У Југославији се утакмица директно преносила на Југословенској радио-телевизији (ЈРТ) од 19:25. ТВ коментатор је био Драган Никитовић, док је радијски био Радивоје Марковић.[2] Југословенски извештач из Брисела за Борбу је био Бора Шолаја.[3] У Шпанији је утакмицу највероватније преносио њихов јавни сервис La 1, такође у 19:25, пошто су Шпанија и Југославија биле у истој временској зони. Шпански коментатор утакмице је по речима шпанског новинара Матијаса Пратса био Енрике Мартинез.[4] Телевизијски пренос је тада још увек био у црно-белој техници.
Тимови
Клуб
Претходни наступи у финалима (подебљане године означавају победника те године)
Стартна постава Реал Мадрида пред финале. Горњи ред, с лева на десно: Хозе Араквистаин, Пачин, Педро де Фелипе, Мануел Санчис, Пири, Игнацио Зоко. Доњи ред, с лева на десно: Фернандо Серена, Амансио Амаро, Рамон Гросо, Мануел Веласкез, Франсиско Хенто
Реал је скоро целе сезоне био на првом месту у лиги пре пораза од Барселоне од 1:2, потом титулу губи од градског ривала Атлетико Мадрида једно коло пре краја за само један поен. Одбрамбени играч Левантеа Антонио Калпе је дошао како би појачао клупу, и играч везног реда Малаге, Мануел Веласкез се вратио са двогодишње позајмице и замењује француског плејмејкера Лусијана Милера. Из Рајо Ваљекана долази одбрамбени играч Педро де Фелипе, који из стартне поставе истискује Хозеа Сантамарију. Оба појачања су одиграла феноменалну сезону. У купу Генералисима испада у четвртфиналу од стране Реал Бетиса.
Стартна постава Партизана пред финале. Горњи ред, с лева на десно: Хасанагић, Пирмајер, Михајловић, Шошкић, Васовић, Рашовић. Доњи ред, с лева на десно: Јусуфи, Бечејац, Ковачевић, Бајић, Галић
Флоријан Матекало је био 17 година тренер омладинаца Партизана, и изнедрио је ову генерацију Партизанових фудбалера који су били познати као „Партизанове бебе”. Тим из 1966. је стваран у омладинској школи Партизана, који је у том узрасту бележио врхунске резултате, да би приликом смене генерација скоро комплетан омладински тим промовисан у првотимце, уз незнатну допунску селекцију. У наредних 5 година "бебе" су 4 пута биле првак Југославије.[5] Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу шампионаЕвропе. У стартној постави је имао трећег, четвртог и деобу петог најбољег стрелца лиге, Милан Галић са 15 голова, Владимир Ковачевић са 14 и Мустафа Хасанагић са 13. Александар Атанацковић напушта место тренера, а на његово место долази Абдулах Гегић. Екипа је представљала озбиљног ривала било ком тадашњем Европском клубу, и састојала се од доста младих играча. Упркос великом таленту, тадашње првенство Југославије завршавају на 11. месту, а у купу испадају у осмини финала.
Међутим у Купу Европских шампиона су одиграли врхунску сезону.
Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескочена са укупим скором од 4:2.[5]
Следећи противник је био првак НемачкеВердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1. У Београду 3:0 и у Бремену 0:1. У првом мечу у Београду је било 0:0 све до 70. минута, када Јусуфи постиже гол, а након тога по гол постижу и Хасанагић и Пирмајер. Реванш меч се играо у Бремену на Везер стадиону, по леденим условима. Шкотски арбитар је дозволио јако грубу игру у којој се нарочито истицао Арнолд Шиц, који је и постигао једини гол на мечу. Шошкић се истакао својим одбрана на мечу, а и Рашовић је одиграо добру партију. На крају меча црвени картон добијају Бечејац, а за Вердер црвене картоне добијају Арнолд Шиц, и Волфганг Бордел.[5]
У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. За Спарту у том тренутку наступају пуно репрезентативаца из Чехословачке, која је у том тренутку била вицешампион света на Светском првенству у Чилеу, између осталих Мраз, Врана, Таборски, Машек, Тихи, Мигаш, Поспихал, и најбољи међу њима, Андреј Квашњак. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, уз 3 гола Квашњака. У том мечу Шошкић није бранио, Бечејац је имао црвени из прошлог меча, Бајић и Ковачевић такође нису играли, а Галић је служио у ЈНА.[5] Другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме са укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале. Хасанагићу је поништен јако леп гол маказицама,[6][5] али тај гол није утицао на коначни исход двомеча, и Партизанов дуел са Манчестер јунајтедом.
У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у Лондону) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.
Утакмица
Телевизор на сајму електронике у Љубљани из 21. октобра 1961. године. Усликао Јоже Гал.
У Југославији се утакмица директно преносила на Југословенској радио-телевизији (ЈРТ) од 19:25. ТВ коментатор је био Драган Никитовић, док је радијски био Радивоје Марковић.[2] Југословенски извештач из Брисела за Борбу је био Бора Шолаја.[3] У Шпанији је утакмицу највероватније преносио њихов јавни сервис La 1, такође у 19:25, пошто су Шпанија и Југославија биле у истој временској зони. Шпански коментатор утакмице је по речима шпанског новинара Матијаса Пратса био Енрике Мартинез.[4] Телевизијски пренос је тада још увек био у црно-белој техници.
Резиме
Финале је било веома изједначено. Милан Галић је имао две велике шансе за гол у првом полувремену. Партизан је повео у 55. минуту голом Велибора Васовића, након што му је после изведеног корнера Мустафа Хасанагић асистирао главом. Реал Мадрид преко Амансија изједначава у 70. минуту. Реал преокреће голом Фернанда Серене у 76. минуту, и овај гол је био и последњи на мечу.
Према каснијим речима Велибора Васовића, Владица Ковачевић је ову утакмицу играо са упалом плућа и температуром 38.5, док је Милан Галић после служења војске без тренинга током бар 9 месеци играо у првој постави.[7] Поред тога, према сећању Радослава Бечејца, око пола првог тима је већ било продато чак и пре самог финала.[7] Као један од екстремнијих примера, Милутин Шошкић је само неколико часова пре овог финала потписао уговор на две године са Келном.[8]
Реал Мадрид је постао Европски првак шести пут у 11 година такмичења, али до 1998. није освојио ниједну титулу првака, када, можда иронично, бивши играч Партизана Предраг Мијатовић постиже гол у 66. минуту меча.
Финале је назначило почетак тзв. "Yé-yé" генерације Реал Мадрида, која је назив добила по песми Битлса "She loves you" и рефрену "yeah-yeah"[9], након што су 4 играча Реала позирала за Марку у стилу Битлса. У наредних пар сезона већина Партизанових играча напушта клуб.[10]
Сећање на утакмицу
Партизан је обележио педесету годишњицу овог финала 11. маја 2016. Том приликом су у трофејној сали Партизана дошли и играчи који су у том финалу наступали. Владица Ковачевић је тада рекао да су 1966. били млади и пуни ентузијазма, а да је од њих једино био бољи Манчестер јунајтед.[11]
Реал Мадрид је током 2002. године поводом 100 година клуба посветио и једну емисију овом финалу. У њој су учествовали два играча Реала из тог финала, Игнацио Зоко и Педро де Фелипе, познати новинар Матијас Пратс, а водитељ је био Начо Аранда, директор ТВ Реал Мадрид. Њих четворица су том приликом гледала снимак ове утакмице и говорили су о сећањима и ситуацијама везаних за њу.[12]
Иако је Партизан играо финале Купа европских шампиона, у домаћем првенству и купу је одиграо јако лоше. У лиги су у сезони 1965/66 од 16 екипа били једанаести,[13] а у купу су у осмини финала испали од Ријеке са 3:1.[14] Да Жељезничару и Хајдуку из Сплита нису одузети поени, били би два места изнад зоне испадања.
Према сећању Радослава Бечејца, око пола првог тима је већ било продато чак и пре самог финала.[7] Као један од екстремнијих примера, Милутин Шошкић је само неколико часова пре овог финала потписао уговор на две године са Келном.[8]
По каснијем сведочењу Велибора Васовића, када су га питали да ли је Партизан можда "продао" финале Реалу, одговорио је: "Не, него је Владица Ковачевић играо са упалом плућа и температуром 38,5 и играо је Милан Галић тек доведен из војске, после осам месеци без тренинга! Играли су јер су генерали тако хтели. Мислили су: 'Нема проблема, Васке ће уденути гол, онда ће двојици поломити ноге и све ће бити у реду.' Е, неће Васке да ломи ноге кад се неком ћефне"![7]
Један дан након ове утакмице је Фудбалски савез Југославије казнио Бранка Рашовића са 6 месеци забране играња у свим утакмицама због његовог оштрог старта на утакмици одиграној 10 дана пре овог финала (1. мај 1966) између Жељезничара и Партизана. Рашовићев старт је довео до прелома ноге играчу Жељезничара.
Дан пре утакмице је управа Партизана дозволила играчима да са женама и партнеркама цео дан проведу у куповини.[7]
Шпански коментатор утакмице је по речима шпанског новинара Матијаса Пратса био Енрике Мартинез.[4]
Реал Мадрид наредну 31 годину није играо финале овог купа.
Реал Мадрид је током 2002. године поводом 100 година клуба посветио и једну емисију овом финалу. У њој су учествовала два играча Реала из тог финала, Игнацио Зоко и Педро де Фелипе, познати новинар Матијас Пратс, а водитељ је био Начо Аранда, директор ТВ Реал Мадрид. Њих четворица су том приликом гледала снимак ове утакмице и говорили су о сећањима и ситуацијама везаних за њу.[15]
.jpg)
.jpg)
.jpg)
