradnicima, biti uhapšene porodice, kuće uništene i pokretna imovina, a imanja oduzeta za račun nacionalne četničke organizacije, ukoliko to do sada nije učinjeno. 2) Ko se od odbeglih lica ne vrati svojoj kući i ne prijavi najbližoj četničkoj vlasti u roku od pet dana od dana izlaska ove naredbe biće oglašen za narodnog neprijatelja i kao takav streljan gde se bude uhvatio, a njegova porodica streljana, imanje oduzeto, a kuća uništena. 3) Da će biti streljano svako lice koje bude prikrivalo, hranilo i na ma koji drugi način pomagalo komuniste, a njegova porodica uhapšena, kuća spaljena i imanja oduzeta.[110][111]
U pismu poslatom 8. avgusta
1943. kapetanu Predragu Rakoviću, komandantu 2. ravnogorskog korpusa, šef 2. odseka Operativnog odeljenja Vrhovne komande JVUO major Mirko Lalatović pominje prispjeće depeše koju je sačinio pukovnik William Bailey, u kojoj je navedeno da će britanska Vlada nastaviti sa „davanjem potpore Đeneralu Mihailoviću gdegod on bude u stanju da preduzme operacije protiv Osovine”.[112] Major Lalatović sugeriše kapetanu Rakoviću da bi savezničku podršku trebalo iskoristiti kao carte blanche za eliminaciju partizana:
Mogu vam javiti da su se naši odnosi popravili sa našim saveznicima. 6/VIII Čiča je dobio jednu depešu u kojoj mu se uglavnom daje za pravo i obećava pomoć svuda gde mi nađemo da treba preduzeti akciju protiv okupatora. Tu ćemo mi pomalo i crvene zakačinjati, ali, naravno, sve pod vidom odbrane. Moramo ih uništiti! Po podacima kojima raspolažemo njihova je situacija vrlo teška. Ponovo su ih u Ist. Bosni razbili Nemci sa nešto ustaša. Iza Nemaca naši čiste pozadinu. U Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku ima samo manjih delova mestimično, koji sada ne pretstavljaju nikakvu snagu i koje naši odredi nemilosrdno trebe. Sem toga imamo podataka iz naređenja koja je Tito izdavao i izveštaja nekih politkoma da je kod njih nastala velika pokolebanost (uhvaćen njihov kurir). Zatim u Dalmaciji traže vezu sa nama. Preduzimamo sve da ih razbijemo a potom uništimo.[113]
Neprijateljski stav četnika prema komunistima uslovio je formiranje svijesti o okupatoru kao manjem zlu, što je dalje vodilo normalizaciji kolaboracije. Tako se, kao karakteristično za odnos s Nijemcima, može uzeti tumačenje koje je, vjerojatno u rujnu 1943. godine, javno iskazao vojvoda Momčilo Đujić, komandant Dinarske divizije JVuO:
Mi smo svesni da smo okupirani i izbačeni iz rata, a prema tome i da smo isključeni iz učešća u događajima koji se dešavaju na frontovima. Radi toga smo riješeni da mirno očekujemo kraj rata, kojom će se prilikom riješiti i naše pitanje bilo na jedan ili drugi način. Ne želimo nikoga da napadamo, ali smo ipak riješili da se odupremo bilo teroru koji bi bezrazložno bio sprovođen nad našim glavama. Radi toga smo se digli i protiv ustaša svojevremeno, koji su bez ikakova razloga pokušali da nas istrebe. Radi te iste stvari vodimo već pune dve godine bezkompromisnu borbu protiv komunizma, kojega smatramo najvećim protivnikom i našim i celoga čovečanstva. U toj borbi uništena su velika naša materijalna dobra i mi smo dali hiljade naših najdragocenijih života. Pri ovakvom našem stavu stojim na gledištu da su dužni da nas pomognu svim sredstvima, svi oni koji smatraju, da je komunizam najveća opasnost za sve narode.[114]
Septembra 1943, vojvoda Đujić je dao i upute za vojnu organizaciju oblasti koja bi bila podijeljena na korpuse. Pri štabu svakog četničkog korpusa, komandant je trebalo da imenuje savjetodavno tijelo pod nazivom »nacionalni komitet«, koji bi činili predstavnici vojske i stanovništva. Prema Đujićevim uputama, »jedan od najvažnijih zadataka nacionalnog komiteta jeste nacionalno-ideološko izgrađivanje narodnih masa i njihovo upućivanje u krstašku i odlučnu borbu protiv komunizma kao najvećeg neprijatelja čovječanstva i naše Nacije«.[115][116]
Poručnik Miloš Radosavljević, komandant Valjevskog korpusa JVuO, u naređenju komandi Kolubarske brigade od 19. oktobra 1943, pozivajući se na „naređenja Gospodina Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva”, piše „da se u najkraćem roku ima likvidirati sa komunističkim ilegalnim grupicama i njihovim legalnim jatacima (centrima veze, kuririma i simpatizerima: davaocima hrane i prenoćišta)”. Svojim saborcima poručnik Radosavljević naglašava:
Jednom za svagda i svi imaju znati da nam sa komunistima kod nas stoji borba do krajnjeg i potpunog uništenja.[117]
I u naređenju jedinicama Valjevskog korpusa od 9. novembra 1943, Radosavljević iznova podcrtava:
Borbu protiv izdajnika, Nedićevih i Ljotićevih bandi, produžite i na svakom koraku nemilosrdno ih uništavati. Komunizam istaći kao najveće zlo ovog vremena i našeg najvećeg neprijatelja. Borba protiv komunizma bila je i biće nemilosrdna. Sve što se zove i što radi za komunizam — uništiti.[118][119]
Potporučnik Milutin Janković, komandant 1. dragačevske brigade JVuO, piše komandantu 2. ravnogorskog korpusa kapetanu Predragu Rakoviću o borbama protiv snagâ NOVJ u Šumadiji tokom novembra 1943. i, između ostalog, navodi sljedeće:
Prilikom prolaska komunističke bande kroz Gružu njihovi simpatizeri podigli su glavu. Ovaj zločin ne sme niti može biti nezapažen. Mi ravnogorci, dužni smo da zlu stanemo na put. Ova komunistička banda od 530 ljudi zadržala se u selu Žunama 24 časa, gde je održala zbor stanovnicima oba pola sela Žuna. Žunci su rekli da im nikad bolji ljudi nisu došli, a komunisti da ih niko nije bolje dočekao nego Žunci. Odakle ovo dolazi? Dolazi otuda što u selu Žunama ima komunista. Kako da ovo istrebimo? Popaliti i uništiti.[120]
Major Radomir Cvetić, komandant Javorskog korpusa JVuO, u depeši Mihailoviću od 20. novembra 1943.[121] ističe svoj rezolutni antikomunistički stav:
Priznajem i to da mi je teško bilo vršiti represalije u svom rodnom kraju, ali od ovoga slučaja svi ovi obziri padaju, i više ništa ne radim kao ličnost, već isključivo kao član Ravnogorskog pokreta i kao Vaš čovek. Od sada prema izrodima milosti neću imati. Uništavaću sve što simpatiše crvene, pa makar stradala i čitava naselja.[122]
Komandant Smederevskog korpusa JVuO major Živan Lazović (pseudonim »Dob«), u depeši koja je u Vrhovnu komandu JVuO stigla 22. decembra 1943. godine,[123] obećava da će učiniti sve da njegova zona odgovornosti bude »očišćena od komunista«, da bi samo nekoliko dana docnije uslijedio pokolj u Boleču:
U roku od 20 dana očistiću Grocku od komunista. Pobiću sve što je partizan[sko] ako ne nađem aktivne.
28. decembra 1943. potpukovnik Milutin Radojević (pseudonim »Georgi«), Mihailovićev delegat za Južnu Srbiju (područje Jablanice i Toplice), javlja Vrhovnoj komandi da četnici ubijaju partizanske porodice te pale sva naselja u kojima bi partizani našli utočište:
Zbog toga što srpski izrodi pomažu proletarijatski ološ u pojedinim selima naredio sam uništenje celih porodica, palenje domova i celih sela, tamo, gde partizani nalaze svoja uporišta. Ovako sam naredio zato, što gubimo cvet naših nacionalista zbog izroda našeg roda.[124]
I u depeši koja je u štab Draže Mihailovića stigla 4. januara 1944, potpukovnik Radojević se očituje kao zastupnik radikalnog rješenja u obračunu s NOVJ:
Za poslednjih deset dana ovde smo likvidirali 40 partizana. Sada ih gonimo na sve strane i ubijamo sve što ih simpatiše. Za ovaj kraj ne brinite, prečistićemo sa ovim izrodima bez milosti.[125]
Krajem 1943, komandant Mlavskog korpusa major Simeon Ocokoljić javlja Vrhovnoj komandi JVuO:
Nastavljamo bezpoštedno gonjenje ostataka ovih bednika, koji se rastureni kriju čak i po nužnicima. Istrebljenje ne samo jataka već i simpatizera komunističkih, u toku je.[126]
Major Svetislav Trifković, komandant Avalskog korpusa JVuO, piše 22. aprila 1944. Draži Mihailoviću da je do tog trenutka učinio sve da se „komunisti potpuno unište, ali nisam naišao na razumevanje”. Major Trifković istovremeno predlaže izvođenje široke „akcije čišćenja” terena u okolini Beograda:
Izvođenje iznetog plana i akcije ka Beogradu jednim temeljnim i detaljnim čišćenjem komunista u ovim krajevima bilo bi onemogućeno jednom za svagda. Zavođenjem naše organizacije po svima selima onemogućilo bi se njihovo ponovno podizanje. Posle toga Beogradu iz Srbije ne bi pretila ni najmanja opasnost od komunističke akcije, a komunisti i njihovi simpatizeri u Beogradu bili bi ostavljeni sami sebi i osuđeni na potpunu i brzu propast. Ostala bi nam još samo akcija u Sremu. Ovoj akciji trebalo bi da prethodi uništenje komunista u navednim srezovima Okruga beogradskog i napose u Srezu podunavskom kao najbolje organizovanom. Dostavljajući prednji izveštaj molim za naređenje susednim komandantima da u saradnji sa mojim korpusom preduzmu akciju čišćenja sa mnogo većim snagama nego do sada i da udruženim snagama sa sviju strana obuhvatimo komuniste i bez milosti uništimo sve njihove ilegalne borce i sve osvedočene jatake i pomagače.[127]
Mihailović je insistirao na uništenju komunista, ceneći da će one snage koje prve dođu u kontakt sa saveznicima biti najpre prihvaćene.[1] U antikomunističkoj propagandi se sve više približavao okupatoru. Vremenom je došlo do potpunog stapanja četničke i nacističke antikomunističke propagande. Usled pokušaja proboja NOVJ u Srbiju, 12. marta 1944. godine sa Nemcima je dogovoreno:
Propagandna borba protiv komunizma ima da se sprovodi zajedničkim snagama.[128]
Ni u kontaktima sa predstavnicima kvislinške uprave ili njemačkih okupacionih vlasti, četnički zapovjednici nijesu propuštali priliku da iskažu sopstveni animozitet prema komunizmu. Potpukovnik Velimir Piletić, komandant Krajinskog korpusa JVuO, u razgovoru vođenom 21. januara 1944. sa okružnim načelnikom iz Kladova, nedvosmisleno je zaključio:
Tada je [Piletić] istaknuo da se danas jedino treba boriti protiv komunizma, jer bi on donio smrt srpskom narodu. U ovoj borbi nema lične poštede ili suzdržanosti.[129]
– Izvještaj načelnika okruga Klujcki-Kladovo o razgovoru sa potpukovnikom Piletićem (26. januar 1944. godine)
Autori ratnog dnevnika Vrhovne komande Wehrmachta takođe konstatuju da četnički vođa Mihailović smatra komuniste glavnim neprijateljem:
Mihailović je dugo razmišljao, da li na prvom mestu stoji nemačka opasnost ili komunistička. Postupno je došao do zaključka, da su mu komunisti, ipak neprijatelj broj jedan.[130]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Život u šumi)
Hermann Neubacher je bio specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova, kojeg je vođa Trećeg ReichaAdolf Hitler poslao u jesen 1943. u Beograd sa ciljem približavanja njemačkom okupatoru svih nacionalističkih oružanih formacija u borbi protiv komunističkih pokretâ otpora u jugoistočnoj Evropi. U knjizi ratnih memoarâ „Specijalni zadatak Balkan“, Neubacher kvalifikuje četnički antikomunizam na identičan način:
Za četnike su komunistički partizani odavno postali neprijatelj broj jedan. Znali su da im posle odlaska okupatora predstoji borba sa Titom za budućnost Jugoslavije. Ovaj neizbežan i fatalan razvoj, gde je došlo do sukoba između nacionalističkih i komunističkih pokreta otpora, nije karakterističan samo za Srbe, već, je, takođe, zabeležen u Grčkoj i Albaniji. To je dovelo do toga da su nacionalistički gerilci morali da odustanu od aktivne borbe protiv okupatora.[131]
U govoru održanom proljeća 1944, povodom slave Gorske garde JVuO, komandant ove elitne formacije kapetan Nikola Kalabić, između ostalog, je rekao:
Komunisti! Mi smo dva sveta: između nas i vas nema pomirenja! Vi hulite na Boga – mi za njega ginemo, smatramo ga svojim zaštitnikom! Vi rušite porodice i Srpstvo, a mi ističemo kao glavna načela naših stremljenja, bez kojih bi nam i sama borba bila štura i beskorisna! Zato borba koju vodimo protivu vas mora se završiti našom potpunom pobedom.[132][133]
Na sastanku sa pripadnicima srpske kvislinške uprave održanom 5. maja 1944. u manastiru Radovašnici, major Dragoslav Račić, komandant Cersko-majevičke grupe korpusa JVuO, uz žaljenje što se „ideologija organizacije D. M. nije svuda pravilno shvatila, naročito kod dobrovoljačkih odreda”, stavlja akcenat na antikomunizam kao raison d’être četničkog pokreta Draže Mihailovića:
Cela organizacija Draže Mihailovića stvorena je radi toga, da sačuva Srbiju od komunista, i kao on, tako i svi ostali komandanti vode energičnu i beskompromisnu borbu protiv komunista, jer ih smatraju najvećim neprijateljima srpskog naroda.[134][135]
Partizani su za ravnogorski pokret predstavljali najopasnijeg »unutrašnjeg neprijatelja«. U naređenju od 15. maja 1944. koje potpisuje major Zdravko Milošević, komandant Varvarinskog korpusa, stoji da je borba protiv komunista od prvorazrednog značaja:
Čišćenje unutrašnjih neprijatelja: komunista i njima sličnih ima biti što pre i bez svakog obzira, jer dani momenat tj. akcija protivu okupatora ima da nas nađe čista od svih unutrašnjih neprijatelja — ujedinjeno duhovno i fizički za borbu protiv vekovnog neprijatelja.[136]
U naredbi od 9. jula 1944. godine, koja je upućena stanovnicima pet seoskih opština između Priboja i Nove Varoši, izdatoj s namjerom „što uspešnijeg uništavanja najvećeg dušmanina Srpstva krvoločnih boljševika—komunista Josipa Broza Tita”, komandant Zlatiborskog korpusa JVuO kapetan Dušan Radović Kondor prijeti drakonskim mjerama u slučaju pojave partizana na području korpusa:
Kazniće se smrću svaki onaj koji delom ili rečju bude pomagao ili koristio ma i u najmanjoj meri neprijatelju – komunistima. Biće spaljeno i do temelja uništeno celo naselje (selo, zaseok) u kome bi ma ko od meštana pružio oružani otpor borbenim delovima ili oružanim pojedincima – četnicima, pripadnicima ovog korpusa. Biće spaljeno i uništeno selo ako ma ko od seljaka u svojoj kući ili na imanju bude prikrivao pojedinca ili grupu komunista.[137][138]
U jednom nacrtu pripremljenom od strane osoblja glavnog komandanta jugoistočne Evrope feldmaršala Maximiliana von Weichsa, povodom njegovog sastanka s vođom Velikonjemačkog Rajha 22. augusta 1944, govori se o vojnoj i političkoj situaciji koja vlada u Srbiji i drugdje u Jugoslaviji. Maximilian von Weichs primjećuje da ponašanje četnika Draže Mihailovića u prvom redu obilježava „aktivna borba protiv komunističkog neprijatelja u Srbiji, NDH i Crnoj Gori”. U dokumentu se dalje navodi da iako je general Milan Nedić imao izvjesnih rezervi prema generalu Mihailoviću, sada je on pred Nijemcima postao jedan od Mihailovićevih zagovornika. Stoga, feldmaršal von Weichs tvrdi da se može reći da postoji ujedinjeni srpski antikomunistički front u kojem Mihailović ima podršku „više od 90% svih Srba”.[139][140]
U želji da istakne značaj Mihailovićevog pokreta u »borbi protiv komunizma«, von Weichs zaključuje:
Komandant Jugoistoka je svjestan važnosti temeljno pozitivnog stava prema srpskim zahtjevima i ne previđa opasnosti koje bi mogle nastati ako razvoj situacije na prostoru Balkana bude nepovoljan. No, na osnovu dosadašnjeg iskustva mora se konstatirati da pokret Draže Mihailovića i druge vojne ustanove u Srbiji trenutno predstavljaju najpozitivniji element u borbi protiv komunizma, od kojeg se ni pod kojim uvjetima ne može odustati.[141]
Ako padne Đujić, to znači istodobno doslovnu smrt pola milijuna Srba, koje je osiguravala njegova vojna snaga. U času napada na nas, komunističke snage u ovom prostoru udariće nas sa leđa i naša je sudbina zapečaćena.
Vrhovna komanda apeluje na sve poštene Jugoslovene, da se složno i bratski pomogne vojvodi Đujiću. To je dužnost sviju nas i slovenska i jugoslovenska, i hrišćanska i antikomunistička, i bratska i drugarska![142]
U izvještaju obavještajnog odjeljenja 91. armijskog korpusa Wehrmachta „o situaciji kod neprijatelja” iz 24. novembra 1944. godine, za četnike se navodi:
Antikomunistički četnici Draže Mihailovića: [...] Držanje četnika izrazito antikomunističko. Ono, međutim, jako zavisi i od engleskog uticaja i podrške. Iako četnici dosad uopšte nisu ometali njemačke pokrete, raspoloženje pojedinih grupa je nepoznato. Prema tome, nalaže se oprez i uzdržanost, pogotovo kod manjih jedinica i zaštitnica.[143]
Kako Gorska Garda Nj. V. Kralja Petra II ni jednom prilikom nije napadala nemačku vojsku iza busija i zaseda, nego se uvek samo borila protiv najvećih zlotvora celog sveta — komunista, to bi u našem zajedničkom interesu bilo dobro da nas pomognete u puščanoj, mitraljeskoj i bacačkoj municiji, te kako bi mogli produžiti našu borbu do konačnog uništenja komunista. [...] Smatram, da ćete me kao vojnik i nacionalista potpuno razumeti i shvatiti situaciju u kojoj se danas zajedno nalazimo, te ćete nas u toliko pre pomoći.[144]
General Mihailović nastavio je s izdavanjem naređenja usmjerenih ka uništenju komunista i nakon zvaničnog svršetka ratnih dejstava u maju 1945, tj. pošto je glavnina snaga pod njegovom komandom bila poražena i gotovo u potpunosti uništena u bici na Zelengori. U opštoj direktivi poslatoj 15. juna 1945. Draža Mihailović je od preostalih četničkih snaga, između ostalog, zatražio:
Opšta akcija protiv komunista u Srbiji je već otpočela. Prema sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji i u svetu, mi moramo nastaviti borbu za oslobođenje naroda od komunističke tiranije... Muslimanima ne dozvoljavati povratak u njihova napuštena sela, pošto su nesigurni i pošto se i sada ponašaju prema nama kao i pod ustašama 1941. Na svojoj teritoriji odmah otpočnite sa napadima. Napade vršiti na sve saobraćajne veze (drumove, železničke pruge, telefonske linije i t. sl.), uništavati komunističke manje posade, patrole, kurire, itd. Prema komunističkim simpatizerima biti nemilosrdan, pošto su nam oni naneli velikog zla.[145][146]
Dr Miloš Timotijević, muzejski saradnik Narodnog muzeja Čačak, u ratnoj biografiji Zvonimira Vučkovića piše o »klasnom radikalizmu« KPJ kao katalizatoru antikomunizma četničkog pokreta Draže Mihailovića:
Pokret generala Mihailovića nije bio samo antifašistički, već i antikomunistički, a partizani su izrasli u najopasnijeg protivnika, konkurenta za preuzimanje vlasti u obnovljenoj Jugoslaviji. Klasni radikalizam komunista i otvorena socijalna revolucija uslovili su izbijanje antikomunizma kao najvažnijeg cilja borbe JVuO. Izostavljanjem uloge komunista u izbijanju građanskog rata menja se cela percepcija sukoba partizana i četnika. [...] Antikomunizam JVuO bio je bitno obeležje celog pokreta, ali to nije dovelo do prihvatanja fašističkog ideološkog programa.[147]
Četnička propaganda je obilato koristila prisustvo Jevreja u narodnooslobodilačkom pokretu, radi isticanja navodno "nesrpskog" karaktera partizana. Još u pregovorima sa Nemcima u novembru 1941, Mihailović uverava Nemce da "partizane vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić" (imena i podaci su netačni sem Borote, ali on nije Mađar).[148] Retorika ove vrste je brzo usvojena.
Kapetan Bogdan Marjanović24. februara 1942, povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, zasniva svoj govor protiv partizana na međuetničkoj isključivosti protiv "čivuta" (pogrdan naziv za Jevrejina), "Turaka" i Hrvata:
Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada naše braće uništili na najzverskiji način.[48]
Osam dana ranije, kapetan Marjanović obavještava jednog komandira čete iz Rogatičkog odreda da je postigao dogovor sa komandantom italijanskih trupa u Višegradu o borbi protiv partizana i dodaje sljedeće:
Municiju Ti šaljem u količini od 800 metaka, no znaj da svaki metak moraš da iskoristiš korisno protiv našeg mrskog neprijatelja — partizana, koji žele da se prebace u našu Bosnu ponosnu i da nas opljačkaju, da nam unište veru, Kralja i Otadžbinu i da služe svojim vođama čivutima.[149]
Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude da ne stupaju u partizanske formacije, obavezno je isticala da na čelu NOP-a stoje Jevreji i drugi tuđinci. Četnički izvještaji, zapovijesti, depeše partizane često imenuju kao "mošinovce" (sinonim za Jevreje i komuniste), sledbenike Moše Pijade.[51][52] Sličnu rasističku retoriku koristi i Jezdimir Dangić, četnički komandant iz istočne Bosne, koji optužuje partizanske odrede da ih vode "čivut Moša Pijade, Turčin Safet Mujić, mađar Franjo Vajnert i takozvani
Petar Ilić čije pravo ime niko ne zna", a cilj im je da unište srpstvo.[150][151] Četnički komandant u oblasti Nevesinja Boško Todorović u svom proglasu iz 1941. piše da će Srbi, kada postignu zlatnu slobodu, slobodno izjasniti da li su za Veliku Srbiju, očišćenu od Turaka i drugih ne-Srba, ili neku drugu državu u kojoj će "Turci i Jevreji" ponovo biti ministri, komesari, oficiri i "drugovi".[152]
Januara 1942. grupa partizana je prebegla u četnike iz jer su im u vođstvu bili Jevreji i Hrvati.[153]Dobroslav Jevđević, Mihailovićev delegat u istočnoj Bosni i Hercegovini, u svom izveštaju iz juna 1942. godine napominje da proleterske brigade imaju mnogo "Jevreja, Cigana i muslimana."[154] Jevđević u proglasu protiv partizana jula 1942. godine iznosi prilično bizarne optužbe: "Oni uništavaju srpske crkve i dižu džamije, sinagoge i katoličke hramove".[155] Na skupu četnika u Trebinju jula 1942, partizani su proglašeni najvećom pretnjom za srpski narod, jer ih vode "muslimani, katolici i Jevreji". Na istom zboru je odlučeno da u srpskim zemljama moraju živeti samo Srbi.[156]
U izvještaju iz prve polovine avgusta 1942, major Petar Baćović obavještava generala Dražu Mihailovića o pripremama za napad na Foču, kao i o pregovorima koje je vodio sa italijanskim okupacionim vlastima u prisustvu vojvode Dobroslava Jevđevića. Baćović piše da je odbio „sporazum koji su mi ponudili da potpišem”, budući da su „Talijani [su] u tom sporazumu smatrali nas kao neku njihovu miliciju”.[157] O vojvodi Iliji Trifunoviću Birčaninu, čiji se štab nalazio u Splitu, Baćović piše:
Birčanin se nalazi u Splitu sa svojim Štabom. Poručnik Jovanović-ađutant Birčaninov koji je Vama prestavljen saznao sam da je Jevrejin, njegova je uloga slična Hanafu. [...] Mislim da bi trebalo dati jedan opšti raspis da se u naše redove ne uvlače Jevreji jer sa njima imamo hrđavo iskustvo...[158]
Petar Baćović, nasljednik majora Boška Todorovića u istočnoj BiH, u svom proglasu Srbima u partizanskim redovima oktobra 1942, objašnjava kako su "Jevreji, udruženi sa najvećim šljamom zemlje", pobjegli u šume i tamo propagiraju bolji život u komunističkoj državi.[159] On svom proglas završava riječima:
U tom vremenu kada je narod u Crnoj Gori bio doveden u jedan težak položaj, sreća nam se nasmejala i baš tada došao je među nas veliki prijatelj srpskog naroda, solunac, nosilac Belog orla sa mačevima, njegova ekselencija armijski đeneral gospodin Aleksandar Pircio Biroli. Došao je za guvernera Crne Gore... On je sa svojim komandantima Nj. E. generalom Luiđi Mentastijem, generalom Silvijem Boninijem, generalom Ćitorijem i drugim potčinjenim komandantima dao mogućnosti da se vidno ispolji izraz nacionalnog ponosa i svesti kod srpskog naroda u Crnoj Gori, da uz pripomoć italijanske vojske i italijanskog oružja očisti Crnu Goru od tih izroda i jevrejskih plaćenika i da zavede red i mir u Crnoj Gori...[160]
Prethodno, general Biroli je posjetio i manastir Ostrog. I ovom prilikom je italijanskom guverneru priređen svečani doček. U broju od 20. oktobra 1942, kvislinški list “Glas Crnogorca” prenio je govor pukovnika Baja Stanišića, koji je tada kazao:
Rušilački duh jevrejskih zlikovaca, naučen da lovi u mutnom, oslonjen na krupne fondove strane propagande, našao je pogodan teren, da u savezu sa našim domaćim izrodima i otpadnicima napadne na Vaše mirne vojnike. I kada je toga radi narod doveden između dvije vatre i našao se na ivici propasti i u pitanju biti ili ne biti, vi ste, Ekselencijo, velikodušno odustali od represalija, na koje ste imali puno pravo. Vi ste dobro uočili otkuda sve to potiče i, kao stari prijatelj srpskog naroda i vitez Bijelog Orla sa mačevima, velikodušno pružili svaku pomoć da se naš narod spasi od propasti u najkritičnijem času naše istorije.[161]
Tito i Moša Pijade, najčešće mete četničke antijevrejske propagande.
Četnički pamflet u okolini Sarajeva u jesen 1942. govori o „komunistima čije vođe su Jevreji i koji hoće da nametnu jevrejsku vladavinu svijetu”.[162] Četnici su decembra 1942. rasturali rasistički pamflet u istočnoj Hercegovini koji glasi:
Vrhovni zapovednik svih komunističkih snaga u zemlji je neki Drug Tito, čije pravo ime niko ne zna, ali znamo jedino da je zagrebački Jevrejin. Njegov glavni saradnik je Moša Pijade, beogradski Jevrejin; Franjo Vajner, mađarski Jevrejin; Azija Kokuder, bosanski Turčin; Safet Mujije, Turčin iz Mostara, Vlado Šegrt, bivši robijaš; i mnogi drugi njima slični. Njihova imena najbolje svedoče ko su i koliko se bore za naš narod.[163]
Četnički komandant Mihailović na jednom mjestu za partizane kaže:
To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština.[164]
On u obraćanju potčinjenima u decembru 1942. godine takođe koristi prisustvo Jevreja i pripadnika drugih naroda u redovima NOVJ kao argument protiv partizana:
Partizanske jedinice su pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše - najgori kasapi srpskog naroda - Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svih drugih naroda sveta.[165]
Dana 10. februara1943. godine, početkom Četvrte neprijateljske ofanzive, četnički komandanti Istočne Bosne, Hercegovine, Dalmacije i Like objavili su zajedničko saopštenje "narodu Bosne, Like i Dalmacije" u kojem kažu:
Pošto smo očistili Srbiju, Crnu Goru i Hercegovinu, došli smo Vam u pomoć da razbijemo žalosne ostatke komunističke međunarodne, zlikovačke bande Tita, Moše Pijade, Levi Vajnerta i drugih plaćenih jevreja.[166]
U jednom njemačkom izvještaju s kraja oktobra 1943. govori se afirmativno o saradnji sa četnicima u Slavoniji pod komandom majora Dušana Janjića:
187. ResDiv. izvještava o ponudama Janićevih četnika za saradnju; u augustu 43. jedna grupa prešla Savu kod Bos. Gradiške uz dozvolu jednog njem. bataljona; imali teške gubitke i jednom prilikom izbavili jednu domobransku četu od partizanskog napada; zbog protesta NDH, četnici se morali vratiti u Bosnu; u septembru 43. druga ponuda od iste grupe; Nijemci prihvatili da Janić sa 16-20 ljudi vrši izviđačke zadatke na Psunju (bez pismenog sporazuma); borbeni su i dobro se pokazali; sam major Janić odaje dobar utisak; mrzi Jevreje, masone, pa samim tim i komuniste i Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD.[168]
– Izvještaj 187. rezervne divizije o saradnji sa četnicima (31. oktobar 1943. godine)
Na tragu nacionalsocijalističke propagandne mantre o »jevrejsko-boljševičkoj opasnosti«, često su i vođe četnika identifikovale Jevreje sa komunistima, dok je sama KPJ, budući organizator NOP-a, proglašena za glavnog neprijatelja srpskog naroda. U jednom članku iz oktobra 1943. godine, vojvoda Momčilo Đujić piše:
Danas je naša borba protiv tog neprijatelja olakšana time što se komunisti više ne kriju, oni sada rade otvoreno, a pod njihovu firmu srpa i čekića i jevrejske petokrake zvijezde, svrstali su se, osim Jevreja i frankovci koji su duhovno podigli ustaše - za koje je već i radio London javio već nekoliko puta, da prelaze u masama u komunističke redove. Sada su se svi strpali u jedan koš, i naš narod žilavo udara po tome košu bez milosti i sažaljenja, onako kao što su i komunisti pune dvije godine bez milosti, ubijali naše najbolje sinove, uništavali naša narodna bogatstva, i pod krvavom jevrejskom petokrakom zvijezdom kroz našu razapetu Otadžbinu, u znaku srpa i čekića, sijali glad i smrt i stvarali od naroda i njegove imovine nova i strašna zgarišta, grobljišta i pepelišta.[169][170]
U toku 1942. pa sve do septembra 1944, u koncentracioni logor na Banjici dovođeni su Jevreji, koji su se po kapitulaciji Jugoslavije sklonili van gradskih sredinâ, pretežno po ruralnim predjelima okupirane Srbije. Oni su bili hvatani od strane ljotićevaca, nedićevaca i četnika te isporučivani Njemcima. Za svakog uhvaćenog Jevreja koji je predat okupatoru, predviđena je bila novčana naknada. Prema nepotpunim podacima, u tom periodu dovedeno je u Banjički logor 455 Jevreja, koji su odmah po dolasku likvidirani.[171]
Šovinizam četnika, a naročito njihov antisemitizam, veoma je blizak propagandi Nedićeve vlade, koja je, opet, deo opšte nacističke ideologije.[151] Često apostrofiranje "Jevreja" u partizanskim redovima, u jeku holokausta u Jugoslaviji, delom je dodvoravanje nacistima.[151] U knjizi Encyclopedia of the Holocaust (“Encikolpedija Holokausta”), izdatoj 1990. godine, odnos Mihailovićevih četnika prema Jevrejima tokom okupacije Jugoslavije tumači se na sljedeći način:
U početku je među četnicima bilo nekih Jevreja, ali kada se pokazalo da se četnici ne bore protiv okupatora i njihovih saradnika, nego da su zapravo skloni da sarađuju s njima, Jevreji su prešli u redove partizana. Kako se povećavala saradnja četnika s Njemcima, njihov odnos prema Jevrejima u područjima pod njihovom kontrolom se pogoršavao, a Jevreje su poistovjećivali s omraženim komunistima. Bilo je dosta primjera da su četnici ubijali Jevreje ili ih predavali Njemcima.[151][172][173]
Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada, do daljeg, ne ulaziti u neposredne borbe osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj.[174]
– Program četničkog pokreta DM od septembra 1941. upućen izbegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije
Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga. [...] Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.[175]
Ja i svi moji drugovi nacionalisti zahvaljujemo Italijanskoj Vojnoj Sili za veličanstvenu pomoć koja nam je ukazana u najcrnjem momentu naše nacionalne istorije.[176][177]
– Marinski kapetan Jakov Jovović u pismu od 29. maja 1942. generalu Alesandru Pirciju Biroliju, italijanskom guverneru Crne Gore
D.M.-pokret: Mihailovićeva taktika se sastoji u tome da organizuje i štedi svoje snage za planirani narodni ustanak. On izbjegava svaki konflikt sa okupacionim trupama.[178]
– Procjena situacije komande Jugoistoka za februar 1943. (2. mart 1943.)
Ako se pokaže kao zgodno za uništenje komunističkih grupa u šumi i njihovih simpatizera, služiti se i okupatorom, kome preko za to pogodnih ličnost njih prokazivati. U tome moralisti neka ne vide ništa nemoralno.[179][180]
– Rudolf Perhinek, delegat Vrhovne komande JVuO za Crnu Goru, u direktivi od 5. juna 1943.
Sa okupatorom održavati dobre odnose i ne napadati ga već po mogućnosti iskoristiti ga svugde i na svakom mestu do uništenja komunista.[181]
– Naređenje Petra Baćovića, komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine o saradnji četnika i Nemaca u borbi protiv NOVJ (17. septembar 1943.)
Koristeći se akcijom okupatora i satelita, upotrebiti sve raspoložive snage za potpuno čišćenje od komunista svih srpskih pokrajina.[182]
– Iz pisma Zaharija Ostojića Draži Mihailoviću od 6. decembra 1943.
U velikom broju neprijatelja protiv kojih se borimo nije ništa nelogično koristiti jedne protiv drugih.[183][184]
– General Dragoljub Mihailović u depeši od 13. januara 1944.
Četničko držanje se neće promijeniti sve do neposredno pred [savezničko] iskrcavanje.[185]
– Izvještaj obavještajnog odjeljenja nemačkog 15. brdskog korpusa za period od 13. februara do 12. marta 1944.
Četnike su održavali naši saveznici Italijani, a i naši neprijatelji Englezi. Italijani su neprestano nastojali da četnike upotrebe u borbi protiv komunista, premda smo mi Italijanima dali nepobitne dokaze da Mihailović najuže sarađuje sa saveznicima i da mu je jedini cilj da iskoristi Italijane, kako bi i njih u pogodnom trenutku izbacio iz zemlje.[130]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Događaji na Balkanu od 1. januara do 31. marta 1944.)
U početku su postojala dva pokreta otpora u Jugoslaviji, četnici i partizani. Otpor četnika je trajao samo do jeseni 1941, njihovi lideri su tada prešli neprijatelju ili se vratili pasivnosti.[186]
Plan nacionalista bio je sledeći: dokle god su nemački i italijanski okupatori u zemlji, da se od njih na ovaj ili onaj način dobije što je moguće više oružja. To je bio jedini razlog zbog koga su četnici, povremeno, sarađivali sa okupatorom. Niko od nacionalista nije imao nikakve simpatije za ratne ciljeve okupatora i niko od četnika nije bio spreman da se bori za ratne ciljeve Nemačke ili Italije.[187]
U Srbiji će između antiokupatorskih pokreta doći do suprotstavljanja dvije strategije: ofanzivne, komunističke, i strategije atantizma, četničke.[1] Četnički odnos prema ustanku u Srbiji 1941. i borbi protiv okupatora je bio da je borba počela prerano, tj. da vrijeme za borbu protiv okupatora još nije došlo, budući da je Njemačka još uvijek jaka. Naime, borbe treba otpočeti kada Saveznici stignu do Balkana. Do tada, treba čuvati snage i boriti se protiv unutrašnjih neprijatelja:
Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. Narodu uvek skrenuti pažnju na jednu nepobitnu činjenicu: Nemačka mora izgubiti rat pa makar koliko on dugo trajao. (...) Mi zato nećemo i ne možemo zajedno sa Nemcima ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. Mi ćemo nastaviti da se spremamo da se naoružavamo i počećemo borbu onda kad naši saveznici vežu Nemačke snage na Balkanu i budu u stanju da i nas potpomognu. Dotle dok ovaj momenat ne dođe mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo (...)[188]
– Naređenje Štaba 1. valjevskog četničkog odreda za saradnju sa vlastima srpske kvislinške vlade (13. decembra 1941.)
Četnici su često isticali da bi za ostvarenje svojih političkih i vojnih ciljeva bilo poželjno „koristiti“ okupatora, dok su zapravo okupatori instrumentalizovali četnike, u prvom redu za borbu protiv pripadnika NOP-a, tj. za održavanje reda i mira na okupiranim teritorijama. »Iskorištavanje neprijatelja« u potrebnoj mjeri — kako su četnici voljeli nazivati svoj način kolaboracije — činilo im se kao jedino rješenje i to je bio pravac kojim su oni odlučili krenuti. Tako je kroz stanovito vrijeme i u raznim dijelovima Jugoslavije došlo do kolaboracije četnika, najprije s Nedićevim snagama u Srbiji, zatim s Talijanima u Crnoj Gori i u talijanskim dijelovima NDH, zatim s nekim Pavelićevim snagama u dijelovima Bosne koje su kontrolirali Nijemci, a nakon talijanskog sloma i s Nijemcima neposredno.[189]
Antikomunizam je bio glavni ideološki faktor koji je prouzrokovao nalaženje zajedničkih interesa između JVuO i okupatorâ, ali i između JVuO i kvislinških, odnosno domaćih profašističkih pokreta.[190] Takođe, prema mišljenju profesora Branka Petranovića, saradnja četnika sa okupatorima i kvislinzima bila je antikomunistička po svojoj suštini.[191]
Britanski kapetan Bil Hadson 1942. konstatuje da Mihailović "još sarađuje s Osovinom u Crnoj Gori i Sandžaku i miruje u Srbiji", a u Dalmaciji Trifunovićevi legalizovani četnici, podsticani od Italijana, "sanjaju o nekoj Srbo-Sloveniji i Dalmaciji".[192]
Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine od 9. januara 1942. potčinjenim oficirima za slučaj napada italijanskih i nemačkih jedinica kaže:
Situacija je takova da svakog trenutka može doći do nemačko-italijanske invazije našeg oslobođenog dela Kraljevine Jugoslavije, a odnos snaga ne daje izgleda za naš uspešan otpor. U takvoj situaciji, svaki otpor bio bi štetan do krajnosti za srpsko stanovništvo u ovom kraju, a uz to uzaludan. (...) Borba se može i mora produžiti, prvenstveno tamo gde je najlakše, a to je u delu naše Kraljevine gde nema jakih okupatorskih garnizona i gde je okupator manje zainteresovan (...) iako se ne može napadati može se dugo braniti, koristeći sva sredstva koja služe braniocu, naročito prikrivanje, kamuflažu i tajnost uopšte.[193]
– Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine za postupak u slučaju napada italijanskih i nemačkih jedinica (9. januara 1942.)
U izvještaju o pokušaju organizovanja odreda JVuO u Slavoniji, koji je 13. februara 1942. kapetan Žarko Milurović poslao majoru Bošku Todoroviću, predlaže se kakav bi stav trebalo zauzeti prema okupacionim vlastima, kao i prema ustašama. Kada je o ustašama riječ, Milurović piše da će
»osveta i pokolj biće izvršen nad ustašama — krivcima i oficirima — izdajnicima«, dok za Nijemce daje sljedeću preporuku:
Prema okupatorima, u početku, bićemo pasivni i sa njima prećutno imati jedan »Džetleman-agreman«, a ako pak oni okrenu drukčije, ili njihova situacija bude loša, onda sa njima učiniti što i sa ustašama.[194]
Usled nemilosrdnog partizanskog terora prisiljeni smo bili na razgovore i kolaboraciju sa italijanskim trupama koje su to jedva dočekale, da izbegnu borbi izlaganju svojih vojnika, nadajući se da ćemo mi sami likvidirati komuniste. Talijanska vojska nam je dala u više mahova oružje zatim oko 250.000 metaka, 10 mitraljeza i daje na revers i veće količine hrane za odrede koju upotrebljujemo za prehranu stanovništva koje direktno skapava od gladi. Svi ti odredi su isključivo pod komandom naših aktivnih oficira i spremni u svakom času da izvrše svaku zapovijest protiv Italijana ili koga god želite. O ovom sam smatrao za dužnost da Vas izvestim![195]
U sličnom tonu Jevđević jula 1942. piše i Petru Baćoviću. Kao presudan faktor za približavanje četnika Italijanima, pored antagonizma prema partizanima, Jevđević ukazuje i na politiku ustaških vlasti prema Srbima u NDH:
Za nas Srbe taktiziranje sa Italijom donosilo je spas od Ustaških pokolja, preuzimanja srpskog oružja u srpske ruke, dobivanje hrane izgladneloj srpskoj sirotinji i stvaranje jedne prostrane poluslobodne zone u kojoj bi se mogla nesmetano vršiti politička i vojna organizacija Srpskoga naroda. I ako je komunistički val naneo mnogo nesreće srpskom narodu, učinio nam je jedno veliko dobro, jer je prisilio Italiju da nam dade daleko veći broj oružja i živeža nego što je to ranije predviđala. Kako je naša snaga rasla mi smo bili čvršći u našim zahtevima i prećutno sve više otimali uzde iz ruku.[196]
Potpisivanjem ugovora sa ustaškim vlastima u aprilu, maju i junu 1942, četnički odredi na teritoriji NDH obavezali su se na priznanje suvereniteta (»vrhovničtvo«) kvislinške države i njezinog poglavnika, kao i na prekid svih neprijateljstava sa civilnim i vojnim vlastima NDH. Zaključivanjem ovih sporazuma, većina bosanskih četnika bila je de facto inkorporirana u njemački okupacioni sistem. U Doboju je 9. jula 1942. sačinjen aneks ugovora potpisanog 28. maja od strane predstavnika NDH i pripadnika Ozrenskog i Trebavskog četničkog odreda.[197] U biti, aneks se sastoji od jedne tačke:
Predstavnici gore označenih četničkih odreda izjavljuju: »Samo se po sebi razumije da se trenutkom prekida neprijateljstva sa hrvatskim domobranstvom prekidaju i neprijateljstva protivu savezničkih njemačkih i talijanskih četa«.[198]
U svijetlu saradnje četnika i Italijana u zajedničkom frontu protiv partizana, paradigmatičan je i izvještaj koji je 28. jula 1942. Vrhovnoj komandi JVuO uputio kapetan Vojislav Lukačević (pseudonim »Rampini«):
12. jula sastali smo se sa Vojvodom Birčaninom u Nevesinju. Vojvoda kao Vaš punomoćnik za zapadnu Bosnu, Liku, Dalmaciju i Hercegovinu, u pratnji celog štaba baš je vršio inspekciju četničkih odreda po Hercegovini. Svi četnici na ovoj teritoriji su legalizovani i dejstvuju u tesnoj saradnji sa Italijanima te im predaju i sve zarobljenike i krivce.[199]
U Zimonjića Kuli kod Avtovca 22. jula 1942. godine, održan je sastanak Ilije Trifunovića-Birčanina sa Dražom Mihailovićem. Sastanku su prisustvovali i major Zaharije Ostojić, kapetan Pavle Đurišić i veći broj četničkih komandanata i vođa iz Hercegovine. U izveštaju italijanske Više komande oružanih snaga »Slovenija—Dalmacija« od 7. avgusta 1942. o tom sastanku, između ostalog, piše:
U toku razgovora vođe Hercegovine razmatrali su delatnost italijanskih trupa na područjima Hrvatske nastanjenim pravoslavnim stanovništvom, navodno, zaključili da je potrebno nastaviti postojeću lojalnu saradnju u borbi protiv komunista i za normalizaciju prilika. — Na interpelaciju Trifunovića o njegovim operativnim planovima, general Mihailović je, navodno, izjavio da je vlada iz Londona vršila pritisak na njega da ponovo raspali gerilski rat protiv trupa Osovine na Balkanu. On je, navodno, odgovorio da učešće Srba u borbi, može da bude razmatrano tek kada Rusi budu u Budimpešti a Englezi u Sofiji. — Ovo zbog toga što se, s obzirom na već pretrpljene gubitke srpskog stanovništva u ratu, u ustaškim progonima i u partizanskom ustanku, tom stanovništvu ne mogu nametati nove žrtve i novi rizici...[200][201]
Drugog dana konferencije, Trifunović-Birčanin je sa Dobroslavom Jevđevićem otputovao nedaleko od Trebinja, gdje se sastaju sa Radmilom Grđićem i Milanom Šantićem, političkim predstavnicima četnika u Hercegovini. Njemački konzulat u Sarajevu je izvijestio 20. avgusta 1942. poslanstvo u Zagrebu da je na sastanku postignut dogovor o neposrednoj strategiji, te da su ustanovljeni krajnji ciljevi borbe:
Privremena saradnja sa Italijanima radi dobijanja oružja, municije i hrane.[202][203]
Radivoje Kerović, komandant majevičkih četnika, u pismu njemačkoj komandi u Tuzli od 10. avgusta 1942. navodi da ima puno povjerenje u okupacionu silu i obećava da četnici neće izazivati incidente i napadati Wehrmacht i snage NDH:
Što se tiče Hrvatske vojske, ona je do danas prema nama bila korektna i u nju ima povjerenja.
U Njemačku vojnu silu imamo potpuno povjerenje i spremni smo sa njom potpuno lojalno sarađivati, samo ako su naši životi i imovina obezbeđena.
Do danas nije zabilježen nijedan slučaj napada sa naše strane na Njemačku vojsku ne samo na Majevici, nego i u cijeloj Bosni, a garantujemo da se to ni u buduće neće desiti.[204]
Kapetan Pavle Đurišić u uputstvu koje je krajem avgusta 1942. poslao komandantu novovaroškog sreza, poručniku Vuku Kalaitoviću, preporučuje da, paralelno sa beskompromisnim stavom prema partizanima, treba imati i lojalno držanje u odnosu na okupatorske snage:
Da bi Vam se olakšao rad na terenu, aktom ove komande Pov. Br. 344 od 26 ov. m., traženo je od Komandanta divizije »Venecija« da Vas u područnom Vam srezu smatra legalnim, kao i Vaš rad, pošto ste pod komandom potpisatog.
Vaš stav prema okupatoru ima biti lojalan i upravljen tačno po naređenjima i direktivama ove Komande. Nikakvih akcija nesmete preduzeti da prethodno ne obavestite ovu Komandu o njima.[58]
Radmilo Grđić, politički predstavnik Komande bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda pri italijanskoj Višoj komandi oružanih snaga »Slovenija — Dalmacija« (Supersloda), u izvještaju poslatom Draži Mihailoviću krajem septembra 1942, piše o držanju četnika prema Italijanima, o uslovljenosti pozitivnog stava prema okupatoru ustaškim genocidom nad Srbima te o saradnji sa italijanskom vojskom u borbi protiv NOVJ:
Vama, gospodine ministre, moram da saopštim i tu činjenicu: da nije bilo te dobre volje i pomoći italijanske, ja ne znam kad bi se — i da li bi se uopšte — obnovila četnička organizacija, i kad bi se ovi krajevi oslobodili od partizana. Razume se, da su oni imali tu svoje interesa pred očima, ali je istina da je to bio jedini put da dođemo ponovo do svoje nacionalne oružane organizacije i do oslobođenja naših krajeva od partizana. Ostaće istorijska činjenica: da je italijanska politika učinila strašan zločin prema srpskom narodu osnivajući, zajedno sa Nemcima, Pavelićevu Hrvatsku, — ali da je i italijanska vojska zaustavila klanje Srba od strane ustaša, a posle toga Srbima dala odlučnu pomoć da se oslobode partizana.[205]
12. oktobra 1942. general Mihailović (koji u tom trenutku boravi u štabu Pavla Đurišića u selu Gornje Lipovo, pokraj Kolašina) šalje kapetanu Đuru Ivetiću, komandantu sektora Kotorski zaliv — Grbalj — Luštica, odobrenje za legalizaciju odreda kod italijanskih trupa:
OVLAŠĆENJE
Kojim odobravam pešadijskom kapetanu I klase Đuru Ivetiću, da može svoj odred u cilju što boljeg rada za Otadžbinu legalizovati kod okupatorskih vlasti na najpogodniji način, starajući se pri tome da ostane na nacionalnoj liniji. Uputstva po ovome dobiće od majora Radulovića.
Italijani su znali da se u njihovoj okupacionoj zoni nalazi general Mihailović, koga Nemci traže, ali su ga tolerisali, dok god su četnici bili u njihovoj službi ili zadržavali pasivan stav prema okupatoru. 2. novembra 1942. Pavle Đurišić izveštava Dražu Mihailovića da je razgovarao sa okupacionim guvernerom Crne Gore o njemu, i da Italijani nemaju ništa protiv njegovog boravka u Đurišićevom štabu:
Ništa nemaju protiv Vas samo da se ne stvori ovde drugi front i da ne uđemo u neku avanturu.[207][208]
U Kulašima, blizu Prnjavora, 1. decembra 1942. godine, održana je međuodredska konferencija bosanskih četničkih odreda. Konferenciji su prisustvovali gotovo svi komandanti odredâ i većina članova Štaba bosanskih četničkih odreda, kao npr. Rade Radić, koji se nalazio na čelu Komande bosanskih četničkih odreda, zatim pop Savo Božić, komandant odreda »Trebava«, Lazar Tešanović, komandant odreda »Obilić«, major Slavoljub Vranješević, kao i delegati odreda čiji komandanti nijesu uzeli učešća.[209] Govoreći o rezultatima i posljedicama postignutih sporazuma sa vlastima NDH, Stevan Botić, delegat sa Trebave i lokalni prvak Zemljoradničke stranke prije rata, istakao je:
Mi četnici demoralisani smo kao saveznici ustaša i Nemaca, а to tako da i London sam hvali partizane, а ne nas četnike. Mi smo silom prilika sklopili ugovor о primirju, ali danas se situacija menja da ćе se usporiti oslobođenje, а sa druge strane partizani postaju sve aktivniji prema ustašama... Treba da imamo na umu da s obzirom na današnju situaciju treba da zauzmemo drugi stav i da se borimo kao što to rade partizani ра da i mi uzimamo oružje, ја sam mišljenja da bi bilo potrebno da napadamo Hrvate, i da uzimamo oružje od ustaša...[210][211]
Major Slavoljub Vranješević, komandant zapadne Bosne JVuO, u izvještaju s početka februara 1943. piše da se četnici bore protiv partizana u sadejstvu sa Njemcima, kao i da se ovi raspituju da li bosanski četnici stoje pod vođstvom Draže Mihailovića:
Četnički odredi učestvuju u borbi zajedno sa Nemcima češće puta, ali na zasebnim sektorima. Pre našeg dolaska, Nemci su uspeli da u borbu protiv komunista uvode četnike tako, da im ovi osiguravaju krila i da se mešaju u komandovanje. Ovome se je odmah stalo na put, ma da sa dosta poteškoća. Po sebi se razume da se mnogo interesuju o tome, da li mi imamo kakve veze sa Dražom Mihailovićem — što mi odbijamo, navodeći da je to samo komunistička propaganda kako bi izazvali Nemce protiv nas, pa nas tako priklještene, uveli u svoje redove. Ipak, često puta Nemci čuju kako svi četnici pevaju »Od Topole pa do Ravne Gore« ili »Od Manjače pa do Ravne Gore«, »sve su straže generala Draže« itd., dakle jasno primećuju, ali moraju da trpe. Njihova nemoć oseća se.[212]
Četnici spolja odaju utisak lojalne saradnje, ali iz agresivnog ponašanja pojedinaca, razoružanja izdvojenih hrvatskih odeljenja i pustošenja muslimanskih i hrvatskih sela vidi se da veruju da će njihov čas kucnuti uskoro. Upadljiva je želja za municijom.[213]
Četnici: Prividna saradnja, naročito kad su neposredno ugroženi; inače, velikosrpski raspoloženi.[214]
– Procjena situacije u NDH od strane njemačke komande 2. zbornog područja (14.2.44)
U depeši koju je 30. maja 1943. poslao majoru Karlu Novaku (pseudonim »Ludvig«), komandantu Plave garde, general Draža Mihailović o potencijalnim kontaktima sa Italijanima piše:
Što se tiče nekih razgovora sa italijanskim komandantom to nije poželjno, ali ukoliko možete da ih izradite na pogodan način to učinite ne kompromitujući ni pokret ni sebe. U teškoj borbi koju vodite treba koristiti jednog protiv drugog neprijatelja. Organizacija jugosl. vojske na Vama leži a učinite sve da je ojačate bez obzira na sve prepreke.[215]
U pismu od 22. juna 1943. upućenom Mladenu Žujoviću, vojvoda Momčilo Đujić naglašava da su italijansko-četnički odnosi besprijekorni, izražavajući nadu da ni u budućnosti neće doći ni do kakve promjene u tom pogledu:
Naši odnosi sa Italijanima teku i dalje normalno u najboljoj prijateljskoj atmosferi, i mi smo uvereni da će tako ostati i do kraja i da će konačno biti krunisani trajnim prijateljstvom između naša dva naroda.[216]
Kakav je stav Vrhovna komanda JVuO smatrala da bi trebalo zauzeti spram Njemaca i oružanih snaga NDH s jedne, odnosno NOVJ s druge strane, može se zaključiti i iz depeša majora Zaharija Ostojića upućenih 20. jula 1943. kapetanu Borivoju Mitranoviću, delegatu Vrhovne komande za Zapadnu Bosnu. Major Ostojić, između ostalog, poručuje:
Radić neka vodi politiku sa Nemcima i Hrvatima, samo im ništa ne verovati, a odrede sačuvati po svaku cenu, izbegavajući borbu sa Nemcima. Niko od oficira i komandanata da ne razgovara sa Nemcima, nego da sve svršava Radić, kome vi dajte instrukcije. Dok ne uništimo boljševike, koji su neprijatelj broj jedan, prema svima ostalima voditi politiku.[217][218]
Naredba komandanta 1. takovske brigade potporučnika Čedomira Unkovića od 22. jula 1943. godine, najbolje ilustruje koliko je strategija atantizma (oklijevanja i neizazivanja okupatora do povoljnog trenutka), koju je četničko vođstvo zagovaralo bila neučinkovita, budući da Njemci nijesu obustavili represalije nad civilnim stanovništvom i rekviziciju životnih namirnica:
Svesni svireposti okupatora nastojali smo svima silama da ga ničim ne izazovemo. Davali smo mu sve šta je tražio: hranu, stoku i ostale životne potrebe, lišavajući se na taj način najpotrebnijih sredstava za život, samo da ga ne izazovemo. Niti jedan naš metak nije ispaljen na okupatora, iako se u svima krajevima naše otadžbine vode ogorčene borbe sa okupatorom na život i smrt. Cela je Jugoslavija upaljena, samo je naša Srbija mirna, a u celoj Srbiji najmirniji je bio naš srez. Naše jedinice, formirane po naređenju Njegovog Veličanstva Kralja izbegavale su svaki susret sa Okupatorom i svako izazivanje Okupatora u tolikoj meri, da za vreme ove terorističke akcije, kao i pre, okupator nije primetio niti jednog oružanog niti nenaoružanog četnika. Ova kaznena ekspedicija nije bila upućena da nas »kazni« za neku našu nelojalnost ili izazivanje okupatora, jer toga nije ni bilo, već su je uputile sluge Hitlera — loše sluge goreg gospodara, u slepoj mržnji prema nama Srbima da nas unište i da nam zatru pleme.[219]
Britanski major Neil Selby je krajem avgusta 1943. javio Kairu da su Mihailovićeve snage u području Kopaonika (posed Keserovića) više "profašističke nego prosavezničke" i da ne odobravaju sabotaže protiv Nemaca.[220]
Odnose između četnika i okupatorâ (prvenstveno njemačkog) karakterisalo je međusobno nepovjerenje, ali je zajednička opasnost, koja je prijetila od Titovih partizana, najviše doprinijela približavanju dviju strana. Za Mihailovića su komunisti bili glavni neprijatelj, dok su okupatori predstavljali »manje zlo« koje bi trebalo koristiti zarad uništenja većeg. U jednoj depeši iz prve polovine novembra 1943, general Mihailović svojim komandantima poručuje sljedeće:
Nemci su postali vrlo ljubazni, nude nam neku sigurnost a nalaze nam se za leđima. Obećavaju neke blagonaklone postupke a mi se odavno poznajemo. Nedozvolite da ni jedan naš komandant padne u grešku da im poveruje. Zbog napada komunista iz Sandžaka u pravcu Srbije prinuđeni smo da svu pažnju obratimo sada na komunističku opasnost i zato da se tačno postupi po mojim naređenjima u pogledu propagande protivu komunista, kao i u pogledu naređenja da se jednovremeno preduzme akcija protiv komunista u celoj zemlji a u isto vreme da se preduzme akcija protivu komunista iz Sandžaka koji hoće u Srbiju. Zbog toga svu pažnju moramo obratiti na uništenje komunista. Zbog toga sve pogodnosti koje nam ostali neprijatelji nude vešto i tajno iskoristiti držeći se toga da neprijatelja imamo mnogo i da ih ne možemo sve od jedared tući.[105]
Potrebno je da se prema Nemcima prekine svaka akcija. Ovo je potrebno ovako: jer kad bi napali na Nemce, direktno bi pomagali komuniste, a time bi otežavali samo akciju naših snaga. Stoga ima da se prekine, do mog daljeg naređenja, svaka oružana akcija prema okupatorskim snagama.[221]
– Telegram Mihailovića svojim potčinjenim komandantima 7. maja 1944.
Nakon kapitulacije Italije septembra 1943, u oblastima Jugoslavije koje su do tada spadale u italijansku okupacionu zonu, četnici su prihvatili saradnju s njemačkim trupama. Za vrijeme trajanja operacije Balkanski klanac, tokom koje je Njemcima pošlo za rukom da ovladaju zaleđem obale Jadrana, u depeši Vrhovnoj komandi od 20. oktobra 1943. major Rudolf Perhinek piše:
Žalosno ali tačno. Da nisu Nemci angažovali ovolike snage, nas ovde više ne bi bilo, jer se više niko nije hteo boriti, već samo begati, ali nije se više imalo kud... Mi se izvlačimo i gledamo da smo pozadi njih, da bi iskoristili njihovu borbu sa komunistima i uništavanje istih.[222][223]
30. decembra 1943. Tomo Guzina, načelnik Štaba Nevesinjskog korpusa JVuO, upućuje komandanta Konjičke brigade na saradnju sa Njemcima »do maksimuma«, u svrhu uništenja komunista:
Sa Njemcima možete stupiti u vezu. Recite da ste pod mojom komandom i da pripadate grupi četničkih odreda Nevesinje — Gacko. Govorite u duhu naših usmenih razgovora t.j. odobravam Vam da sve učinite što će biti na korist Srpskog naroda. Ja sam pre par dana bio u nemačkoj Armiji u Sarajevu i pored ostalog sam molio da legalizujem i tu brigadu t.j. odred, šta mi je i obećano. Moramo sve učiniti da spasemo ono što se spasiti može pa i jednog neprijatelja koristiti da bi pomoću njega uništili drugog koji nam je opasniji. Ne treba da se plašite njemačkih oficira jer su oni dobili direktive i obaveštenja u pogledu moga sporazuma sa njihovom Armijom.[224]
Takođe, u depeši koju je 3. februara 1944. majoru Pavlu Đurišiću (pseudonim »Berta«) poslao potpukovnik Mirko Lalatović, šef 2. odseka Operativnog odeljenja VK JVUO, kaže se sljedeće:
Iskoristite one komandante koji sarađuju sa Nemcima u Crnoj Gori za borbu protivu komunista.[225]
I poručnik Jovan Pupavac u pismu od 10. februara 1944. upućenom komandantu Zapadne Bosne majoru Slavoljubu Vranješeviću, kao glavni razlog za napuštanje Dinarske četničke oblasti, navodi to što su snage pod komandom vojvode Momčila Đujića ušle u otvorenu kolaboraciju sa okupatorom, dok ljudstvo divizije kao »milicija« služi Njemcima:
Dinarsku oblast sam napustio iz sledećih razloga: 1) Posle propasti Italije u Dalmaciju su došli Nemci. Komandant Dinarske oblasti pop Đujić stupio je u saradnju sa njima, najpre preko Mane Rokvića koji je došao sa njima iz Bosanskog Petrovca. Kasnije je delegirao kod štaba 114 Nemačke divizije svoga načelnika štaba kapetana Mijovića Novaka. Ljudstvo je postalo Nemačka milicija, primajući od njih redovnu hranu, municiju i dopunu oružja. Nemci su vrlo rado primili saradnju četnika.[226]
Mornarički kapetan Jakov Jovović, komandant Bjelopavlićke brigade JVuO, u nedatiranom pismu svom saradniku (najvjerovatnije s kraja 1943. ili iz 1944. godine), jezgrovito formuliše stav prema njemačkom okupatoru, koji se može smatrati karakterističnim za četničko vođstvo u Crnoj Gori:
Saradnju sa Njemcima potpuno odobravam i ne samo to već je preporučujem kao jedini spasonosni način da se zla ovoga oslobodimo. Nemačku silu ne smatram neprijateljem ako ona čini da nas spase komunističke opasnosti, jer iako smo bili protivnici na frontu u ratu koji smo svojevremeno izgubili danas smatram da možemo biti iskreni i časni saveznici u borbi protiv komunizma.
Nemačka komanda, vjerujem, ne može od mene zahtijevati da se odrečem svoje svete ideologije, svog kralja i svoje otadžbine i da će dozvoliti moju borbu za njenu slobodu. Ali svečano izjavljujem da nemačku vojsku ne smatram neprijateljskom kada je ona pristala da mi pomogne meni i mom narodu da nastavimo borbu protiv najvećeg neprijatelja sveg čovečanstva – komunizma...[227][228]
Da se Nemci i pripadnici Nemačke oružane sile ne smeju napadati pa ni razoružavati, kako po naseljenim mestima, tako na pruzi i na drumovima.
Ovog mog naređenja imaju se pridržavati sve jedinice, kako bi nesmetano od okupatora mogli očistiti gore od komunista, partizana i mošinaca.
Za svako neizvršenje ovog mog naređenja, učinioce dela staviću pod preki sud i kažnjavaću smrću.[229]
Pukovnik Jevrem Simić 12. aprila 1944. izdaje jednom četničkom oficiru objavu o nesmetanom kretanju na terenu brigade kojom komanduje, a u svrhu istrebljivanja partizanskih simpatizera i jataka:
OBJAVA
Za G. Milića Majstorovića p.poručnika, komandanta II bataljona III leteće kosmajske brigade, koja mu se izdaje s tim da može slobodno da se kreće sam ili sa svojom vojskom po terenu koji je ugovoren sa našim saveznicima Nemcima i Bugarima i da u ime Kralja Petra II Karađorđevića oduzima svu rekviziciju i kolje sve partizanske jatake i simpatizere zbog čega će dobiti čin majora.[230]
20. aprila 1944. u mjestu Vrlika održan je sastanak Momčila Đujića sa rittmeisterom Pörtnerom, šefom specijalnog »odreda IC« 15. brdskog armijskog korpusa. Već sljedećeg dana, rittmeister Pörtner je o razgovorima s Đujićem poslao povjerljiv (»geheim«) izvještaj. Pörtner piše da mu je Đujić »tumačio političke stavove i ciljeve svoje borbe«, a bilo je riječi i o odnosu četnika prema okupatorima, kao i prema Ujedinjenom kraljevstvu i SSSR. Đujić je izrazio uvjerenje da nacistički »novi evropski poredak« — osiguravajući mjesto Srbima, kojima je cilj samo »nacionalna obnova, a ne i neko veliko srpsko carstvo« — neće »previdjeti činjenicu da je od njegovih 9000 boraca do sada u borbi protiv komunizma poginulo 3200«.[231] Također, Đujić iznosi mišljenje o tome kakvu bi poziciju srpski narod trebalo da zauzme u sukobu između sila Osovine, s jedne i antihitlerovske koalicije, s druge strane:
Đujić: sudbinu srpskog naroda odlučuju trojica ljudi: Staljin, Čerčil i Hitler. Staljin se kao komunista odbacuje; ostaju Čerčil i Hitler. Hitler, kao i srpski narod, u komunizmu vidi glavnog neprijatelja.[232]
Iskoristićemo akciju Nemaca protiv komunista, i to istovremenim napadima na komuniste. Moramo nastojati da komuniste uništimo što pre, a nemačka akcija će nam dobro doći. Moramo sada ostaviti sve po strani, a samo komuniste tući.[233][234]
Koliko je za borbu protiv pripadnika NOP-a važna bila pravovremena isporuka municije četnicima od strane okupatora, vidi se i iz Mihailovićeve depeše poslate 6. februara 1945. pukovniku Gojku Boroti (pseudonim »Maus«), komandantu Romanijskog korpusa JVuO:
Poručite sledeće br. 11: Sva obećanja do sada nisu izvršena, u pogledu municije. Zbog toga, Srbijanske snage ne mogu učestvovati u akciji prema Tuzli, niti uopšte mogu učestvovati u akcijama. Srbijanske snage stiču uverenje, da se naročito odugovlači sa municijom i da broj 11 na ovaj način ide naročito na ruku komunistima. Celokupan uspešan rad prema komunistima zavisi isključivo od municije koju treba da nam da broj 11. Ne bismo želeli da pokvarimo odnose. O rezultatu i roku isporuke najhitnije nas izvestite.[235]
Dan početka ustanka u četničkim dokumentima ima više naziva: »otsudni momenat«, »presudni momenat«, »otsudni trenutak«, »momenat povoljnih uslova«, »dani moment« i dr. Četnički pokret DM je »povoljnim uslovima« smatrao invaziju saveznika na Balkan, odnosno njihov prodor u Jugoslaviju. Kako se to nije ostvarilo, do oružanog ustanka Mihailovićevog pokreta nije došlo. Pravdajući četničku neaktivnost, kao i taktičku saradnju sa okupatorom u borbi protiv partizana, Draža Mihailović je u telegramu komandantu Rasinskog četničkog korpusa 13. decembra 1943, između ostalog, napisao:
U odnosu na okupatora mi imamo određenu liniju od koje nećemo otstupiti makar šta bilo sve dok ne dođe do invazije Balkana. Ovo radi znanja za komandante korpusa i više starešine.[236]
O četničkom stavu prema okupatoru svjedočili su i zapovjednici njemačkih i italijanskih snaga na teritoriji okupirane Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata. Tako je general Alexander Löhr, iščekujući u zatvoru početak procesa pred Vojnim sudom u Beogradu, ostavio rukopis na preko 180 stranica, u kom se osvrće na brojne izazove s kojima je bio suočen, nakon što je u avgustu 1942. preuzeo dužnost komandanta njemačke XII armije (od januara 1943. Armijska grupa E). O četnicima Löhr piše:
U Srbiji je bilo u šumi raznih grupa četnika Draže Mihailovića. Borbe su bile popustile, samo je na severoistoku bilo osetnog prepadanja na saobraćaj dunavske plovidbe. Železnički saobraćaj je ometan sabotažama. Engleska i Amerika su zvanično priznale Mihailovića i njegove jedinice kao savezničku jugoslovensku vojsku, koja je bila potčinjena kralju i njegovoj vladi u Engleskoj. Ove jedinice snabdevane su vazdušnim putem.
Na teritoriji koju su okupirali Italijani, od Sušaka do zaključno Crne Gore, nalazio se veliki broj - prema docnijim podacima oko 35.000 Mihailovićevih četnika, koje su Italijani snabdevali i koji su delovali po italijanskim naređenjima. U Crnoj Gori bilo je takođe separatističkih i jugoslovenskih četnika koji nisu slušali Mihailovića. I ove su Italijani snabdevali.
Na jugu Bosne operisali su Mihailovićevi četnici. Inače je bilo još takozvanih lokalnih četnika koji su bili nezavisni od Mihailovića i koji su uglavnom štitili samo svoj uži kraj od ustaških i partizanskih prepada. Prema Nemcima su bili delimično hladni i rezervisani, a delimično neprijateljski raspoloženi. Pokatkad su nemačke trupe nastojale da sklope lokalne sporazume, što im je pokoji put i uspelo (u leto 1942).
Führer je zbog ovakvih odnosa bio veoma ljut. On je ponovio raniju zabranu, izdatu svim nemačkim trupama, da se ma sa kim upuštaju u pregovore i smatrao je da su postupci Italijana u suprotnosti sa savezničkim obavezama, a isto tako i opasni, jer će se ipak, u datom momentu, svi četnici okrenuti protiv stranaca.[237]
Prilikom ispitivanja od strane istražitelja 7. američke armije avgusta 1945. godine, pisanu izjavu o svojim aktivnostima u ratnom periodu sastavio je i feldmaršalMaximilian von Weichs, koji je avgusta 1943. naslijedio generala Löhra na mjestu glavnokomandujućeg Jugoistoka. U odjeljku naslovljenom »Grupe koje pomažu Njemačkoj«, von Weichs o četnicima Draže Mihailovića piše sljedeće:
Mihailovićeve trupe su se nekada borile protiv naših okupacionih trupa iz lojalnosti prema svome kralju. U isto vreme su se borile protiv Tita, zbog svojih antikomunističkih ubeđenja. Ovaj rat na dva fronta nije mogao dugo potrajati, posebno kada je britanska podrška počela favorizovati Tita. Sledstveno, Mihailović je pokazao pronemačka stremljenja. Bilo je angažmana tokom kojih su se srpski četnici borili protiv Tita zajedno sa nemačkim trupama. Sa druge strane, dešavalo se da neprijateljski raspoložene četničke grupe napadnu nemačke vozove za snabdevanje da bi popunili sopstvene zalihe.
Mihailović je voleo da ostane u pozadini, i prepusti takve poslove svojim podređenima. On se nadao da će dočekati svoje vreme ovom igrom moći, dok mu anglo-američko iskrcavanje ne obezbedi dovoljnu podršku protiv Tita. Nemačka je prigrlila njegovu podršku, koliko god privremenu. Četničke izviđačke aktivnosti naši komandanti su visoko cenili.[238]
Otto Kumm, jedan od četvorice ratnih komandanata 7. SS dobrovoljačke brdske divizije Prinz Eugen, u poslijeratnim zapisima objavljenim pod nazivom Vorwärts, Prinz Eugen! Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen" („Naprijed, Prinz Eugen! Istorija 7. SS dobrovoljačke divizije Prinz Eugen”) daje generalnu ocjenu četničko-njemačkih odnosa. General Kumm ističe da te odnose odlikuju ambivalentnost i varljivost, piše o nepredvidivosti četničkih postupaka prema pripadnicima ostalih južnoslovenskih naroda i identifikuje jugoslovenske partizane kao zajedničkog neprijatelja:
Kao ostatak „u šumi“ regularne armije nakon okupacije Jugoslavije, oni su nosili stare uniforme - i nove brade, jer su se zakleli da se neće brijati dok okupator ne bude isteran iz zemlje. Oni su bili verni kraljevini i borili su se za svog mladog kralja Petra II, ali radije su se držali udaljenih sela i oblasti, ne napadajući naše jedinice, osim ako se nisu osećali dovoljno nadmoćnim. Disciplina i naoružanje bilo im je relativno dobro, a u odnosu prema drugim jugoslovenskim narodnim i verskim grupama bili su nepredvidljivi - što je često išlo do napada na hrvatska sela i muslimanske žene. Kao prijatelje još su imali Engleze - i njihov radio. Na volovskim kolima ili na konjskim leđima oni su se povremeno prebacivali u druge oblasti, najčešće neuzdrmani, jer smo ih mi puštali, smatrajući da ih dugoročno možemo pridobiti za nas - kao braću po oružju protiv komunizma. To je donekle nejasna situacija, oni nisu prijatelji, ali ni neprijatelji, i situacija se menja s vremena na vreme.[239]
I Hermann Neubacher, austrijskinacista i specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova za Balkan, u memoarskoj knjizi Sonderauftrag Südost 1940–1945. (prevedena na srpski jezik i objavljena 2005. pod naslovom „Specijalni zadatak Balkan“), analizira odnose četnika i okupatorâ, apostrofirajući Hitlerov »antisrpski kompleks« kao najveću prepreku za uspostavljanje pune saradnje Njemaca i četnika:
Već i pre mog dolaska se dešavalo da su se neke četničke jedinice u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji, povremeno zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama borile protiv partizanskih snaga. Ova saradnja, kojom su se naročito Italijani mnogo koristili, bila je Nemačkom glavnom štabu nepoželjna, a zapravo i zabranjena. Pa ipak, i pored zabrane Hitlera, Nemci i četnici su i dalje, s vremena na vreme, sarađivali. Balkanski klanci i gudure su mračne a Glavni štab je bio daleko. Dešavalo se da se usamljeni komandant neke manje nemačke vojne formacije našao u teškoj situaciji i, odjednom, stigla mu je neočekivana i dobrodošla pomoć od neke četničke jedinice; on ju je, razume se, prihvatio. Komunisti su bili zajednički neprijatelji i četnicima i Nemcima. Hitler sâm, međutim, bio je strogo protiv takve saradnje, a to se dobro vidi i iz njegove prepiske sa Musolinijem. Firer nije ni kasnije dozvolio, kada je Tito već postao ime i sila, da se sarađuje sa četnicima. Dopustio je i gledao kroz prste samo na povremenu lokalnu saradnju sa četnicima. Čak je i takve dozvole davao veoma nerado. Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca, koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima antisrpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata. Srbi su za njega: bombaši, ubice kraljeva, zaverenici, pučisti i krivci za svetske požare i evropske ratove.[240]
Konačno, i general Mario Roatta će u ratnim memoarima naslovljenim Otto milioni di baionette („Osam miliona bajoneta“) ukazati do koje mjere je italijansko protežiranje četnika izazivalo otpor od strane vlasti Njemačkog Rajha i NDH:
Četnička politička obojenost, njihovi indirektni odnosi sa »saveznicima« i njihov program za budućnost nisu zanimali tog komandanta i on je »ignorirao« te stvari. On je samo utvrdio i iskorištavao postojeću činjenicu da su na teritoriju pod njegovom komandom »četnici« djelovali u našu korist. Tim gore po Hrvate i Nijemce u drugim krajevima, koji nisu htjeli ili znali da od četnika stvore svoje saveznike.
Tako smo usprkos protestima Berlina i Zagreba i naporima vlade u Rimu (koja je često mijenjala svoje mišljenje i napokon prihvatila njemačko stanovište) sa svoje strane nastavili kolaborirati s »četnicima«. Dotične formacije snabdijevali smo oružjem itd. i tako ih učinili regularnim (kao što su bile i druge dobrovoljačke formacije) sve dok nisu dosegle ukupnu jačinu od oko 30.000 ljudi.[241][242]
Stav prema saveznicima
U poznim godinama rata kod mnogih četnika je bio prisutan antisaveznički stav. Četnički komandant Neško Nedić je Nemcima 1944. govorio o velikoj mržnji svih četnika prema Engleskoj. On je napomenuo da su "četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoružanje i municiju, usled čega četnici moraju da krvare i da umiru. Pošto su oni sami u borbi protiv komunizma i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac u nemačkom Vermahtu kome će se bezuslovno potčiniti sa puno poverenja."[243] Nakon što su Saveznici i jugoslovenski kralj Petar podržali partizane, među četnicima je zavladalo veliko ogorčenje i na samog kralja Petra. Major Miodrag Kapetanović je izjavljivao Nemcima: "Ako kralj Petar pređe bandama, on je za nas kralj Petar pokojni".[244]
Draža Mihailović je svojim potčinjenim
komandantima često ponavljao naređenje da ne dozvole britanskim misijama da se uvjere u pravo stanje stvari na terenu. O tome 28. avgusta 1943. javlja komandantu Rasinskog korpusa:
U ovom smislu naređujem da sa puno pažnje ophodite se sa engleskim misijama, ali da im onemogućite svaki kontakt sa komunistima i da me o svakom takvom slučaju izvestite. Englezi bi rado uhvatili vezu sa njima i najmanjom grupom iz Srbije, samo da bi nam dokazali da ne vladamo potpuno Srbijom, a pored toga da bi vršili sabotaže bez obzira na represalije, samo da bi nas ucenili da i mi to radimo. Svaki onaj, koji u ovome pomogne namerno ili iz nehata čini najveću izdaju prema narodu i takve odmah likvidirati.[245][246]
Draža Mihailović je na Engleze gledao kao na krvopije, koji dolaze da prave nevolje Srbima. U depeši od 22. novembra 1943. upućenoj majoru Milošu Radojloviću (pseudonim »Do-Do«), komandantu Mlavsko-smederevske grupe korpusa, general Mihailović piše:
Englezi su se stalno interesovali za vas i tvrdili kako ste im obećali rušenje pruge u dolini Morave i stalno traže da im ja taj predlog odobrim. Odgovorio sam Englezima da vi za sad nemate pod komandom nikakve trupe, već da vršite organizaciju Banata. Prema tome se upravljajte. Ostanite tamo i nemojte dolaziti. Nikakva podmetanja naši ljudi nisu vršili već Englezi i čuvajte ih se dobro i nikakve pregovore nemojte voditi. U pogledu rada sa Englezima sve sam preneo na puk. Pavlovića. Narediću Ilievu za Vojvođane. Ostanite na svome mestu i dalje radite, a čuvajte se Engleza. Nemojte im uopšte verovati u njihove doture materijala. Oni su obični trgovci za kupovinu ljudske krvi i to za jeftinu cenu.[247]
Nakon pokušaja jednog oficira britanske misije da potakne komandanta Timočkog četničkog korpusa na akciju protiv Nijemaca, Mihailović krajem 1943. naređuje da ga najure:
»Nije došao da vas pomogne u materijalu već da uništi naša sela za neku sitnu sabotažu. Naređujem da majora Grinvuda sa celom pratnjom najurite kao kučku.«[248]
Ako se borite za Kralja kao što stalno tvrdite i naglašavate onda ne padajte u pogrešku koju ja vidim. Izgleda da je Vama mnogo stalo da zadovoljite Engleze. Rušenje objekata izvršiće se kada ja to budem naredio a ja znam kada ću to narediti. Vi treba da znate da su Kralj i vlada saglasni sa mojim radom.[249][250]
U izrazito oštrom tonu o Englezima je pisao i vojvoda Momčilo Đujić. U depeši poslatoj 28. februara 1944. godine Vrhovnoj komandi JVuO, vojvoda Đujić tvrdi:
Istovremeno tražimo od naše vlade, da upozori mister Čerčila, da mi nismo njegovi kolonijalci, Afrikanci, Crnci, Indijanci i ostali. Mi smo slobodari, koji za poslednjih sedam vekova u temelje svoje slobode uziđujemo milione života svojih najboljih sinova ne želeći da nikom robujemo. Mi se i sada borimo protiv svih naših neprijatelja pa i protiv komunista koje smatramo neprijateljem čovečanstva, komunista koji ubijaju naše najbolje sinove i raskopavaju naša narodna ognjišta. U toj borbi mi smo nekompromisni i neustrašivi. Mi ćemo tu borbu nastaviti do kraja protiv njih i protiv svih onih koji ih pomažu makar to bili i Englezi, Englezi koji nanose uvrede našem Kralju i našoj naciji i koji su nas kao saveznici svojim nečovečnim držanjem razrešili svake obaveze savezništva, Englezi koji danas radi svojeg sramnog i izdajničkog držanja prema nama nipočemu više ne liče na naše saveznike.[251]
Slično je Đujić govorio i sredinom marta 1944. godine komandantima u Dalmatinskom Kosovu kraj Knina:
»Mi se borimo protiv komunista i protiv svakog onog ko u ma kom vidu sarađuje sa komunistima. Ako saveznici budu potpomagali i dalje N.O.V., mi ćemo se boriti protiv njih i to na strani Nemaca.«[252]
Načelnik štaba nemačkog komandanta Srbije, Kurt von Geitner sredinom 1944. javlja da su "do sada Britanci ozbiljno razočarali Dražu", te se na njega može računati za priključenje "antikomunističkom" frontu u predstojećoj bici za Srbiju.[253]
Đujić je i u prisustvu Njemaca naglašavao svoj resentiman spram saveznika. Prema njegovim riječima, saveznička bombardovanja Jugoslavije, zatim „primjer borbe njemačke vojske protiv komunizma, te nedostatak razmijevanja za stvarnu borbu srpskog naroda su učinili da simpatije za Englesku nestanu [...]. Nikada se ne bi desilo da njegovi ljudi udare u leđa Nijemcima. Njihovo bi držanje u tom slučaju bilo neutralno. Ako bi, naprotiv, Englezi poduzeli invaziju u saradnji s bandama, onda bi njegovi ljudi bili spremni da se bore protiv Engleza.”[254]
Posleratno uređenje Jugoslavije
U Šahovićima kod Bijelog Polja (20-ak kilometara od Mihailovićevog štaba u Lipovu) je 1. decembra 1942. održana "Konferencija četničke intelektualne omladine Crne Gore, Boke i Sandžaka", na kojoj se posebno raspravljalo o poslijeratnom uređenju Jugoslavije. Na konferenciji su donijeti sljedeći zaključci:
Na teritoriji buduće države živeti će samo Srbi, Hrvati i Slovenci. Nacionalnih manjina ne može biti.
Privatna svojina je zajemčena, ali njen obim mora se ograničiti u opštem interesu. Zemlja pripada onome koji je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnog zadrugarstva.
Crkva je državna, a verska nastava je obavezna u svim osnovnim i srednjim školama.
Sudije da budu birani iz redova četničke organizacije, kao i svi ostali činovnici.
Štampa da bude u službi nacionalne obnove. Štamparska preduzeća moraju biti u državnim rukama.
U novoj državi treba posvetiti naročitu pažnju propagandi u duhu programa četničke organizacije i ideologije.
Žandarmerija treba da bude formirana iz četničkih redova i da stoji pod direktnom kontrolom četničke organizacije.
Državni činovnici imaju biti nacionalno i moralno ispravni, iz četničkih redova.
Četnička organizacija će biti jedini nosilac celokupne državne vlasti do ostvarenja četničkog programa i stvaranja uslova za prelaz na šire ustavne slobode.
Žene mogu biti državne činovnice samo u oskudici muškaraca i to samo u specijalnim njima podobnim strukama.[255]
Ostali stavovi
Mihailović je nameravao da stvori veliku Srbiju u velikoj Jugoslaviji. On je hteo da ujedini Bugarsku i Jugoslaviju pod dinastijom Karađorđevića.[256]
Živko Topalović, Mihalovićev saradnik, je o četničkoj ideologiji zapisao: "Nisam mu međutim, krio da su na mene učinile loš utisak protivdemokratske izjave izvesnih predstavnika toga pokreta koje sam ranije čitao. Čuo sam da i general Mihailović preti uništenjem političara, zabranom političkih partija i zavođenjem vojne diktature."[257] Topalović se plašio da će Mihailović uspostaviti vojnu diktaturu i da će posleratni život početi "novim klanjem Hrvata i Slovenaca i sa koncentracionim logorima za sve demokratske elemente".[258] Topalović je smatrao da je "vojna diktatura u potpunosti organizovana i da ona nad sobom nema političku kontrolu." Dotadašnji rad Ravnogorskog pokreta Topalović je označio kao "autoritarni režim u kome se vide tragovi fašističke ideologije".[259]
Promena četničke politike
Nakon ravnogorskog kongresa 1944. godine, koji predstavlja odgovor na Drugo zasedanje AVNOJ-a, četnička velikosrpska politika je znatno ublažena u korist službeno jugoslovenske politike. Posebno nakon dolaska američkog izaslanika Mekdauela avgusta 1944. godine, i povlačenja četnika u Bosnu, sve je više primetna izrazito jugoslovenska i pomirljiva retorika četničkog vođe Mihailovića.
Ipak, u duhu odluka donesenih na kongresu u selu Ba, Mihailović u jednoj naredbi od 23. novembra 1944. naglašava opredjeljenje za federativnu Jugoslaviju (koju bi sačinjavale tri »jedinice« — srpska, hrvatska i slovenačka), pozivajući svoje saborce i sljedbenike na okup pod parolom za »snažno i ujedinjeno srpstvo«:
Država koja se stvara treba da bude na federativnoj bazi. Pored Hrvatske i Slovenačke u novoj Jugoslaviji mora postojati i Srpska jedinica, koja će okupiti sve Srbe. Kako će se ona zvati, to nije aktuelno. No za nas je najvažnije, da svi Srbi budu zajedno i da su složni.
U svojoj novoj državi svaki Srbin imaće ista prava i dužnosti ma odakle on bio, i prema svom radu srpski mu narod neće zaboraviti dati dužnu nagradu.
Punih pet stotina godina Srpski narod je davao stotinu hiljada svojih najboljih sinova za svoju slobodu i jedinstvo. Ovo je cilj i »veruju« Ravnogorskog pokreta.[260]
25. decembra 1944. godine u Bosni, Draža Mihailović je svojim ljudima naređivao da pridobiju nesrpsko stanovništvom:
Mesnom stanovništvu muslimanskom, pravoslavnom i katoličkom ukazujete punu pažnju i zaštitu.[261]
Jedna od karakterističnih naredbi iz tog perioda, Draža je poslao svim komandatima 11. februara 1945. godine:
Državna politika koju vodimo ide na to da ujedini sve narodne mase, bez obzira na veru, u borbi protivu komunističke tiranije. Svi naši građani su ravnopravni i svi podjednako uživaju zaštitu JVuO. Najveću štetu opštim interesima nanose one jedinice koje o ovome ne vode računa i starešine koje dozvoljavaju pljačku bilo muslimanskih, bilo katoličkih, bilo pravoslavnih sela. Štete od toga su neizmerne i neka svako zna da će ovo komunisti iskorišćavati protivu jedinstvenog narodnog fronta. Svima treba da je poznato, da objedinjene narodne snage, bez obzira na veru, su najsigurnija garancija naše pobede, jer komunisti predstavljaju bednu manjinu, ukoliko ih mi ne bi ojačavali našim postupcima. Na ovo skrećem pažnju poslednji put i neka svi imaju na umu narodnu izreku: “Brat je mio, koje vere bio“.[262][263]
Na osnovu gornje iznesenog, Draža Mihailović je naredio posebno pažljivo odnošenje prema muslimanima:
2. Prilikom kampovanja po muslimanskim selima obratiti naročitu pažnju na osetljivost muslimana prema njihovim domovima i na prvom mestu koristiti za stanovanje javne zgrade: škole, kafane, nadleštva, itd, pa tek u sporazumima sa mesnim odoborima uzimati domaćinske kuće za stanovanje, ostavljajući potrebne prostorije domaćinu za stanovanje.
3. Svaki naš borac i starešina ima da bude propagator slobode veroispovesti i verske tolerancije. Treba svaki od nas da bude propagator i da zna, da mi sada obrazujemo verski front protivu bezbožnika. Svaki starešina i borac ima da poštuje tuđu veru, kao i svoju. Na ovo naročito da obrate pažnju sveštenici, koje će komandanti upoznati sa ovim naređenjem. U ovom smislu poučiti sve starešine i sve borce…[262][263]
Tumačenja
Istoričar Branko Petranović ocenjuje da "četnička politika i strategija pokazale su se kao potpuno inferiorne u odnosu na komunističku. Proklamovanjem kolektivne nacionalne odmazde nad celim narodima, uskraćivala je sebi jugoslovensku oznaku, prisvojenu od komunista."[1]
↑Milan Radanović, ’Noć osvetljena lomačama sa kojih se dizao plamen do neba…’ Zločini JVuO nad muslimanskim stanovništvom u Pribojskom srezu februara 1943., Da pravda ne utihne: spisak žrtava zločina nad Muslimanima na području sreza Priboj na Limu od 1941. do 1941. s posebnim naglaskom na 1943. godinu, Sarajevo, 2019, str. 40.
↑Narodnooslobodilačka borba u Dalmaciji 1941–1945, Zbornik dokumenata; knj. 2, Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, Split 1982, str. 1128.
↑https://www.znaci.org/00001/4_14_1_27.htm Naređenje Draže Mihailovića od 9. novembra 1941. komandantu bosanskih četničkih odreda za prebacivanje četničkih jedinica iz istočne Bosne u rejon Užica i Kosjerića radi napada na partizane
↑NARA, T311, Roll 192, frame no. 000570. (njem."D.M. habe zweifellos bewiesen, dass er 1. Burgfrieden mit Besatzungsmacht halten will und 2. So sehr Antikommunist ist, dass er trotz Angeboten von englischer Seite einen Bettelgang beim Okkupator der Einigung mit der roten Seite vorgezegen hat. Zusicherungen D.M.'s auf loyale Einstellung sind ernst zu nehmen, da D.M. in antikommunistischer Frage stets konsequente Haltung eingenommen hat.")
↑Branko Latas, Saradnja četnika i Nemaca u borbama protiv Glavne operativne grupe divizija NOVJ u dolini Neretve (februar-mart 1943), Prilozi Instituta za istoriju, br. 17/1980, Sarajevo, str. 201.
↑Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 131—132.
↑Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga II, dok. 25, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 135-136.
↑DDI, Spalazzi a Mussolini, serie IX, vol X, d. 383, 503.
↑Бојан Симић, Окупирана Србија у извештајима италијанског посланства у Београду (1941-1943). Војноисторијски гласник, Институт за стратегијска истраживања - Одељење за војну историју Министарства одбране Републике Србије, 2017, стр. 107.
↑Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, III, Крагујевац, 2006, стр. 408-409.
↑Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 117.
↑Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 3, dokument br. 42, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 153.
↑Zbornik NOR-a, XIV/2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 1005.
↑Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dokument br. 189, str. 902—904.
↑Arhiv Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske (AIHRPH), Zagreb, Neprijateljska građa, kut. 429, f. 6.
↑AIHRPH, NG, kut. 424, f. 4, Đujićevo uputstva od 6. IX 1943.
↑Коста Николић, Историја равногорског покрета, књига I, стр. 401.
↑Сегић, Дејан (2011). „Четници и капитулација Италије 1943.”. Војноисторијски гласник (Институт за стрaтегијска истраживања Одељења за војну историју Министарства одбране Републике Србије) 1/2011: 219.
↑Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Centralna Srbija, Nolit — Prosveta, Beograd, 1967, str. 547.
↑Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941 — 1944, Dokumenti, "Arhivski pregled", Beograd, 1976.
↑NARA, T501, Roll 255, frame no. 001012. (njem."Er hob hierauf hervor, daß heute nur die Notwendigkeit bestehe den Kampf gegen den Kommunismus zu führen, da dieser das serbische Volk todbringend niederlegen würde. In diesem Kampf gebe es keine persönliche Schonung oder Zurückhaltung.")
↑NARA, T311, Roll 195, frame no. 000963. (njem."O.B. Südost ist sich der Bedeutung einer grundsätzlich positiven Einstellung zu den serbischen Forderungen bewusst und übersieht auch nicht die Gefahren, die spätestens bei einer ungünstigen Lageentwicklung im Balkanraum eintreten können. Es muss jedoch nach den bisherigen Erfahrungen festgestellt werden, dass die DM—Bewegung und auch übrigen militanten Einrichtungen Serbiens z.Zt. das positivste Element im Kampf gegen den Kommunismus darstellen, auf das z.Zt unter keinen Umständen verzichtet werden kann.")
↑Marijan Stilinović, Bune i otpori, Zora, Zagreb, 1969, str. 140.
↑Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilackom ratu jugoslovenskih naroda, Vojnoistorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Belgrade, 1954-, pt 14, vol. 1, doc. 114, p. 400.
↑Gutman, Encyclopedia of the Holocaust, p. 289. (engl."At the initial stage, there were some Jews among the Chetniks, but when it turned out that the Chetniks were not fighting the invaders and their collaborators, and in fact were inclined to cooperate with them, the Jews switched to the ranks of the partisans. As the Chetniks increased their cooperation with the Germans, their attitude toward the Jews in the areas under their control deteriorated, and they identified the Jews with the hated Communists. There were many instances of Chetniks murdering Jews or handing them over to the Germans.")
↑Basil Davidson: PARTISAN PICTURE "In the beginning there had been two resistance movements in Jugoslavia, the chetniks and the partisans. The resistance of the chetniks had lasted only until the autumn of 1941, their leaders then going over to the enemy or returning to passivity."
↑https://www.znaci.org/00001/4_14_1.htm 38. Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine od 9. januara 1942. potčinjenim oficirima za postupak u slučaju napada italijanskih i nemačkih jedinica na četnike
↑Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement & the Yugoslav Resistance. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press, 1975, p. 94–95.
↑Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb—Beograd, 1979, str. 261.
↑Damjan Pavlica, Draža za početnike - priručnik za borbu protiv revizije prošlosti, Levo krilo, Beograd, 2014, str. 60.
↑Petar Kačavenda, Prilog pitanju odnosa Komande bosanskih četnika i Vrhovne komande Draže Mihailovića (1942), Prilozi, br. 8., Sarajevo, 1982, str. 266-267.
↑Rasim Hurem, Sporazumi o saradnji između
državnih organa Nezavisne države Hrvatske i nekih četničkih odreda u istočnoj Bosni 1942. godine. Prilozi, Sarajevo, 1966, br. 2, str. 321.
↑http://znaci.org/00002/318_4.htm (engl."MIHAILOVIC's troops once fought against our occupation troops out of loyalty to their King. At the same time they fought against TITO, because of anti—Communist convictions. This two front war could not last long, particularly when British support favored TITO. Consequently MIHAILOVIC showed pro-German leanings. There were engagements during which Serbian Chetniks fought TITO alongside German troops. On the other hand, hostile Chetnik groups were known to attack German supply trains in order to replenish their own stocks.MIHAILOVIC liked to remain in the background, and leave such affairs up to his subordinates. He hoped to bide his time with this play of power until an Anglo—American landing would provide sufficient support against TITO. Germany welcomed his support, however temporary. Chetnik reconnaissance activities were valued highly by our commanders.")
