Бомбардовање Београда 1999. се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност.[1] Мада су на мети највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару.[1] Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку, после аустроугарског гранатирања 1914, нацистичког бомбардовања 1941. и савезничког бомбардовања 1944.[2] Неки од најзначајнијих циљева били су Авалски торањ, зграде Генералштаба и Министарства одбране, зграде републичког и савезног Министарства унутрашњих послова, пословни центар „Ушће“, зграда РТС-а и зграда Кинеске амбасаде.
Свега пола сата пошто је Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана 24. марта 1999. године објавио да су напади почели, у Београду се око 20 часова зачула сирена за ваздушну опасност. Најпре је бомбардован војни аеродром у Батајници, те јужна приградска насеља.[3] Сви медији су моментално прекинули емитовање редовног програма и прешли на ванредну шему- најзначајније је било укључивање у градски штаб Центра за обавештавање и узбуњивање, одакле се грађанима први пут обратио портпарол ове институције, Аврам Израел, који ће у преосталих 78 дана постати један од симбола града.[4] За време кампање, највећи број дејстава одвијао се у ноћним сатима.
Готово сви војни објекти нашли су се на удару НАТО авијације. Поред Батајничког аеродрома, прве вечери су бомбардоване радарска станица код Раље и Раковица: брдо Стражевица ће до краја рата бити готово свакодневно на мети (понекад се дејствовало и са пројектилима масе веће од 2 тоне), јер се испод њега, наводно, налазио савремени војни центар и седиште генералштаба.[5] У ноћи 4-5. априла бомбардована је зграда Команде РВ и ПВО у Земуну. Нека од најжешћих дејстава током кампање догодила су се током ноћи 29-30. априла, када је НАТО уништио зграде Генералштаба и Министарства одбране у улици Кнеза Милоша (централна градска зона) и тешко оштетио зграду Владе Србије. Исте вечери је порушено и неколико цивилних објеката (видети наредну секцију).[1] Касарне и мањи војни објекти су нападани и у Батајници, Жаркову, на Авали, на Бањици, у Топчидеру, Малом Мокром Лугу, Сремчици, Липовици, Јакову и Зуцу.[1] Све време бомбардовања, на подручју града је дејствовала против-ваздухопловна одбрана.
Иако су се и НАТО команда и државни органи Југославије обавезали да становништво неће бити изложено дејствима,[6] на подручју Београда причињена је значајна штета цивилној инфраструктури.
После бомбардовања мостова у Новом Саду, постојала је бојазан, да би слично могло да се догоди и у Београду. Овај страх је највероватније био оправдан, јер се у годинама после рата испоставило да је НАТО команда већ испланирала бомбардовање београдских мостова, међутим то је избегнуто због недостатка консензуса међу шефовима држава.[8] Наводно, према том плану, сви мостови је требало да буду бомбардовани истовремено, око 3 сата и 20 минута у једној ноћи кампање, али се томе успротивио тадашњи председник Француске Жак Ширак, који је контактирао америчког колегу, Била Клинтона и најавио да Француска неће наставити ударе уколико буду порушени београдски мостови. Да би се очувало јединство у НАТО-у, Клинтон је прихватио да се ови објекти уклоне са списка мета.[8]
Током целог бомбардовања, становници Београда су задржали веома висок морал. Мада је већина грађана у почетној фази рата одлазила у склоништа (у складу са препорукама надлежних органа), после извесног времена ово је престало да буде пракса.[9] Већ 28. марта организован је први у низу концерата „Песма нас је одржала” (који ће се потом одржавати свакодневно до краја рата), на коме су истакнути естрадни уметници покушавали да анимирају грађане и истовремено изразе протест против НАТО удара.[10] Иако су иза пројекта стајали медији блиски тадашњем републичком и савезном режиму, многи уметници блиски опозицији (нпр. Индексово радио позориште) су такође учествовали, како у концертима, тако су били присутни и на пропратним албумима који су објављивани у то време.[11] Поред ових манифестација, владајуће странке организовале протесте на самим градским мостовима.[12] Припадници ЈУЛ-а организовали су митинге уз пропратне концерте на Бранковом мосту, што је медијски испратио РТВ Пинк, док су припадници СПС-а организовали сличне догађаје на Панчевачком мосту.[9]
Обнова градске инфраструктуре у годинама после бомбардовања није текла равномерно и у великој мери је зависила од финансијског и интересног аспекта. Готово две деценије од завршетка рата, многи порушени објекти још увек нису обновљени. Тако је зграда Владе Србије била обновљена одмах по окончању бомбардовања, зграда Министарства правде после неколико година, док зграда републичког Министарства унутрашњих послова још увек није.[13] Питање зграда Генералштаба и Министарства одбране изазива извесне контроверзе. Оне су 2005. године проглашене за културно добро. 2015. године, отпочели су покушаји санације теже оштећене зграде „А” (са горње стране Немањине улице), што, пак, није дало резултата, тако да је почетком 2017. године (упркос знатном противљењу дела јавности) донета одлука да се овај део комплекса сруши, а да се простор конзервира како би у перспективи био враћен првобитној намени. Зграда „Б” (са доње стране Немањине улице, у чијем анексу се налази и Министарство одбране) је мање оштећена, са ње је уклоњен само улазни део, тако да је тренутно конзервирана и разматра се могућност да се у перспективи у потпуности санира и врати првобитној намени.[14] Зграда савезног Министарства унутрашњих послова је дефинитивно срушена 2017. године, када је комплекс и парцелу откупило израелско предузеће „AFI Europe”, које је отпочело изградњу стамбено-комерцијалне целине „Skyline Belgrade”, која према плану треба да буде комплетирана до 2022. године.[15] КБЦ „Др Драгиша Мишовић” обновљен је 2009. године.[16] Плац са разрушеном зградом кинеске амбасаде откупило је предузеће „ПМЦ инжењеринг”, које је 2010. године најавило да ће на том месту изградити тржни центар.[17] Од овога се ипак одустало, када је договором Србије и Кине с краја 2016. године одлучено да се на том месту изгради Кинески културни центар, при чему градњу од средине 2017. изводи кинеска компанија „Емпирет”.[18] Зграду „ПЦ Ушће” откупило је приватно предузеће „МПК Комерц”, обнова је отпочела 2003. године, а уз извесне измене на фасади, 2005. године реконструкција је окончана и зграда је поново у употреби са сличном наменом[19]
Разрушена зграда РТС-а није обновљена, нити је то у најави, те она данас представља својеврсни споменик бомбардовању медија током НАТО кампање. После вишегодишњег притиска јавности, обнова Авалског торња је отпочела 2005, а окончана је 2010. године.[20] У јесен 2015. године, најављено је да ће зграда хотела „Југославија” бити обновљена, те постати део хотелијерског ланца „Кемпински”.[21] Ипак, до краја 2017. године, реализација пројекта још није најављена. Зграда Команде РВ и ПВО у Земуну је, према најави градских челника с краја 2017. године, такође предвиђена за обнову у скоријој будућности, при чему ће њену реконструкцију изводити Војска Србије, док ће Град Београд решити питање приступа самој згради.[22]
Ратна дешавања
Последнице
Аспекти