Прича о неправедном управнику (такође лукавом, непоштеном, или неверном приставу) је Исусоваалегоријска прича, која наглашава важност праштања другима.
Био један богат човек који је имао управитеља имања, и овога су оптужили код њега да расипа његово имање. Тада га дозва и рече му: шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер не можеш више управљати. А управитељ рече у себи: шта да урадим, јер мој господар одузима од мене управу? Копати не могу, стид ме је да просим.
Знам шта ћу учинити, да би ме примили у своје куће када будем уклоњен са управе. И позва дужнике свога господара, сваког појединачно, и рече првом: колико си дужан мом господару? А он рече: сто вати уља. Рече му: узми своју обвезницу и одмах седи па напиши педесет. Затим рече другом: а ти колико дугујеш? Он рече: сто кора пшенице. Рече му: узми своју обвезницу и напиши осамдесет.
И похвали господар неправичног управитеља, што је мудро учинио; јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости. Па и ја вам кажем: начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства, да би вас примили у вечне станове - кад оно нестане. — Еванђеље по Луки, 16:1-13 (превод Емилијан Чарнић)
Тумачења
Тумачење ове параболе изазива тешкоће, јер изгледа као да је њоме Исус похвалио непоштено понашање.[1] Међутим, иако господар у причи показује извесно дивљење за управникову лукавост, Исус ипак именује управитеља као „непоштеног“.[2]
Управник у причи је вероватно роб или ослобођеник постављен као заступник свога господара у пословању.[2] Када као његов представник потпише споразуме са дужницима, они су обавезујући.[3] Ова прича има заједничку тему као и неке друге Исусове изреке којима саветује давање имовине сиромашнима ради стицања блага на небу.[3] Јер када смрт дође „престаје наша моћ да чинимо добро са нашим новцем, тако да добро са њим треба чинити сада."[4]
Овакво су причу тумачили и рани црквени писци, као што је Астерије Амасијски:
„
Када, дакле, неко очекујући свој крај и прелазак на други свет, сажеже терет својих греха добрим делима, било отказивањем обавеза дужницима, или снабдевањем сиромашних обиљем, дајући оно што припада Господу, он стиче много пријатеља, који ће потврдити његову доброту пред судијом, и осигурати му својим сведочењем место среће.[5]
”
Енглески реформатор из 16. векаВиљам Тиндејл сматра да Исус није хвалио управитељево понашање, већ га само наводи као поређење да „и ми са праведним треба да будемо марљиви да обезбедимо наше душе, као што је он са неправедним обезбедио своје тело“.[6]Антоније Храповицки сматра да Исус под неправедним богатством подразумева „не само оно земаљско благо, које је стечено преваром или крађом, већ свако уопште материјално богатство“, противстављајући га духовном богатству, које је праведно богатство.[7]
^John Phillips, Exploring the Gospel of Luke: An expository commentary. . Kregel Publications. 2005. pp. 216-217. ISBN978-0-8254-3377-1.
^Asterius of Amasia, Sermon 2: The Unjust Steward, Sermons (1904). стр. 45.-71.
^William Tyndale, The Parable of the Wicked Mammon (1528), also printed in The Works of the English reformers: William Tyndale and John Frith, Volume 1 (1831). стр. 83.–161.
