Од формирања до 11. новембра 1942. налазила се под командом Штаба Четврте оперативне зоне Хрватске, а потом је ушла у састав Треће ударне дивизије. Од септембра 1943. до јануара 1944. налазила се у саставу Девете далматинске дивизије, а након тога у саставу 26. далматинске дивизије, где је остала до краја рата. Имала значајну улогу и удео у формирању низа далматинских бригада и других јединица. Дала је велики број истакнутих бораца и руководилаца. Поред Далматинаца, у њеним редовима, борили су се борци из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије.[1][2]
Док се налазила под командом Штаба Четврте оперативне зоне Хрватске, током септембра и октобра 1942. учествовала је у борбама код Сиња, око Дувна и на простору Ливно—Сињ. Од уласка у састав Треће ударне дивизије, новембра 1942. до битке на Неретви, учествовала је крајем новембра у борбама за ослобођење Јајца, а потом у борбама за његову одбрану. У овим борбама погинуо је командант бригаде Божо Билић Марјан. Након тога, ангажована је у борбама у долини Врбаса и средњој Босни. Током битке на Неретви истакла се у — заузимању Прозора, 16. и 17. фебруара; у борбама у долини Раме; у противудару Главне оперативне групе Врховног штаба, од 3. до 5. марта код Горњег Вакуфа и поново у борбама у долини Неретве. У офанзиви јединица Главне оперативне групе с Неретве на исток, Прва далматинска бригада ангажована је у борбама на Прењу, код Фазлагића Кула, на Кобиљој глави и другим местима у Херцеговини.[4][2]
Током битке на Сутјесци, од половине маја до половине јуна 1943, Прва далматинска бригада извршила је више тешких задатака — најпре је водила тешке борбе код Шавника, на рекама Комарници, Пиви и Тари; а потом је и извела покушај да се део Главне оперативне групе пробије у Санџак. Након тога, избила је на Вучево, а 11. јуна 1943. њена три батаљона и Први батаљон Пете пролетерске црногорске бригаде образовали су посебну групу која је покушала да на левој обали Сутјеске, у рејону Тјентишта, образује мостобран. Истога дана ове снаге су разбиле непријатеља и почеле продор ка Зеленгори. Под притиском вишеструко јачих непријатељских снага, није створен мостобран, па је до избијања делова Пете пролетерске црногорске бригаде водила борбу у рејону Врбничких колиба, након чега су обе, с главним снагама, кренуле према Јахорини и Романији.[4][2]
Делови Прве далматинске бригаде на Биокову, у јесен 1944.
На Јахорини је одсечен њен Трећи батаљон, па је остала два батаљона (на Сутјесци је разбијен њен Други батаљон), током јула и прве половине августа 1943. ангажована је у борбама у источној и средњој Босни. Трећи батаљон и део Другог батаљона су се пробили у Херцеговину, где су ушли у Десету херцеговачку бригаду. Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, упућена у Далмацију, и 20. августа стигла у рејон Врлике. После доласка у Далмацију, у њен састав су ушла три далматинска батаљона. Приликом обнављања Девете далматинске дивизије 8. септембра 1943. ушла је у њен састав. Од 10. до 26. септембра учествовала је у тешким борбама, спречавајући продор 7. СС дивизије Принц Еуген од Книна у Сплит, као и у одбрани Сплита.[4][2]
Током октобра 1943. затварала правце од Имотског и Посушја ка Ливну и Дувну и водила тешке борбе против Петог усташког здруга. Крајем истог месеца, преко луке Подгора, пребачена је на Пељешац, где је заједно с Тринаестом далматинском бригадом десетак дана водила борбе против 7. СС дивизије. Недељу дана је водила борбе код Загвозда и Грабовца, па је 16/17. новембра пребачена на Хвар, где је са Једанаестом далматинском бригадом организовала одбрану и држала је до 23. децембра. Због помоћи другим снагама, на острво Корчулу је пребачена 23/24. децембра, али је била присиљена да се повуче.[4][2]
Јануара 1944. изашла је из састава Девете далматинске дивизије и улази у састав 26. далматинске дивизије, након чега добија задатак да са другим јединицама дивизије организује одбрану острва Виса. Одавде је извела више десетина подухвата на острва и полуострво Пељешац — 24. јануара извела је десант на Хвар, а њен Трећи батаљон садејствовао је Једанаестој далматинској бригади у десанту на острво Мљет 20/21. априла, а ноћ касније у десанту на острво Корчулу; 10. маја извела је успешан десант на острво Шолту; с осталим снагама 26. дивизије и британским командосима, 1. јуна 1944. извела је успешан десант на острво Брач и водила четвородневне борбе; 21. јула, делом снага искрцала се на Пељешац, а 8. септембра бригада се искрцала на Хвар, потом на Брач, где је разбила делове 738. пука немачке 118. дивизије.[4][2]
Учествовала је у више борби за коначно ослобођење Далмације — 23. септембра за ослобођење Хвара; средином октобра извела је десант на обалу јужно од Неретве, код Вуковог Кланца, где је са Једанаестом далматинском бригадом учествовала у уништењу борбене групе 369. легионарске дивизије; потом је водила борбе за ослобођење Шибеника (3. октобра), па у Книнској операцији фебруара 1945. године. У личко-приморској и Тршћанској операцији водила је више тешких борби, а ратни пут је завршила на Сочи 8. маја 1945. године.[4][2]
У току Народноослободилачког рата, кроз Прву далматинску бригаду је прошло око 5.500 бораца, од чега је погинуло 2.229 бораца.[3]
.svg)
.jpg)
.svg){kind=small}
