Početkom ustanka u Srbiji 1941. godine, kada je partizanski štab saznao da se u Valjevskom kraju nalazi pukovnik Draža Mihailović, uspostavljeni su prvi prvi službeni kontakti između partizanskog i četničkog pokreta. Miloš Minić je krajem jula vodio delegaciju na Ravnu Goru. Na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. On je, u ime pukovnika Mihailovića komunistima stavio do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem njegovih oficira, koji su jedini ovlašćeni za to. Zabranio je da se napadaju žandarmi i Nemci, ili da se izvode sabotaže.[1] Do dogovora nije došlo, iako je konstatovano da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora.
2) Da komandir opštinskih četa stupa u dodir sa postavljenom opštinskom upravom i ne pokazujući ovaj akt saopšti joj da je određen da formira oružane snage na teritoriji opštine koje će služiti kao potpora vlasti radi održavanja mira i poretka a naročito kao oružana snaga za suzbijanje komunista ako se i kad pojave na teritoriji opštine. Ovaj štab će preduzeti sve potrebne mere da ovakav rad bude prećutno odobren i od strane Nedićevih odnosno nemačkih vlasti.
6) Komandiri će narediti svojim seoskim komandirima da odmah otpočnu sa patroliranjem. Ova mera je neophodna jer se komunisti pošto su razbijeni vuku kroz sva sela u bednom stanju i malim grupama a u interesu je naše stvari da ih odmah razoružavamo.
9) Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. Narodu uvek skrenuti pažnju na jednu nepobitnu činjenicu: Nemačka mora izgubiti rat pa makar koliko on dugo trajao. Jugoslavija mora biti ponovo cela pod Kraljem Petrom II. A kad dan ovoga oslobođenja dođe svi ćemo polagati račune o svome radu. Teško će biti onima koji su radili zajedno sa neprijateljem i koji su ga pomagali u borbi koju on vodi protiv nas i naših velikih saveznika. Mi zato ne možemo i nećemo zajedno sa Nemcima, ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. (...) Dotle dok ovaj momenat ne dođe mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo te da nam na proleće ponovo ne ometu naš rad.[2]
Beg iz Banjice 1943.
Nedić, koji je povremeno obavljao obaveštajne misije u Beogradu, bio je uhapšen od nemačkih vlasti i zatvoren u logor Banjica. Iz njega je, uz pomoć jednog čuvara, uspeo pobeći u oktobru 1943. zajedno sa rezervnim potpukovnikom Ilijom Oreljem i studentom Nikolom Pašićem.[3]
Borbe na strani Nemaca 1944.
8. maja1944. godine Neško Nedić, komandant Valjevskog korpusa JVUO, izveštava generala Dragoljuba Mihailovića da četnici sa Nemcima drže položaje na reci Gradac:
Snage potčinjene meni prešle su trenutno u odbranu na liniji Bačevci — Kosjerić i to: valjevski korpus sa delom Nemaca drži levo obalu Graca u visini Lipa — Ravan. Juče su na ovom odseku odbijeni svi napadi komunista. Ajdačić sa delom Nemaca zatvara položaj Bukovi — Kažana... Moja težnja je da sa naslonom na Nemce, stvorim čvrstu odbranu linije Bačevci — Kosjerić, dok se snage ne prikupe i ne stvore preduslovi za uništavajući udar...[4][5]
Kad je sredinom marta 1944. operativna grupa sastavljena od Druge i Pete divizije prodrla iz Sandžaka u zapadnu Srbiju, trupe sastavljene od jedinica Vermahta i SS, korpusa JVUO, bugarskog okupacionog korpusa, SDS, SDK i ruskog korpusa pod objedinjenom nemačkom komandom generala Felbera. Kod nadležne četničke komande Neška Nedića bio je akreditovan nemački kapetan Vajel kao oficir za vezu. Zajedničke operacije trajale su nešto duže od dva meseca.[6]
Nemci su 14. jula 1944. u Kruševcu vodili razgovore sa četničkim komandantom Neškom Nedićem u vezi zajedničkih dejstava protiv jedinica NOV i POJ, nakon čega su u četničke operativne štabove delegirali majora Vajela (nem.Wayel) kao oficira za vezu.[7]
Neško Nedić je napomenuo da su četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoružanje i municiju, usled čega četnici moraju da krvare i da umiru. Pošto su oni sami u borbi protiv komunizma i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac u nemačkom Vermahtu kome će se bezuslovno potčiniti sa puno poverenja. Oni su spremni da se bore protiv komunizma svuda tamo gde bih ih ja postavio.[8]
– Izveštaj generala Hansa Felbera o razgovoru s četnicima od 14. jula 1944.
Načelnik štaba Četvrte grupe jurišnih korpusa kapetan Neško Nedić pokušao je da organizuje odbranu uključujući u grupu Valjevski korpus JVuO kao Sedmi jurišni, i dajući mu naređenje da se poveže sa Nemcima u Valjevu:
Tvoj (prim: kapetan Vojislav Marković) korpus za sada ostaje za akciju prema Valjevu — prema komunističkoj grupi dejstvuje u Kolubari. Pošto ovu akciju vode uglavnom Nemci to će tvoja uloga biti da naslonom naših i u sporazumu sa njima izvršiš tučenje crvenih sugerišući Nemcima najpogodnija rešenja. Od Nemaca ćeš neposredno da se snabdevaš municijom, a glavni zadatak ti je da prisustvom uz nemačke trupe goniš i hvataš komuniste koje oni razbijaju. Radi ovoga izvršićeš marš sutra — 14-og septembra t.g. u 6 časova pravcem selo Grabovica, gde ćeš stupiti u dodir sa nemačkim Komandantom u Valjevu, kome ćeš dati pismeno naređenje štaba četvrte grupe za neposredno snabdevanje municijom za saradnju sa njima. Pored ovoga zadatka ti ćeš obratiti pažnju na to da se sa korpusom nađeš u rejonu Valjeva da brzo prigrabiš vlast ako bi Nemci napustili Valjevo odnosno da se naslonom na njih u ovoj gužvi naoružaš izvlačeći od svakog sve što se može.[14]
Proterani od partizana, srbijanski četnici se krajem 1944. godine povlače u Bosnu. Kapetan Neško Nedić bio je zadužen za izvlačenje municije od Nemaca. 15. februara1945. četnički vođa Draža Mihailović naređuje Nešku Nediću:
Gledajte da izvučete municiju za sve. U protivnom kažite da ćemo se mi svi povući, jer bez municije ne možemo raditi, a oni kako hoće.[15]
– Naređenje Draže Mihailovića Nešku Nediću od 15. februara 1945.
Neško Nedić se nalazio među vodećim oficirima JVuO koji su pratili Dražu Mihailovića na pokušaju povratka u Srbiju na proleće 1945. godine. Poginuo je u bici na Zelengori.
Na beogradskom procesu 1946. godine Draža Mihailović je bio optužen za saradnju sa okupatorom. Mihailović je priznao da su njegovi komandanti sarađivali sa okupatorom, i okarakterisao je to kao izdaju, ali se branio da su njegovi potčinjeni to činili na svoju ruku.
