Пољско-Литванска војска је одлучно поразила Ред и сломила његову војну моћ у бици код Гринвалда (Таненберг) 1410. Ред је постојао све до 1525. када је Велики вођа Алберт Бранденбуршки абдицирао, прихватио лутеранство да би постао пруски војвода. Велике вође су председавале витешким великим поседима у Немачкој и другде до 1809. када је Наполеон I Бонапарта наредио распуштање Реда који је изгубио свој последњи световни посед. Ред је наставио да постоји, са седиштем у Хамбургу за време Првог светског рата, и данас ради кроз добротворна удружења у средњој Европи.[2]Бејливих од Утрехт од тевтонског реда, протестантски витешки ред, потиче из истог средњовековног војног реда и такође наставља да додељује витешка звања и обавља добротворна дела.[3]
Након заузимања Акре - 1191, та братства преузела је градску болницу, коју су презвали у Болница Свете Марије из немачке куће у Јерусалиму. ПапаКлимент III одобрио је њихов ред, и правила по узору на Суверени Ред Светог Ивана Јерусалимског, односно Малтешке витезове.[4]
Смрт ХоенштауфенскогцараХајнрихa VI1197, који је иначе планирао велику инвазију Палестине, пореметила је стање на фронту, јер се велик број немачких крсташа који су дошли до Палестине одлучио вратити кући.[4] Како би попунили новонасталу празнину, немачки кнежеви и бискупи, заједно с јерусалимскимкраљем Амалрихом II, одлучили су 1198. године да претворе Тевтонско братство у војнички витешки ред, са монашким правилима по узору на темпларе. Ред је добио бројне привилегије од папаЦелестина III и Иноћентијa III и велике донације земље, и то не само по краљевству Јерусалима, већ и по Немачкој и другдје. Папа Иноћентије III одобрио је 1205. тевтонским витезовима кориштење белог плашта с црнимкрстом.[4]
Карта Тевтонске државе 1260
Тевтонци су заувек напустили Палестину крајем крсташких ратова, и коначног пада те земље под ислам1291.[4]
Овог пута је Херман фон Салза ушао у посао пуно пажљивије, како би избегао оно што је доживио у Трансилванији. Како је већ уживао поверење хоенштауфенскогцараФридриха II, коме је већ служио као дипломата, затражио је од њега (и добио 1226) златну булу са јасно прецизираним бенифицијама и правима за посао склопљен са Конрадом I. По њој ред не само да је имао право на земљу добијену од Конрада, већ и на ону коју би сам освојио у борби са Прусима.[5]
Нешто касније - 1234, Херман је такође осигурао и привилегије од папеГргура IX, које се могу сматрати као други темељ њихове пруске феудалне државе, јер су папе биле спремне да прихвате садашња и будућа освајања реда као власништво Свете Столице дато на вечно кориштење самом реду.[5]
Од 1233. Тевтонски витезови под заповедништвом локалног велепосједника Хермана Балка, уз помоћ лаичке добровољачке војске, регрутиране углавном по централној Немачкој, започињу освајање Пруске.[5] Током следећих 50 година, напредујући од доње Висле до доњег Њемена, успели су да истребе већину оригиналног пруског становништва (велике погроме Тевтонци су спроводили у време великих побуна 1261—1283) желећи на тај начин успоставе своју контролу над Пруском.[5]
Иако су Тевтонци дали једну трећину освојених територија цркви, а с друге стране дали велики ступањ аутономије новооснованим градовима на том подручју, они су без сумње израсли у доминантну силу Пруске.[5] Свој посед су настојали да осигурају подижући утврђења, али и досељавањем немачких сељака по опустелим подручјима и даровањем великих поседа немачком и пољском племству које је постало вазал реда, али и монополизовањем лукративне трговине житом, посебно након 1263, кад је папа је дозволио и витешким редовима који су претходно били дужни да се придржавају завета сиромаштва, да се укључе директно у трговину.[5]
До 1237, мање од две године пре него што Херман Залза умро, аутономна грана Тевтонског реда је основана 1202. Ред браће мача (Schwertbrüderorden), познати и као витезови мача, или Ливонски ред потпуно су овладали Ливонијом. Упркос тога Тевтонски ред, никада није успео да спроведе ефикасну контролу над тим северним покрајинама, као што му је то успело по Прусији.[5]
До 1309, када је велики мајстор реда успео да организује своју резиденцију у Малборку, Тевтонски ред је створио и снажну феудалну државу која је владала не само над Прусијом, него и по источнобалтичким земљама, а након 1346. и Естонијом и Померенијом, укључујући и градДанзинг и територије по централној и јужној Немачкој.[5] Током неколико идућих векова како би показали своју моћ - стално су (иако неуспешно), покушавали да освоје и покрстити Литванију, али су истовремено штитили ханзеатске трговачке градове и ширили своје територије трговином и освајањем.[5]
Ширење реда и јачање његове моћи, узроковало је непријатељство Пољске, којој је ред ширењем својих поседа, одсекао приступ Балтичком мору, али и Литваније, коју су Тевтонци и даље сматрали непријатељском земљом иако је она прихватила хришћанство - 1387.[5] Због тога су након избијања побуне против реда у литванској Жемаитији - 1408, Пољска и Литванија удружили снаге и поразили Тевтонске витезове у Бици код Гринвалда (1410). Иако се ред након тог пораза био присиљен да се одрекне само - Жемајтије и пољског Добрзина (Споразум из Торуња1411), то је био његов крај, јер му је била скршена војна моћ.
Након тога је ауторитет и финанцијски положај реда нагло опао, те он више није био у стању да издржи ратове које је и даље водио са Пољацима, а након што су га напустили вазали и придружили се Пољацима током Тринаестогодишњег рата (1454—1466), ред је коначно поражен.[5] Након тог је ред - 1466. морао да Пољској уступи Померенију, обе обале Висле и Вармијску бискупију (Споразум из Торуна 1466). Тевтонци су ипак успели да задрже остатак Прусије, али под условом да њихов велики мајстор постане вазал пољског краља. Велика промена за ред била је и у томе што је од тада био обавезан да прихвата и пољске чланове, а дотад је био искључиво немачки.[5]
Тренутачно је седиште реда у бечкој улици Сингерштрасе 7, у којој се налази црква и архив организације. Поред Аустрије, ред има огранке у Баварској, Хесену и италијанскомТиролу.[6]
^Riley-Smith, Jonathan Simon Christopher (1999). The Oxford History of the Crusades (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN9780192853646. „Teutonic knights are still to be found only in another interesting survival, Ridderlijke Duitse Orde Balije van Utrecht (The Bailiwick of Utrecht of the Teutonic Order). Like the Hospitaller Bailiwick of Brandenburg, this commandery turned itself into a noble Protestant confraternity at the time of the Reformation.”
^ абвгд„Teutonic Order” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 31. 5. 2014.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^ абвгдђежзијклљмн„Teutonic Order” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 31. 5. 2014.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^ абвг„Teutonic Order” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 31. 5. 2014.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Innes-Parker, Catherine (2013). Anchoritism in the Middle Ages: Texts and Traditions. Cardiff: University of Wales Press. стр. 256. ISBN978-0-7083-2601-5.
Selart, Anti (2015). Livonia, Rus' and the Baltic Crusades in the Thirteenth Century. Leiden: Brill. стр. 400. ISBN978-9-00-428474-6.
Barker, Ernest (1911). „Teutonic Order, The”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 676—679. This contains a detailed chronological history of the Order, and is itself based on Heinrich von TreitschkeDas deutsche Ordensland Preussens, in Historische und politische Aufsätze, vol. II. (Leipzig, 1871), and on Johann Loserth Geschichte des späteren Mittelalters (Munich and Berlin, 1903).
