PROFILBARU.COM

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.^[1]

Просторни и временски оквири

Према писању византијског цара Константина VII Порфирогенита (De administrando imperio) Срби су се на Балканском полуострву населили између обала Јадранског мора и реке Саве. Дуж морске обале Срби су населили све крајеве између ушћа Цетине и ушћа Бојане‚ а у унутрашњости приближно између Врбаса и долине Ибра и Мораве. Границу између Срба и Хрвата чиниле су хрватске пограничне жупе: Имота (Имотско), Цетина, Ливно и Плива. На тим просторима, Срби су створили више области у приморју и залеђу. Границу између приморских области и залеђа тј. Србије како је назива Порфирогенит чинили су планински венци који формирају развође јадранског и црноморског слива.

На шири просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,^[2] да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).^[3]

Приморске области (Поморска Земља)

У средњовековним изворима, све српске приморске области називане су заједничким именом Поморска Земља. Овај појам су током средњовековног раздобља употребљавали како српски владари, тако и црквени достојанственици.

Неретљанска област

Неретљанска област (коју су Византинци називали и "Паганија") простирала се од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет.

Чинили су је жупе:

Растока (данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца)
Мокро (од Вруље до Подгоре) у приморју и
Дален (око данашњег Томиславграда) у залеђу.

У њој су се налазили утврђени градови:

Мокро (Макарска)
Верула (Вруља)
Острок (3аострог)
Славинец (Градац)

Захумље

Захумље се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац). Чинили су га жупе:

Стон
Зажабље
Попово у приморју и
Дубрава
Дабар у залеђу.

У њему су се налазили утврђени градови:

Бона (данашњи Благај на Буни)
Хум
Стон
Јосли (данашње Ошље)
Галумајник (данашње Глумине на Требишњици)
Доброскик (Дабар?)

Травунија (са Конављем)

Травунија се простирала од Дубровника до Бока которске.

У њој су се налазили утврђени градови:

Травунија (данашње Требиње)
Ормос (данашњи Врм на Требишњици)
Рисан
Лукавец
Зетлив или Затлебље

Дукља

Дукља (од почетка 12. века се за ову област већином користи назив Зета) се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане. Назив Дукља, добила је по античком граду Доклеји, код данашње Подгорице. Други назив-Зета је добила по реци Зети. У 10. веку постаје кнежевина, али је падом македонске државе потпала под византијску власт. У њој су се налазили утврђени градови:

Градец
Новиград
Лонтодокла

Током 11. века Дукљи су придружене Рашка и Босна. Дукљански кнез Стефан Војислав настојао је да се ослободи византијске власти. Зато је 1035. године дигао устанак. Византијска војска угушила је тај устанак, а Стефана Војислава одвела у заробљеништво. Међутим, он није хтео да буде затворен. Побегао је из затвора и поново се сукобио са Византијом. Показао се као мудар и спретан војсковођа. Пустио је Византинце да пљачкају равнице, али их је у јесен 1042. године сачекао у планинским кланцима. Мало се византијских војника спасло бекством. Један византијски хроничар пише: „Био је то тужан и суза достојан пример.“ После ово победе Дукља стиче независност. Створена је самостална држава која се простирала од Бојане до Неретве. Дукљански владар Михаило Војислављевић је 1077. године од папе из Рима добио краљевску круну. Папа је хтео да владара Михаила придобије. У томе није успео. Дукља је постала краљевина и на тај начин добила међународно признање.

Михаила наслеђује његов син Константин Бодин. За време његове владавине Дукља је поред Рашке, обухватала области Травуније и Захумља, па затим и Босна. Након смрти овог владара почетком 12. века долази до свађа међу члановима владарског рода, а затим отцепљење Босне и Рашке.

Области у залеђу

Србија (у чијем је саставу и Босна)

Србија се простирала од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Неретљанску кнежевину, Захумску, Травуску и Дукљанску). У саставу Србије се налазила и област Босна (грч. χωρίον Βόσονα / земљица Босна).^[4]^[5]

У њој су се налазили утврђени градови:

Достиника (или Достиник, негде између данашње Сјенице и Пријепоља)
Чернавуск (??Црна Стена??, у близини Милешеве)
Међуречје (изнад ушћа Праче у Дрину код Горажда)
Дрежник (изнад Великог Рзава или Пљевља)
Лесник (на Дрини)
Салинес(тј. Соли, данашња Тузла), а у оквиру Босне:
Катера (грч. Κάτερα, вероватно Которац у данашњем Источном Сарајеву)
Десник (грч. Δεσνήκ, убикација је неизвесна, предложена су разна решења)

Види још

Референце

^ Благојевић 1983, стр. 45-126.
^ Scholz 1970, стр. 111.
^ Pertz 1845, стр. 83.
^ Ферјанчић 1959, стр. 58-59.
^ Moravcsik 1967, стр. 160-161.

Извори и литература

Извори

Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.

Литература

Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126.
Благојевић, Милош (1992). „Српски народ и српске земље у средњем веку”. Векови Срба: Срби, српске државе и земље. Горњи Милановац: Данкомерц. стр. 9—92.
Благојевић, Милош (1997). „Српске удеоне кнежевине”. Зборник радова Византолошког института. 36: 45—62.
Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
Благојевић, Милош (2004). „Велики кнез и земаљски кнез”. Зборник радова Византолошког института. 41: 293—318.
Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 06. 2018. г. Приступљено 05. 09. 2017.
Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Ђекић, Ђорђе Н.; Павловић, Милош Н. (2016). „Drosiaco, Marianorum iudice” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 46 (4): 243—253.
Живковић, Тибор (1996). „О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку”. Зборник радова Византолошког института. 35: 95—116.
Живковић, Тибор (1997). „Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995—1996): 227—236.
Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века” (PDF). Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100.
Живковић, Тибор (1997). „Односи Авара и подунавских Словена од 579. до 626. године”. Зборник Матице српске за историју. 56: 7—18.
Живковић, Тибор (1999). „Етнички идентитет Јужних Словена (VII-XI век) - сведочанства савременика”. Меридијани. 23 (3-4): 25—29.
Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa.
Живковић, Тибор (2012). „Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку” (PDF). Историјски часопис. 61: 11—25.
Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History.
Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике.
Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
Ковачевић, Јован И. (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
Коматина, Предраг (2012). „Србија и Дукља у делу Јована Скилице”. Зборник радова Византолошког института. 49: 159—186.
Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46.
Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
Максимовић, Љубомир (1981). „Тријумф Византије почетком XI века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 170—179.
Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
Новаковић, Бојан (2016). „Земље далматинских Словена у концепцији Константина VII Порфирогенита”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 129—149.
Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Петровић, Владета (2016). „Трансформација урбаних насеља централног Балкана током раног средњег века”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 151—165.
Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћирковић, Сима (1981б). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
Ћирковић, Сима (1981в). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело.
Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press.

Спољашње везе

[FOOTNOTEБлагојевић198345-126-1] Благојевић 1983, стр. 45-126.

[FOOTNOTEScholz1970111-2] Scholz 1970, стр. 111.

[FOOTNOTEPertz184583-3] Pertz 1845, стр. 83.

[FOOTNOTEФерјанчић195958-59-4] Ферјанчић 1959, стр. 58-59.

[FOOTNOTEMoravcsik1967160-161-5] Moravcsik 1967, стр. 160-161.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]