PROFILBARU.COM

Срам, стид или срамота је субјективни доживљај због ниске оцене свог понашањa у објективној ситуацији. Срамота може бити тренутна и може да се представи као упорни став према тумачењу стварности и понашања појединаца. Постоји тзв. екстерна (пренесена) срамота - када у одређеној ситуацији особа може искусити срамоту, али не због свог понашања, већ због оних других људи који се не понашају на одговарајући начин.

Опште манифестације срама су обично резултат ниског самопоштовања уз анксиозност, депресију, повлачење у себе и избегавање социјалних контаката. Узроци срамоте могу се тражити у специфичним и карактеристичним личностима друштва. За разлику од анксиозности, срамота је тренутна.

Дефиниција

Срам је дискретна, основна емоција, описана као морална или друштвена емоција која покреће људе да сакрију или негирају своје грешке.^[1] Фокус срамоте је на себи или појединцу; то је једина емоција која је нефункционална за појединца и функционална на нивоу групе. Срамота се такође може описати као непријатна самосвесна емоција која укључује негативно оцењивање себе.^[2] Срам може бити болна емоција која се посматра као „... поређење својих акција са сопственим стандардима ...” али може подједнако да потиче и од поређења свог стања постојања са стандардом идеалног друштвеног контекста.

Неке скале мере срам ради оцењивања емоционалних стања, док се друге скале срама користе за процену емоционалних особина или диспозиција - склоности сраму.^[3] „Посрамити” генерално значи активно приписати или комуницирати стање срама другој особи. Понашања намењена „откривању” или „разоткривању” других се понекад користе да се посрами друга особа. Док познавање срама представља одржавање осећаја суздржавања од вређања других (као код скромности, понизности и поштовања). У контрасту од срамежљивости је одсуство срама; понашање се без уздржавања од вређања других, слично другим емоцијама као што су понос или охолост.

Самоевалуација

Кад људи осете срам, фокус њихове оцене је на својој личности или идентитету.^[3] Срам је самокажњавајуће признање да нешто није у реду.^[4] То је повезано са „менталним упропаштавањем”. Студије срама су показале да када су посрамљени људи осећају да је њихова целокупна личност безвредна, немоћна и мала, они такође осећају да су изложени публици - стварној или замишљеној - која постоји искључиво за сврху потврде да је сопствена личност безвредна. Срам и осећај самог себе су стигматизовани, или се третирају неправедно, попут отвореног одбацивања родитеља у корист потреба браће и сестара, а други додељују осуду споља, без обзира на сопствено искуство или свест.

„Осјећај стида” је осјећај познат као кривња, док „савест” или свест о „срамоти као стању” дефинишу сржну/токсичну срамоту.^[5] Кључна емоција у свим облицима срамоте је презир.^[6] Две области у којима се исказује срам су свест о себи као лошем и себи као неадекватном.^[7] Људи употребљавају негативне суочавајуће одговоре да би се одупрли дубоко укорењеним, повезаном осећају „достојности срама”.^[8] Спознаја срама се може јавити као резултат доживљаја срамоте, или генералније, у било којој ситуацији осрамоћивања, обесчашћивања, бруке, неадекватности, понижења или згражања.^[9]

Срамота, девалвација и њихова међусобна повезаност су слични широм култура, због чега неки истраживачи сматрају да постоји универзална људска психологија културног вредновања и девалвације.^[10]

Стидљивост детета

Значење

(значење изведено преко синонима) срамежљивост, страшљивост, снебивљивост, суздржаност, повученост. Стидљивост детета је карактеристика личности која ономе ко је поседује носи искуство осећаја анксиозности, страха, привидне (не)заинтересованости за околину, повученост у сопствени свет. Осећање стида у мањој или већој мери постоји скоро код сваког детета. Оно је условљено његовом психофизичком природом. Да ли ће се оно развити до корисних и потребних граница или ће прерасти у претерану меру и постати штетно за морални и интелектуални развој детета, или ће сасвим ишчезнути, зависи навећим делом од породичног васпитања.

Манифестације

Црвенило лица, знојење дланова, снажно лупање срца, кнедла у грлу, стегнуте вилице, замуцкивање, дрхтање и тикови су само неки од телесних симптома стидљивости. Претерано осећање стида појављује се и код деце са извесним недостацима, телесним и говорним манама и код нервозне деце .Стидљивост детета повезана је са страшљивошћу, несмелошћу, осећањем мање вредности и асоцијалношћу. Такво дете губи веру у своје способности и временом постаје спутано.

Сувише развијено осећање стида штетно утиче на функције појединих органа, на рад срца и крвотока, на црева и желудац, а у извесним приликама и на функцију жлезда са унутрашњим лучењем. Разлози за настанак стидљивости

Постоје различити фактори који погодују развоју ове особине код детета;

презаштитнички настројени родитељи – често се дешава да родитељи имају потребу да заштите дете и од најмањих ситница. У неким случајевима, овакво понашање родитеља доводи до прекида пријатељстава и веза које дете успоставља са вршњацима, а услед тога чак и до неког облика социјалне изолације. У тим случајевима, дете бива лишено преко потребног социјалног искуства. Исто као што треба да научи да се самостално обуче, једе или се тушира, да само учи, чита и пише, дете мора да научи и да само успостави социјални контакт са другом децом. Родитељи не би ни у ком случају требало да лише дете оваквог искуства.
претерано захтевни родитељи – неки родитељи од своје деце захтевају ствари које су далеко изнад њихових могућности. Оваквим својим понашањем код детета изазивају осећај да ће сваки пут када започне неку активност доживети неуспех. Ова идеја о неуспеху и мисао о могућем притиску који ће родитељи вршити након тог неуспеха изазива код детета осећај који може да доведе до бунта против родитеља, или ако се дете повуче, до појаве стида.

Како ослоботити дете осећаја стидљивости – Детету треба пружити могућности да изрази своје мишљење, не само у породици већ и пред страним особама. Ако учини погрешку треба га насамо на леп начин посаветовати. Не треба га омаловажавати и исмејавати, поготово не у присуству другова и стидљивост детета

Референце

^ Shein, L.. The Evolution of Shame and Guilt. PLoSONE. 13 (7): 1—11. 2018. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Parsa, S. . Psychological Construction of Shame in Disordered Eating. New Psychology Bulletin. 15 (1): 11—19. 2018. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ ^а ^б Schalkwijk, Frans; Stams, Geert Jan; Dekker, Jack; Peen, Jaap; Elison, Jeff (2016). „Measuring Shame Regulations: Validation of the Compass of Shame Scale”. Social Behavior and Personality. 44 (11): 1775—1791. doi:10.2224/sbp.2016.44.11.1775. .
^ Niedenthal, P. M., Krauth-Gruber, S. & Ric, F. (2017). Psychology of Emotion: Self-Conscious Emotions. New York, NY: Taylor & Francis Group.
^ Lewis, 1971; Tangney, 1998
^ Miller, 1984; Tomkins, 1967
^ Jeff Greenberg; Sander L. Koole; Tom Pyszczynski (2013). Handbook of Experimental Existential Psychology. Guilford Publications. стр. 159. ISBN 978-1-4625-1479-3.
^ Edward Teyber; Faith Teyber (2010). Interpersonal Process in Therapy: An Integrative Model. Cengage Learning. стр. 137. ISBN 978-0-495-60420-4.
^ Broucek, Francis (1991), Shame and the Self, Guilford Press, New York, стр. 5, ISBN 978-0-89862-444-1
^ Sznycer, Daniel, Dimitris Xygalatas, Elizabeth Agey, Sarah Alami, Xiao-Fen An, Kristina I. Ananyeva, Quentin D. Atkinson; et al. (2018). „Cross-cultural invariances in the architecture of shame.”. Proceedings of the National Academy of Sciences 115, no. 39: 9702—9707. .

Литература

Миодраг В., Матић (1957). Грешке родитеља у васпитању деце. Београд: Народна књига.
Зоран Миливојевић Мала књига за велике родитеље-приручник за васпитање деце
Милица Новковић Породични буквар
Bradshaw, J. . Healing the Shame That Binds You, HCI. 1988. ISBN 0-932194-86-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Gilbert, P. (2002). Body Shame: Conceptualisation, Research and Treatment. Brunner-Routledge. ISBN 1-58391-166-9.
Gilbert, P. . Shame: Interpersonal Behavior, Psychopathology and Culture. 1998. ISBN 0-19-511480-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Goldberg, Carl. Understanding Shame, Jason Aaronson, Inc., Northvale, NJ. . 1991. ISBN 0-87668-541-6. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Hutchinson, Phil. Shame and Philosophy. London: Palgrave MacMillan. 2008. ISBN 0-230-54271-9.
Lamb, R. E. (1983). „Guilt, Shame, and Morality”. Philosophy and Phenomenological Research. XLIII (3). ,.
Lewis, Michael. Shame: The Exposed Self. NY: The Free Press. 1992. ISBN 0-02-918881-4.
Middelton-Moz, J. (1990) Shame and Guilt: Masters of Disguise, HCI, ISBN 1-55874-072-4
Miller, Susan B.. Shame in Context, Routledge, . 1996. ISBN 0-88163-209-0. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Morrison, Andrew P. (1996). The Culture of Shame. Ballantine Books. ISBN 0-345-37484-3.
Morrison, Andrew P. (1989). Shame: The Underside of Narcissism. The Analytic Press. ISBN 0-88163-082-9.
Nathanson, D., ed. The Many Faces of Shame. NY: The Guilford Press. 1987. ISBN 0-89862-705-2.
Schneider, Carl D.. Shame, Exposure, and Privacy. Boston: Beacon Press, . 1977. ISBN 0-8070-1121-5. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Uebel, Michael (2012). „Psychoanalysis and the Question of Violence: From Masochism to Shame”. American Imago. 69 (4): 473—505. doi:10.1353/aim.2012.0022.
Uebel, Michael (2016). „Dirty Rotten Shame? The Value and Ethical Functions of Shame”. Journal of Humanistic Psychology. 59 (2): 1—20. doi:10.1177/0022167816631398.
Vallelonga, Damian S. „An empirical phenomenological investigation of being ashamed”. 1997. doi:10.1007/978-1-4899-0125-5_6. . In Valle, R. Phenomenological Inquiry in Psychology: Existential and Transpersonal Dimensions. New York: Plenum Press, 123-155.
Crozier, W. R. (2001). Understanding Shyness: psychological perspectives. Basingstoke: Palgrave. ISBN 978-0-333-77371-0.
Keillor, Garrison (1986). „Shy rights: why not pretty soon?”. Happy to be Here. London: Faber. стр. 209—216. ISBN 978-0571146963.
Kluger, Z.; Siegfried, Z; Ebstein, R. P. (2002). „A meta-analysis of the association between DRD4 polymorphism and novelty seeking”. Molecular Psychiatry. 7 (7): 712—717. PMID 12192615. doi:10.1038/sj.mp.4001082 .
Miller, Rowland S.; Perlman, Daniel; Brehn, Sharon S. (2007). Intimate Relationships (4th изд.). Boston: McGraw-Hill. стр. 430. ISBN 9780072938012.
Moran, Joe (2016). Shrinking Violets: a field guide to shyness. London: Profile. ISBN 978-1-78125-263-5.
Rubin, Kenneth H. (2003). The Friendship Factor. New York: Penguin Paperbacks. ISBN 978-0142001899.
Zimbardo, Philip G. (1977). Shyness: what it is, what to do about it. Reading, Mass.: Addison-Wesley. ISBN 9780201550184. „Shyness.”
Cohen TR; Wolf ST; Panter AT; Insko CA (мај 2011). „Introducing the GASP scale: a new measure of guilt and shame proneness”. J Pers Soc Psychol. 100 (5): 947—66. PMID 21517196. doi:10.1037/a0022641. Архивирано из оригинала 03. 02. 2018. г. Приступљено 14. 06. 2020.
Cataldo, J. K.; Slaughter, R.; Jahan, T. M.; Pongquan, V. L.; Hwang, W. J. (јануар 2011). „Measuring stigma in people with lung cancer: psychometric testing of the cataldo lung cancer stigma scale”. Oncol Nurs Forum. 38 (1): E46—54. PMC 3182474 . PMID 21186151. doi:10.1188/11.ONF.E46-E54.
Bradshaw, John (децембар 1996), Bradshaw on the Family: A New Way of Creating Solid Self-Esteem, HCI, ISBN 978-1-55874-427-1