Кључни догађаји током његове владавине били су сукоб са Отоманским царством, које је 1520-их година започело велико напредовање у централној Европи, и протестантска реформација, која је резултирала неколико верских ратова. Иако није био војсковођа, Фердинанд је био способан организатор са институционалном маштом који се фокусирао на изградњу централизоване владе за Аустрију, Мађарску и Чешку уместо да тежи универзалној монархији.[3][4] Поново је увео велике иновације свог деде Максимилијана I, као што је Хофрат (дворско веће) са канцеларијом и ризницом придруженом уз њу (овај пут ће структура трајати до реформе Марије Терезије) и додао своје иновације као што је Рејткамер (канцеларија за прикупљање) и Ратни савет, замишљени да се супротставе претњи од Отоманског царства, а истовремено успешно покоре најрадикалније од својих побуњених аустријских поданика и претвори политичку класу у Чешкој и Мађарској у хабзбуршке партнере.[5][6] Иако је успео да уведе јединствене моделе управе, владе Аустрије, Чешке и Мађарске су ипак остале различите.[7][8] Његов приступ царским проблемима, укључујући управљање, међуљудске односе и верска питања је генерално био флексибилан, умерен и толерантан.[9][10][11] Фердинандов мото је био Fiat iustitia, et pereat mundus:: „Нека се изврши правда, иако свет пропадне“.[12]
Биографија
Фердинанд је био омиљени унук Фернанда Арагонског, са којим је живео у Арагону, и који га је образовао у кастиљанском духу. Након проглашења Карла за краља Шпаније и његовог доласка на Иберијско полуострво, Фердинанд је послат у Холандију, како би се избегли сукоби око престола, јер је краљев брат имао пуно присталица, и сматрао га легитимним наследником кастиљанско-арагонске круне, док су Карла, који чак није ни шпански говорио, сматрали странцем.
Године 1531. Фердинанд је био изабран за Светог римског цара, чиме је постао наследник Карла V. Више пута је управљао државом у многобројним одсуствима свог брата.
Након абдикације Карла V 1556, Фердинанд је преузео титулу светог римског цара. Карло V се сложио да се његов син, Филип искључи из наследства немачке круне, чиме је Фердинандов законити наследник био његов најстарији син, Максимилијан II (1527—1576). Фердинанд I је тиме утемељио аустријску грану династије Хабзбурга која је готово без прекида носила круну царева Светог римског царства немачке народности све до свог изумирања 1740. године.
Избори за краља Чешке и Угарске
Велика прекретница у Фердинандовом животу догодила се непосредно након погибије његовог рођака, чешко-угарског краља Лајоша II, који је настрадао током Мохачке битке (1526).[13] Пошто краљ није имао непосредног наследника, у угарским земљама је дошло до избијања унутрашњег рата око наслеђа краљевске власти.[14] Фердинанд је био један од главних кандидата, пошто је био ожењен краљевом сестром Аном Угарском, а краљева удовица Марија Хабзбуршка била је Фердинандова рођена сестра. Ана и Марија су знатно помогле Фердинанду да дође прво до чешког, а потом и до угарског престола.
Избор за краља Чешке обављен је већ током јесени 1526. године, што је знатно ојачало Фердинандове изгледе за добијање угарске круне. На државном сабору у Пожуну, који је одржан 17. децембрa 1526. године, окупљено племство је прогласило избор Фердинанда за новог краља Угарске, Далмације, Хрватске, Славоније и свих осталих круновина које су се рачунале као земље круне Светог Стефана. Ову одлуку угарског сабора је потом примио и хрватски сабор, на свом заседању које је одржано од 31. децембра 1526. до 1. јануара 1527. године у утврђеном граду Цетину (Цетински сабор). Пожунским избором, угарске земље су добиле владара из династије Хабзбурга, чиме означен почетак новог раздобља у њиховој историји.
За време Фердинандове владавине, у пограничним областима хабзбуршког дела Хрватске и Славоније долази до насељавања знатног броја православних Срба, који су по досељавању ступали у војну службу, чиме су долазили под управу крајишких власти.[15] Поједини српски прваци у Угарској уживали су велико поверење краља Фердинанда, а један од њих је био и Павле Бакић, коме је Фердинанд доделио титулу српског деспота (1537).[14]
^Milan Kruhek: Cetin, grad izbornog sabora Kraljevine Hrvatske 1527, Karlovačka Županija, 1997, Karslovac
^Pánek, Jaroslav; Tůma, Oldřich (15. 4. 2019). A History of the Czech Lands (на језику: енглески). Charles University in Prague, Karolinum Press. стр. 214. ISBN978-80-246-2227-9. Приступљено 13. 12. 2021.
Pánek, Jaroslav; Tůma, Oldřich (15. 4. 2019). A History of the Czech Lands (на језику: енглески). Charles University in Prague, Karolinum Press. стр. 214. ISBN978-80-246-2227-9. Приступљено 13. 12. 2021.
Hickson, Sally Anne (2016). Women, Art and Architectural Patronage in Renaissance Mantua: Matrons, Mystics, and Monasteries. Routledge.
Rasmussen, Mikael Bogh (2018). „Vienna, a Habsburg capital redocorated in classical style: the entry of Maximilian II as King of the Romans in 1563”. Ур.: Mulryne, J.R.; De Jonge, Krista; Martens, Pieter; Morris, R.L.M. Architectures of Festival in Early Modern Europe: Fashioning and Re-fashioning Urban and Courtly Space. Routledge.
Ward, A.W.; Prothero, G.W.; Leathes, Stanley, ур. (1934). The Cambridge Modern History. XIII. Cambridge at the University Press.
Fichtner, Paula S. (1982). Ferdinand I of Austria: The Politics of Dynasticism in the Age of the Reformation. Boulder, CO: East European Monographs. ISBN0914710958. OCLC8476035..
