У грађи Копаоника учествују све три групе стена. Његово језгро сачињено је од интрузивне масе тоналитског гранита, кога од серпентинске масе одваја зона шкриљаца. Меридијански правац пружања гранитног језгра одредио је и правац пружања главног била Копаоника. У састав ове планине улазе још андезит и дацит, изливне магматске стене, односно кречњаци и пешчари, који се према начину постанка класификују као седиментне стене. Најважније руде Копаоника налазе се у поменутим изливним магматским стенама.
Ранији назив највишег врха био је Суво Рудиште, а потицао је од многобројних рудних жица које избијају око њега. Ово је био један од бројних топонима који указују на рудно богатство Копаоника.[1]
Рељеф
Копаоник има карактер хорста јер је са свих страна ограничен раседима (доњоибарски, жупски, западноморавски и косовски).
Рашчлањен је долинама, између његових врхова налазе се превоји, а на планинским странама јављају се површи (флувијална копаоничка површ). Средишњи део планине је пространа, флувијална заталасана површ висока око 1 700 m (нв), која се назива „Равни Копаоник”.[1] Око површи се дижу Суво Рудиште са Панчићевим (Милановим) врхом (2017 m), Караман (1934 m), Гобеља (1834 m) и др. Југоисточно од Сувог Рудишта гребен Копаоника је сужен и рашчлањен у низ пластастих узвишења: Чардак (1590 m), Шаторица (1750 m) и Оштро копље (1789 m), између којих су широке преседлине.
Са западне стране, од Ибарске магистрале, воде два пута за Равни Копаоник, један од Биљановца уз Јошаничку реку, а други од Руднице; и са источне стране од Крушевца и Топлице преко Брзећа. Од Равног Копаоника одваја се његов источни огранак са спуштањем на превој Мрамор (1140 m), затим се пење ка Великој огледни (1359 m) и таласастим гребеном Врата (1072 m), Почар (1163 m) завршава са Јаворцем и његовим врхом Журла (869 m), спуштајући се стрмо у Јанкову клисуру која га одваја од планинеЈастребац.
¹Подаци су преузети са карте ВГИ из 1986. године, а врхови су поређани по положају од севера ка југу.[2]
²Подаци су преузети са планинарско-туристичке карте Копаоника из 1992. године, а поређани по висини[3].
Клима
Са скоро 200 сунчаних дана годишње, Копаоник заслужује своје друго име „Сунчана планина“. Јужни положај, висина и отвореност терена спречава задржавање облака над планином. Хладан ваздух пада у околне равнице и увале, тако да зимске температуре нису прениске. Просечна годишња температура је 3,7 °C. Снег почиње крајем новембра и траје до маја, просечно 159 дана годишње. Ниво падавина је већи од 1000 mm годишње.
Просечно месечно и годишње осунчавање на Копаонику¹
На Копаонику је најраспрострањенија раскомадана шумско-пашњачка зона средишње Србије. На вишим деловима је четинарска смрчева и јелова, а по странама букова и храстова шума.
Копаоник је место на коме се могу наћи примерци ендемске флоре као што су копаоничка чуваркућа (Sempervivum kopaonicense Pancic), Панчићева поточарка (Cardamine Pancici) и копаоничка љубичица (Viola kopaonicensis).
Од многобројних животињских врста најзначајнији су сиви соко (Falco peregrinus), сури орао (Aquila chrysaetos), буљина (Bubo bubo), дивља мачка (Felix silvestris) и срна (Capreolus capreolus).
Ихтиофауна већих водотокова на Копаонику и његовој околини
Сточарство је главно занимање становништва, а у новије време туризам. Копаоник је већ у средњем веку био рударска област, па су из тог периода остали многи поткопи, називи и рударски алати. Рударство је обновљено у новије време, нарочито у Трепчи, која на обронцима ове планине има велика налазишта оловно-цинкане руде. У самом подножју Панчићевог врха се налази рудник Бело Брдо.
Данас је на Равном Копаонику велики туристички планински центар, са бројним смештајним капацитетима, системом смучарских стаза и жичара и другом инфраструктуром. Други такав комплекс се развија код села Брзећа на источној падини, где у хотелима, апартманима и кућама има око 1.000 лежаја. Планински дом је подигнут још 1935.[6]
Привлачност Копаоника лежи у изузетној динамици његовог рељефа. Пространи планински пашњаци густе зимзелене и мешовите шуме, као и планински врхови са којих се виде Шар планина, Стара Планина као и остале околне планине остају у неизбрисивом сећању свих који су посетили ову планинску лепотицу.
Термални извори и бање
На Копаонику, у области Јеловарник и на надморској висини од око 1.500 m, налази се водопад висок 71 m, у оквиру националног парка.[7]У региону планине има доста термалних извора. Врло су познате Врњачка Бања, Матарушка Бања и Сијаринска Бања. У самом подножју налази се Јошаничка Бања (термални извор, 78 °C), Луковска Бања (36—56 °C) и Куршумлијска Бања (38—57 °C). Поред термалних извора на Копаонику постоје и минерални извори као и извор нискорадиоактивне воде(најрадиоактивнији у Србији) Крчмар на висини од 1950 m и Марине воде на висини од 1700 m.
Културно–историјски споменици на подручју Копаоника
Општина Рашка - Копаоник, ЦрквинеОпштина Рашка - Копаоник, ЦрквинеОпштина Рашка - Копаоник, ЦрквинеЦрквине-Небеске столице
У околини Копаоника постоји велики број културно—историјских споменика. Неки од њих су:
Остаци средњовековног рудника — Гвоздац, село Запланина, Смоковска река, Кадијевац, Суво Рудиште, Брзећка река, Бела река,
Грађевине сакралне архитектуре — светилиште Метође, црква Св. Петра и Павла у Кривој реци,
Грађевина из турског периода — турско купатило у Јошаничкој бањи
Споменици из ослободилачких ратова: споменик на Мрамору, споменици Ђачки гроб, Раскрсница, споменик жртвама фашизма у Кривој Реци,
Панчићев маузолеј (смештен у комплексу специјалне намене)
Значајни историјски објекти — Мијатовића јаз, сеоске куће: село Лисина, село Ђорђевићи, село Црна Глава, село Крива Река, село Брзеће, воденице и пилане: Брзеће, Крива Река, Гобељска река, Јошаничка Бања.
НАТО авијација је 13. априла дејствовала по хотелу Бачиште који је спаљен до темеља, а кретање по оближњој шуми је строго забрањено, због опасности од неактивираних касетних бомби.
Током лета 2005. године предео у околини порушеног хотела Бачиште је очишћен од 23 заостале касетне бомбе. Локације у близини Панчићевог врха Крчмар 1 и 2 и Дубока 1 су очишћене од касетних бомби током 2006. године и том приликом је пронађено 70 заосталих мина.
^ абМарковић, Др Јован Ђ.; Павловић, Др Мила А. (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд: САВРЕМЕНА АДМИНИСТРАЦИЈА. стр. 139.
^Radović, Jelena; Radović, Miladin (2005). Kopaonik : vodič (на језику: српски). Kopaonik: Javno preduzeće Nacionalni park. ISBN978-86-83249-01-5.
