Авионска несрећа на Авали 19. октобра 1964. била је удес совјетског авиона Иљушин Ил-18, који се срушио на Авалу, при чему је погинуло свих 18 путника. Међу погинулима је била седмочлана делегација Совјетске армије, на челу са маршалом Сергејем Бирјузовом, која је пошла на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. На месту трагедије је 1965. године подигнут споменик.
Делегација Совјетске армије је 19. октобра 1964. године у пратњи 11 чланова посаде, са аеродрома Внуково у Москви, авионом типа „Иљушин Ил-18“ кренула пут Београда. Приликом одласка делегацију су на московском аеродрому испратили — маршал Андреј Гречко, заменик министра одбране СССР; маршал Иван Баграмјан, заменик министра одбране СССР за позадину; маршал војне везе Алексеј Леонов; маршал тенковских јединица Павел Полубајаров; генерал-армије Владимир Иванов; први заменик начелника Генералштаба Војнооружаних јединица Совјетског Савеза; као и амбасадор СФРЈ у СССР Цвијетин Мијатовић и војни изасланик ЈНА у СССР пуковник Раде Ерцег.[1]
Пад авиона
Долазак авиона „Иљушин Ил-18“ са совјетском делегацијом на аеродром „Београд“ у Сурчину првобитно је био очекиван у 9:30, али је време доласка било померено за око два часа и био је очекиван око 11:45. Око 11:30 на београдском аеродрому све је било спремно за свечани дочек, а почасна чета припадника ЈНА и војна музика су заузели своја места. На аеродрому је била делегација за дочек предвођена Јованом Веселиновим, секретаром ЦК СК Србије, а поред њега у делегацији за дочек су били — Јаков Блажевић, члан Савезног извршног већа; генерал-пуковникРаде Хамовић, начелник Генералштаба ЈНА; генерал-пуковник Отмар Креачић, заменик државног секретара за народну одбрану; Драги Стаменковић, секретар Градског комитета СК Београда; Бранко Пешић, председник Градског одбора ССРН; Милан Рајачић, потпредседник Скупштине града Београда; Животије Савић, начелник СУП-а Београда: пуковник Виктор Тарасевич, војни аташе СССР у СФРЈ и други.[1]
Авион је последњи пут виђен на радарском екрану Контроле летења у 11:34 и потом је нестао. Са пристанишне зграде одмах потом је јављено да је у даљини према Авали виђен краткотрајни пламен, а затим и дим. Одмах по добијању тужне вести, читава делегација за дочек се упутила ка Авали, а Бранко Пешић је обавестио све надлежне службе — хитну помоћ, милицију и ватрогасце да упуте своје екипе ка Авали. Контрола летења је последњи пут имала везу са авионом када је био на висини од око 5.000 стопа. Посада је тада тражила дозволу од контроле летења да се ради припрема слетања спусти на око 3.000 стопа. Контрола летења је ово одобрила, јер се највиши врх Авале налази на висини од око 1.700 стопа. Због највероватније неисправног уређаја за навигацију, авион је изгубио висину и услед густе магле ударио у падину Авале, на око 200 метара од Споменика Незнаном јунаку. Приликом пада авион је покидао дрвеће у ширини од 100 метара, а падао је у дужини од око 300 метара и на крају ударио у брдо и експлодирао. Авион је био потуно уништен, а уместо трупа се могла видети једино поцрнела гомила алуминијума.[1]
Убрзо после пада авиона на место несреће дошле су екипе хитне помоћи, милиције и ватрогасаца. Пошто је авион био још у пламену, ватрогасци су отпочели са гашењем, док за хитну помоћ није било посла јер су свих 18 путника – 7 чланова делегације и 11 чланова посаде на месту страдали. Екипе Секретеријата унутрашњих послова, Секретеријата за народну одбрану и Дирекције за цивилну ваздушну пловидбу су одмах отпочеле са вршењем увиђаја на месту несреће. Како су тела свих страдалих била угљенисана било је тешко утврдити њихов идентитет. Једино је одмах утврђен идентитет маршала Бирјузова, који је препознат на основу дела маршалске униформе која је била делом спаљена. У току дана из Министарства одбране СССР стигао је званичан списак свих чланова делегације и чланова посаде.[1]
Одмах по објављивању вести о погибији совјетске делегације Скупштина града Београда је 19. октобра прогласила дводневну жалост и отказала све манифестације и приредбе везане за прославу двадесетогодишњице ослобођења. Истог дана са главних улица је скинута и украсна декорација којом је град био украшен због празника, а био био је формиран и Одбор за организовање сахране страдалих на чијем је челу био генерал армијеИван Гошњак, а његови чланови су били још и Јован Веселинов, Мијалко Тодоровић, Јаков Блажевић, Раде Хамовић и др. Председник СФРЈ и генерални секретар СКЈ Јосип Броз Тито упутио је телеграме саучешћа Анастасу Микојану, председнику Президијума Врховног Совјета СССР и Леониду Брежњеву, првом секретару ЦК КПСС. Поред Тита, телеграме саучешћа су упутили и други југословенски званичници, међу којима — Едвард Кардељ, председник Савезне скупштине; Петар Стамболић, председник Савезног извршног већа; Иван Гошњак, државни секретар за народу одбрану; Коча Поповић, државни секретар за иностране послове; Светозар Вукмановић, председник Савеза синдиката Југославије; Раде Хамовић, начелник Генералштаба ЈНА и др.[1]
Дубоко потресен трагичним удесом, у коме су изгубили животе чланови совјетске делегације са начелником Генералштаба Совјетске армије маршалом СССР Сергејем Семјоновичем Бирјузовом на челу, упућујем вам, у име народа Југославије и у своје лично име, изразе најдубљег саучешћа. Молим вас да код породица погинулих другова будете тумачи нашег искреног саосјећања.
Болно је одјекнула трагична смрт совјетских хероја у срцима југословенских народа. Уочи прославе 20-годишњице ослобођења Београда изгубили су своје животе они који су на челу совјетских јединица, раме уз раме са југословенским борцима, пролијевали своју крв не само за ослобођење Београда већ и других крајева наше земље. Југословенски народи ће се увијек са захвалношћу сјећати њиховог доприноса заједничкој борби против свирепог фашистичког непријатеља и трајно ће сачувати успомену на њихове свијетле ликове. — из телеграма председника Републике Јосипа Броза Тита, [1]
Дан ослобођења
Сутрадан 20. октобра 1964. године на Дан ослобођења Београда на аеродром у Сурчину слетео је авион у којем су се налазиле две нове делегације из Совјетског Савеза — делегација која је дошла на обележавање Дана ослобођења и делегација за пријем и испраћај посмртних остатака погинулих у авионској несрећи. На челу нове делегације за обележавање Дана ослобођење налазио се маршал авијације Совјетског Савеза Владимир Александрович Судец, главни командант јединица противваздушне одбране и заменик министа одбране СССР; а поред њега у делегацији су били још генерал армије Афанасиј Павлантјевич Белобородов, командант московског војног округа и генерал-потпуковник Васили Иванович Давиденко. На челу делегације за пријем посмртних остатака био је генерал армије Алексеј Алексејевич Јепишев, начелник Главне политичке управе Совјетске армије и ратне морнарице; а поред њега у делегацији су били још генерал-потпуковник Николај Иванович Савивкин, заменик начелника одељења при ЦК КПСС и В. А. Лихачов, заменик начелника петог европског одељења Министарства иностраних послова СССР. Обе делегације на београдском аеродрому су сачекали — Јован Веселинов, секретар ЦК СК Србије; Јаков Блажевић и Јанез Витопник, чланови Савезног извршног већа; генерал-пуковник Отмар Креачић, заменик државног секретара за народну одбрану; Драги Стаменковић, секретар Градског комитета СК Београда; Милан Рајачић, потпредседник Скупштине града Београда; Бранко Пешић, председник Градског одбора ССРН и др. Одмах по доласку делегација за пријем посмртних остатака је у пратњи Драгог Стаменковића и генерал-пуковника ЈНА Зденка Улепича и Јефте Шашића отишла на место несреће на Авали, док је делегација за прославу отишла у на полагање венаца на Гробље ослободилаца Београда и свечану седницу Градске скупштине.[2]
Пошто су све манифестације и приредбе поводом двадесетогодишњице ослобођења биле отказане, Дан ослобођења Београда 20. октобра 1964. године је био обележен само полагањем венаца на Спомен-гробље бораца НОР-а на Новом гробљу и Гробници народних хероја на Калемегдану, у раним јутарњим часовима и Гробљу ослободилаца Београда 1944, у 11 часова. Истог дана одржана је и свечана седница Градске скупштине, која је уместо „свечаног“ имала комеморативни карактер, а отворен је и Спомен-парк у Јајинцима.[2]
Поводом Дана ослбођења Београда, председник Републике Јосип Броз Тито је постхумно одликовао страдале чланове делегације, који су били учесници борби за ослобођење Београда и Југославије, октобра 1944. године:
Такође, истим поводом одликовани су и шефови друге две делегације — маршал Судец одликован је Орденом народног хероја, а генерал Јепишев Орденом ратне заставе.[2]
Испраћај и сахрана
Посмртни остаци чланова совјетске војне делегације су 21. октобра 1964. године у периоду од 10 до 13 часова били изложени у Дому ЈНА у улици Браће Југовића и за то време велики број грађана Београда им је у мимоходу одао почаст. У 13:30 посмртни остаци су изнети испред зграде Дома ЈНА, где су Драги Стаменковић и генерал Алексеј Јапишев одржали опроштајне говоре. Потом су њихови посмртни остаци положени на војне камионе и кренули су пут војног аеродрома у Батајници. Због кратког периода за одавање почасти погинулим члановима совјетске војне делегације многи грађани Београда, али и грађани Земуна, Батајнице и околних места су изашли на улице и дуж читавог пута од Дома ЈНА до војног аеродрома су одавали почаст погинулим ветеранима. Колона са посмртним остацима кретала се трасом — Трг Републике, Бранков мост, Београдски пут, кроз Земун, Батајнички друм и кроз Батајницу. Током читаве ове трасе, дуге око 25 километара, налазио се велики број грађана, а колона је на аеродром у стигла око 15:20 часова.[3]
Сахрана посмртних остатака чланова совјетске војне делегације одржана је 22. октобра 1964. године у Москви. Урна маршала Сергеја Бирјузова сахрањена је у Кремаљској некрополи тј. положена је у зидине Кремља, иза Лењиновог маузолеја, где су сахрањиване највише друштвено-политичке личности Совјетског Савеза. Сахрани маршала Бирјузова присуствовали су највиши руководиоци Совјетског Савеза и Комунистичке партије Совјетског Савеза — Леонид Брежњев, Алексеј Косигин, Анастас Микојан и др, као и чланови југословенске делегације. Посмртни остаци осталих чланова делегације, као и посаде авиона сахрањени су у заједничкој гробници на московском гробљу Новодевичје, где им је подигнут споменик. На постаменту заједничке гробнице стоји натпис — Совјетској војној делегацији и посади авиона ИЛ-18 трагично страдалим у авионској катастрофи у Југославији 19. октобра 1964. године. Истог дана у Москви на Црвеном тргу одржан је комеморативни митинг на коме су говорили први секретар Градског комитета КПСС Јегоричев, министар одбране СССР маршал Родион Малиновски и генерал Раде Хамовић.[4]
