По завршетку усавршавања, распоредом одређен је 22. јануара1905. године за вршиоца дужности команданта у 1. батаљону Градског артиљеријског пука, да бих већ 11. октобра исте године био премештен за команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Дана 20. јануара1907. године именован за шефа Барутног одсека Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног а 23. марта исте године враћен поново на место команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Након овог службовања премештен је 9. јула 1907. године, за команданта 1. дивизиона хаубичког артиљеријског пука. Од 24. марта1908. године, поново постављен за команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука и на овој функцији је дочекао Балканске ратове.[3]
Први балкански рат га затиче на позицији команданта 2. батаљона Градског артиљеријског пука и на тој дужности је провео до завршетка Другог балканског рата. По завршетку Балканских ратова именован је 24. августа1913. године, за команданта градског артиљеријског пука. Почетком Првог светског рата премештен је за командата градског артиљијског одреда. Након тога премештен је за команданта групе тешких артиљерија а потом и за команданта дивизијске артиљерије. Неколико дана пред Церску битку постављен је за команданта артиљерије Друге армије и био помоћник генерала (потоњег војводе) Степе Степановића. Такође је заслужан за заустављање напредовања Бугарских снага у бици на Морави и том приликом српска артиљерија паралисала је непријатеља и омогућила Српској војсци уредно повлачење. У току повлачења кроз Албанију командовао је позадином Прве дунавске дивизије првог позива. Почетком 1916. године био упућен у Добруџу заједно са генералом Михаилом Живковићем и неколицином официра да бих јуна месеца исте године био постављен за помоћника команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. По избијању Октобарске револуције1917. године, заједно са корпусом добровољаца упућен је на Солунски фронт. На Солунском фронту био је начелник артиљерије треће а потом и командант артиљерије Друге армије. Дана 18. јануара1918. године створена је Југословенска дивизија, у коју су ушли Први и Други пук добровољца и два пука – двадесет и први и двадесет и други – пре тога расформиране Вардарске дивизије српске војске под командом пуковника (потоњег генерала) Војислава Живановића. Тада је постављен за помоћника команданта. На том положају је дочекао крај Првог светског рата.[3][4]
По завршетку рата новембра 1918. године, сменом и пензионисањем генерала Живановића, постао је заступник команданта Југословенске дивизије. Од 25. јануара1919. године, ова дивизија је ушла у састав Треће армијске области. Након ове дужности постављен је 5. априла1920. године за помоћника команданта Битољске дивизијске области. Од 21. новембра 1920. године именован је начелником Артиљеријског одреда Треће армијске области. На том положају се задржао до 27. фебруара 1927. године. Премештен у штаб армијске области 9. маја исте године а месец дана касније 27. јуна1927. године пензионисан и преведен у резерву. Након престанка активне војне службе настанио се у Скопљу. За време окупације Краљевине Југославије преселио се у Ниш а пред крај живота је живео у Београду где је и преминуо 10. јануарa1959. године.[3][5][4]
