Карло VI (нем. Karl VI; Беч, 1. октобар 1685 — Беч, 20. октобар 1740) био је цар Светог римског царства, краљ Угарске, краљ Чешке и аустријски надвојвода од 1711. до своје смрти. Током Рата за шпанско наслеђе био је претендент на шпански престо под именом Карлос III.[1][2]
Карло је био рођен као други син цара Светог римског царства Леополда I из династије Хабзбурга и његове супруге Елеоноре-Магдалене од Палатина-Нојбурга.
Након смрти Карлоса II, последњег представника шпанске гране Хабзбурга, европске силе започеле су Рат за шпанско наслеђе. Током овог сукоба другорођени син цара Леополда I је као Карлос III истакнут као хабзбуршки претендент на шпанску круну. Ипак, како је Леополдов наследник Јозеф I изненада преминуо 1711. за новог цара Светог римског царства изабран је његов млађи брат Карло VI. Најпосле, Споразум у Раштату је 1714. окончао непријатељства са Француском Луја XIV. Нови краљ Шпаније постао Лујев унук Филип V иако под условом да се одрекне свих претензија на француски краљевски престо. С друге стране, Карло VI је добио све некадашње поседе које су шпански монарси држали у Низоземској (данашња Белгија) и Италији.[3]
Карлови успеси у сукобима са Османским царством били су нестални. Млетачка република, која је 1714. ушла у рат против Турака, затражила је од цара помоћ по слову уговора о савезу који је Света лига склопила 1684. у време Бечког рата. Карло VI је 1716. потврдио савез са Венецијом и објавио рат султану. Већ прослављени царски војсковођа Еуген Савојски је 1716. потукао Османлије код Петроварадина, а затим и код Београда који је заузет 1717. године. Пожаревачки мир је 1718. цару донео власт над северном Србијом, северном Босном и Тамишким Банатом. Ипак, ове тековине су изгубљене у току рата од 1737. до 1739. који је царство водило у савезу са Русијом против Османлија. Београдским миром из 1739. Карло VI је морао вратити султану све територије задобијене 1718. осим Тамишког Баната. Услед овог пораза царске војске дошло је до Друге сеобе Срба 1739. под вођством пећког патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте.
Главно питање унутрашње политике Карла VI било је питање наслеђа престола. Наиме, Карло је баш као и његов брат Јозеф I имао само ћерке, а по средњовековном Салијском праву, које је још увек важило у Светом римском царству, жене нису могле да наследе престо. Ипак, цар је 1713. издао Прагматичну санкцију којом је покушао да законски омогући да га наследи ћерка Марија Терезија. Прагматичну санкцију су под Карловим притиском прихватили владари Светог римског царства, друге европске силе, а затим и Угарски сабор који се 1723. сагласио да једна принцеза понесе круну светог Стефана. Поред тога Карло је своју ћерку Марију Терезију 1736. удао за Франца Стефана, великог војводу Тоскане, који је био одан хабзбуршким интересима.
Међутим, када је Карло VI умро Пруска, Саксонија, Баварска и Француска су одбациле одредбе Прагматичне санкције и за цара је изабран Карло Алберт, кнез-изборник Баварске, као Карло VII. Тек захваљујући подршци Угарске, Чешке и Аустрије Марија Терезија је током Рата за аустријско наслеђе обезбедила царски престо свом супругу који је владао као Франц I (1745—1765). Самим тим, Карло VI је био последњи цар Светог римског царства из директне мушке линије династије Хабзбурга, док је Франц I био родоначелник побочне линије Хабзбург-Лорена.