Еготизам је нагон за одржавањем и увећавањем себи наклоњеног погледа, а генерално одражава надувано мишљење о личним особинама и важности особе у питању. Често укључује интелектуално, физичко, социјално и друго прецењивање.[1][2]
Еготиста има преплављујући осећај централности ’себе’, то јест својих личних квалитета.[3] Еготизам значи стављање себе у средиште свог света без забринутости за друге — укључујући оне „вољене” или који се сматрају „блискима”, у било којем другом смислу осим оног који субјективно одређује еготиста.
Карактеристике
Еготизам је уско повезан са егоцентричном љубави према свом имагинарном ’ја’, или нарцизму — може се рећи да се „еготизмом може предвидети једна врста социјализованог нарцизма”.[4] Еготисти имају јаку тенденцију да причају о себи на самопромовишући начин, а могу да буду и арогантни и хвалисави са грандиозним осећајем сопствене важности.[5] Њихова немогућност да препознају постигнућа осталих[6] приморава их на дубоко самоуздизање; тако осетљивост на критицизам може улогу еготисте да доведе до нарцистичког беса у смислу увређености.[7]
Еготизам се разликује и од алтруизма (деловање у циљу добијања мањих вредности од оних које се дају) и од егоизма (константног трагања за сопственим интересима). Различите форме „емпиријског егоизма” сматрају се конзистентнима са еготизмом, али немају (што је такође случај и са еготизмом уопштено) за неопходно да се надувава осећај сопства.[8]
Развој
У развојном смислу, две прилично различите путање могу да се разликују што се тиче еготизма — једна индивидуална, друга културна.
По питању развијања појединца, кретање се дешава од егоцентричности до социјалности током процеса одрастања.[9] Нормално је за дете да има надуван — готово величанствен — осећај еготизма.[10] Прецењивање сопственог ега[11] редовно се јавља у детињастим облицима љубави — углавном јер је беба или дете себи све, омнипотентно најбољем од свог личног знања.[12]
Оптимални развој омогућава постепено помирење са више реалистичним погледом сопственог места у свету — смањивање еготистички натечене главе.[13] Мање адекватно прилагођавање може касније да доведе до оног што се зове дефанзивни еготизам, који служи за пренадокнаду крхкости подложног концепта себе.[14] Међутим, Робин Скинер је сматрао да у основи одрастање води стању где је „ваш его још увек ту, али заузима своје одговарајуће ограничено место међу осталим егоима”.[15]
Како год, поред тако позитивне путање умањивања индивидуалног еготизма, прилично различит развојни лук може да се примети у културном аспекту — повезано са ониме што се види као повећање инфантилизма (детињастог понашања) код модерног или постмодерног друштва.[16] И док је у 19. веку еготизам још увек био широко препознат као традиционални порок — за Натанијела Хоторна еготизам је био одређена врста болесне самоконтемплације (самопосматрања, самопроцењивања);[17]романтизам је већ био покренуо компензаторну струју, што је Ричард Елдриџ описао као тип „културног еготизма, који замењује индивидуалну имагинацију нестанком социјалне традиције”.[18] Романтичка идеја самоствореног индивидуалца — самоодобравања, уметничког еготизма/самољубља[19] — потом је попримила шире друштвене димензије у наредном веку. Китс је још увек нападао Вордсворта за агресивну природу његовог повлачења у еготистички сублим/узвишеност;[20] међутим, поткрај 20. века еготизам се ’оприродио’ у много ширим размерама — од ја генерације (енгл."Me" generation) отишао је у културу нарцизма.
У 21. веку, романтички еготизам је виђен као храњење технокапитализма на два комплементарна начина:[21] с једне стране, преко самоцентрираног посматрача, фокусираног на сопствено самообликовање преко бренда ’идентитета’; с друге стране, преко једнако егоистичних гласова ’аутентичног’ протеста, како се људи буне против ’машине’ само да би произвели нове форме комодитета (можда и конформитета) којима је намена покретање система за даљу потрошњу.
Секс
Поставља се знак питања око односа између секса и еготизма. Сигмунд Фројд је изнео популарну тврдњу да љубав може да трансформише еготисту,[22] дајући му или јој нови осећај понизности у односу према другима.[23]
Међутим, у исто време је веома очигледно да се еготизам може лако показати и на сексуалне начине,[24] и заиста нечија комплетна сексуалност може да функционише у служби еготистичних потреба.[25]
Етимологија
Термин еготизам је изведен из грчког (грч.εγώ) односно лазинизованог облика за „его” (лат.ego), што значи „ја” илити означава сопство; и суфикса -изам, који се користи за означавање система веровања или за означавање пракси и сл. Као такав, термин има аналогну етимологију као и егоизам.
Примери у култури
Ален Александер Милн је хваљен за своју јасну визију немилосрдног, отвореног, бестидног еготизма мале деце.[26]
Рајан Холидеј је описао наше културне вредности као зависне од одобравања, као такве да су са правом и управљане нашим емоцијама, што је форма еготизма.[27]
