Друга личка пролетерска народно-ослободилачка ударна бригада је формирана 19. августа 1942. године, у Лаудоновом гају код Бунића, као Друга бригада Прве оперативне зоне Хрватске, од батаљона из личких партизанских одреда — „Стојан Матић”, „Огњен Прица”, „Мићо Радаковић” и „Ударног батаљона”, укупне јачине око 1.200 бораца.
Током постојања бригада се користила и другим алтернативним називима — Друга бригада Прве оперативне зоне Хрватске, Друга ударна бригада НОВ Хрватске и Друга бригада Шесте личке дивизије.
Борбени пут Друге личке бригаде
Одмах после формирања, у сарадњи с по једним батаљоном Првог и Трећег личког партизанског одреда, од 22. до 24. августа, не успешно је нападала усташко-домобранску посаду у Удбини и претрпела тешке губитке (285 избачених из строја). Наредбом Главног штаба НОВ и ПО Хрватске од 14. септембра1942, добила је назив Друга ударна бригада Хрватске, а од народа и бораца прозвана је Друга личка бригада.
После успешних борби на подручју перушићког котара, у октобру је, по наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, упућена на Кордун. Тада је у њен састав ушла Прва личка омладинска женска чета, јачине 75 омладинки, које су распоређене по јединицама бригаде. У сарадњи с једним батаљоном Четврте кордунашке бригаде, код Полоја је 17. октобра разбила италијански коњички пук и 81. батаљон, због чега ју је похвалио Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Ноћу између 23. и 24. октобра, такође у сарадњи с Четвртом кордунашком бригадом, разбила је усташко-домобранску посаду у Тушиловићу, када је погинуло 55 и заробљено 427 непријатељских војника и заплењена велика количина оружја и муниције,
По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, упућена је, почетком јуна 1943. године, на простор Книн-Врлика, где је, под командом Штаба Книнског сектора, остала целог лета, и у сарадњи с Десетом крајишком ударном бригадом и Личком партизанским одредом ослободила Кијево (26. јула), Врлику (5. августа), Маовице и Штиково, и одбила више напада јаких италијанских и четничких снага из Книна. У септембру се вратила у Лику и наставила да делује на комуникацију Доњи Лапац-Грачац, а затим и на подручју између Госпића и Грачаца.
У саставу Шесте личке дивизије кренула је, 12. новембра, за Босну, и до краја године борила се око Травника, Зенице и Шујице против њемачких, усташких и домобранских јединица. Почетком 1944. године, пребачена је у Дрвар, због осигурања Врховног штаба НОВ и ПОЈ и напада на непријатељски саобраћај на путу Бихаћ-Доњи Лапац-Книн. Кад је, 19. марта 1944. године, Шеста личка дивизија добила назив пролетерска, и бригада је постала пролетерска. У Дрварској операцији, маја 1944. упорним обрамбеним борбама бригада је спречавала продор немачких снага од Срба према Дрвару, и борила се на путу Босански Петровац-Дрвар, а затим је учествовала у нападу на Ливно (2/3. јула).
У Београдској операцији, октобра 1944. године нападала је од правца југозапада, ослободила Рипањ и избила у Топчидер, одакле је упућена ка Авали, где се истакла у борбама приликом уништења немачке Прве брдске дивизије. После ослобођења Београда, учествовала је у борбама у Срему, одакле је, крајем новембра, враћена у Београд на једномесечни одмор и допуну.