Рођен је 28. новембра1919. године у Орможу, код Птуја. Његов отац Франц је био чиновник, а након пресељења породице у Љубљану1926. године, радио је у Градској управи. За време рата је био затворен у логору Дахау, где је умро.[1]
Oсновну школу и гимназију, Бојан је завршио у Љубљани. За време школовања је био члан „Сокола”, јер је био васпитан у националистичком духу. Када је породица запала у материјалне тешкоће, морао је да се сам издржава давањем допунских часова деци. Тада је почео да критички размишља о односима у друштву, а већ тада је имао контакте са левичарима и симпатизерима Комунистичке партије Југославије (КПЈ), али се није укључивао у партијски рад.[1]
Након одслужења војног рока у Ђачком батаљону у Сарајеву, где је постао резервни пешадијскипотпоручник, а на војној вежби се оспособио за водника митраљеског вода. Током служења војног рока у Југословенској војсци, дошао је у додир с војницима-комунистима и преко њих се, након повратка у Љубљану, као студент Техничког факултета, ангажовао у раду у Академском клубу, којим су руководили студенти-комунисти. До почетка Априлског рата је завршио два семестра.[1]
Народноослободилачка борба
После окупације Југославије је напустио студије и запослио се као физички радник у хемијској фабрици, а потом на железничкој станици у Љубљани. Убрзо након формирања Освободилне фронте (словен.Osvobodilna fronta Slovenije), постао је њен члан и у октобру 1941. године затражио да га, као резервног официра, пошаљу у партизане. Почетком децембра је добио дозволу за одлазак, али је морао да се врати, јер су везе биле проваљене. Поново је покушао, и стигао у партизане 1. јануара 1942. године. Истог месеца је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]
Убрзо по доласку у партизане, 10. јануара1942. године постао је командирвода у батаљону „Љубо Шерцер”, а 22. јануара заменик командира чете. Средином фебруара је био постављен за команданта полубатаљона. Кад су Италијани, 18. марта 1942, напали партизански логор, успешно се с јединицом пробио кроз обруч и нанео нападачима губитке. У априлу 1942. је као командант Јужнодолењског батаљона деловао на терену око Кочевја. Крајем истог месеца је био постављен за команданта Нотрањског одреда. За успехе одреда, којим је командовао, био је похваљен 16. маја 1942. године, а Алеш Беблер, политички комесар Треће групе одреда, га је 17. јула 1942. године у извештају Главном заповедништву СНОВ и ПОС навео као „најталентованијег команданта”.[1]
Крајем јула 1942. године је био постављен је за команданта Треће групе одреда, са којима је успешно руководио у време италијанске офанзиве на сектору Нотрањске. У октобру 1942, кад је укинута Трећа група одреда, постао је командант новоформиране Друге словеначке ударне бригаде „Љубо Шерцер”. Са овом бригадом се истакао у многим борбама, као и у уништавању белогардистичких упоришта по селима. Бригада је, због напада јаких непријатељских јединица, скоро целу зиму 1942/43. провела у шуми, па се Бојан крајем јануара 1943. године тешко разболео.[2]
Након оздрављења, вратио се у бригаду, али је тада дошао у сукоб са једним претпостављеним старешином, који је непознавајући прилике у Словенији, издао наређење да бригада, по чистини и снегу, јуриша узбрдо на јако утврђено белогардистичко упориште. Бојан је тада одбио да изврши ово наређење, не желећи да буде командант бригаде коју треба да поведе у самоубиство. Због његове одлучности, напад није извршен, а он је остао командант бригаде. У време офанзиве партизанских бригада у Сухој крајини, његова бригада није постигла успех у нападу на Корињ, па је Бојан заједно с групом бомбаша кренуо у напад на бункер. Тада је био тешко рањен и дуго је морао да се лечи.[2]