PROFILBARU.COM

станко мењић
станко мењић
Лични подаци
Датум рођења	22. јул 1910.
Место рођења	Чанићи, код Шековића, Аустроугарска
Датум смрти	октобар 1944. (34 год.)
Место смрти	Тузла, НД Хрватска
Професија	земљорадник
Деловање
Члан КПЈ од	августа 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.

Станко Мењић (Чанићи, код Шековића, 22. јул 1910 — Тузла, октобар 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 22. јула 1910. у селу Чанићи, код Шековића. Потицао је из земљорадничке породице и до почетка Другог светског рата у Југославији, 1941. бавио се земљорадњом. Још пре окупације Југославије, дружио се са револуционарном омладином и комунистима из свог краја. Преко њих се упознао са револуционарним програмом и циљевима тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[1]

Након Априлског рата и окупације Југославије, током маја и јуна 1941. повезао се са организацијом КПЈ и радио на окупљању и усмеравању сеоске омладине за Народноослободилачки покрет (НОП). Активно је учествовао и у припремама за организовање устанка у свом крају, па је још пре избијања устанка постављен за командира групе устаника, која је формирана у његовом селу. Већ у првим борбама са усташама, истакао се храброшћу, због чега је брзо постао један од најпознатијих партизанских бораца овог краја. Када су формиране прве партизанске јединице, најпре је постављен за десетара, а након пријема у чланство КП Југославије, августа 1941, постављен је за политичког комесара Шековићке партизанске чете.^[1]

Као један од најистакнутијих бораца Бирчанског партизанског одреда, почетком 1943, заједно са групом бораца пребачен је у Шесту источнобосанску ударну бригаду. У овој бригади обављао је дужност политичког комесара чете. Када је 21. септембра 1943. године у селу Буквику, код Брчког формирана Шеснаеста муслиманска бригада, као искусан борац и политички радник постављен је за политичког комесара батаљона у овој бригади.^[1]

Иако се од августа 1941. налазио на дужности политичког комесара, увек је учествовао у борбама, у којима се често истицао храброшћу. Посебно се истакао у првом нападу на Власеницу, августа 1941, када је са заплењеним митраљезом привукао усташкој касарни и отварајући снажну ватру допринио уништењу овог јаког непријатељског упоришта. Истакао се и у нападу на непријатељско утврђење код Ступара, а затим у тешким борбама код Кладња, на Цапардама, Требави, Сокоцу, Црвеним стијенама и на многим другим местима. Као добровољац се 9. марта 1943, приликом напада на Хан-Крам, код Соколца, са још двојицом бораца пробио се кроз непријатељску ватру и запалио стовариште пилане, у којој су се налазиле јаке непријатељске снаге. Погинуо је у борбама за Тузлу, вођеним од 17. до 20. јануара 1944. године.^[1]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја.^[2]