Односи Југославије и Источне Немачке

Односи Југославија-Источна Немачка

Источна Немачка	Југославија

Односи Југославије и Источне Немачке били су некадашњи односи између ФНР/СФР Југославије и Немачке Демократске Републике.

Југославија је признала ДР Немачку и успоставила дипломатске односе са њом 15. октобра 1957.^[1]

Одлука да се призна Источна Немачка натерала је Западну Немачку да примени Халштајнову доктрину по први пут у историји, ограничавајући односе скоро искључиво на област економије на једанаест година (до 1968.) до покретања Остполитик.^[2][3] У то време, грађани Југославије били су једна од највећих група Гастарбајтера. У Источном Берлину живела је знатно мања југословенска заједница, углавном као представници дипломатске и економске сарадње.^[4] Југославија је признала Источну Немачку као део својих напора да унапреди односе са Совјетским Савезом после Раскола Тито-Стаљин 1948. године. У то време, 1955. године је потписана Београдска декларација и Југославија је вербално подржала совјетску интервенцију у Мађарској 1956. године. Ова подршка је била дијаметрално супротна каснијем снажном противљењу Београда инвазији Чехословачке од стране Варшавског пакта 1968, што је довело до другог зближавања Југославије и Западног блока.

Валтер Улбрихт и Јосип Броз Тито са супругама Лоте Улбрихт и Јованком Броз у Источном Берлину (8. јун 1965).

Током званичне посете Народној Републици Бугарској у септембру 1964. (у возу), председник Државног савета Источне Немачке Валтер Улбрихт је незванично посетио Београд где се састао са председником Југославије Јосипом Брозом Титом.^[3] За разлику од земаља Источног блока, југословенска Управа државне безбедности никада није развила значајнију сарадњу са источнонемачки Штазијем због сталног идеолошког и политичког антагонизма између Београда и Источног Берлина.^[4]

Дипломатски представници

У Београду

• Зигфрид Бок, амбасадор, 1988—1990.
• Ралф Хартман, амбасадор, 1982—1988.
• Герхард Хан, амбасадор, 1977—1982.
• Хелмут Цибарт, амбасадор, 1973—1977.
• Карл Кормес, амбасадор, 1969—1973.
• Елеоноре Штајмер, амбасадор, 1966—1969.

У Источном Берлину

• Милан Предоевић, амбасадор, 1986—
• Љубомир Маерић, амбасадор, 1982—1986.
• Ђуро Јовић, амбасадор, 1978—1982.
• Милош Меловски, амбасадор, 1974—1978.
• Никола Милићевић, амбасадор, 1969—1974.
• Бојан Полак, посланик а потом и амбасадор, 1964—1969.
• Ђуро Јовић, посланик, 1961—1964.
• Митја Вошњак, посланик, 1958—1961.

Види још

• Пад Берлинског зида
• Савет за узајамну економску помоћ
• Варшавски пакт
• Остполитик
• Хладни рат

Референце

1. Akrap, Gordan (2011). „Suradnja izvještajno-sigurnosnih sustava DDR-a i SFRJ”. National Security and the Future (на језику: хрватски). 12 (1–2): 11—33. S2CID 59692404. Приступљено 9. 11. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. Kosanović, Milan (2009). „Brandt and Tito: Between Ostpolitik and Nonalignment”. Ур.: Fink, Carole; Schaefer, Bernd. Ostpolitik, 1969–1974: European and Global Responses. New York: German Historical Institute Washington DC & Cambridge University Press. стр. 232—243. ISBN 978-0-521-89970-3. 
3. Maricic, Alan (2019). "Lucky that East Germany also exists": Yugoslavia between the Federal Republic of Germany and the German Democratic Republic (1955–1968) (PhD). Waterloo, Ontario: University of Waterloo. S2CID 182930677. Приступљено 11. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. Kreizer, Nenad (9. 11. 2019). „Kako su "jugovići" s istočne strane Berlinskog zida doživjeli njegov pad” (на језику: хрватски). Deutsche Welle. Приступљено 11. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Драган Богетић, Прекид дипломатских односа Југославије и СР Немачке Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2016)