Прича о кукољу (такође прича о корову, прича о житу и кукољу) је једна од најпознатијих Исусовихалегоријских прича, која говори о човеку којем је непријатељ посејао кукољ у усеве жита.
Царство је небеско као човек који посеја добро семе у пољу свом, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини. А слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју. — Еванђеље по Матеју, 13:24-30 (превод Вука Караџића)
Очево је царство попут човека који је посејао добро семе. Његов непријатељ дође ноћу те посеја коров. Човек не дозволи слугама да почупају коров, већ им рече: Не, да не бисте са њим почупали и пшеницу. Јер на дан жетве коров ће постати очит, и биће почупан и спаљен. — Еванђеље по Томи, изрека 57)
Контекст
Грча реч која се обично преводи као коров или кукољ је зизаниа (гр. ζιζάνια), множина од зизанион (ζιζάνιον). Сматра се да ова реч означава Lolium temulentum.[1][2], који изгледа сасвим слично као пшеница у раној фази развоја.[3]
Римски закон је забрањивао сејање корова/кукоља међу пшеницу непријатеља[3][4], што значи да је сценарио у овој причи сасвим реалан.
Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима разјаснио причу:
Сејач доброг семена је Син човечији; њива је свет; добро семе - то су синови царства; а кукољ су синови зла, а непријатељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син човечији своје анђеле, и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба.
Тада ће праведници сијати као сунце у царству Оца свога. Ко има уши нека слуша. — Еванђеље по Матеју, 13:36-43 (превод Емилијана Чарнића)
Каснија тумачења
Иако Исус прави разлику између „синова царства“ и оних који то нису, та разлика не мора увек бити очигледна, као што прича о квасцу наговештава.[5] Тек судњи дан ће бити тачка преокрета, када ће се период тајног раста Божјег царства упоредо са активностима нечастивог бити окончан, и ново доба осванути.[5]
Августин напомиње да се невидљива разлика између „жита“ и „кукоља“ провлачи и кроз Цркву:
„
О ви хришћани, чији животи су добри, ви уздишете и јецате будући малобројни међу многима... Рећи ћу ти истину, мој Вољени, чак и у овим високим столицама има и жита и кукоља, и међу световњацима има и жита и кукоља. Нека добри трпи лоше; нека лоши промене себе, и подражавају добре. Нека сви, ако је то могуће, стигнемо Богу; нека сви кроз његову милост утекнемо злу овога света.[6]
”
Верска толеранција
Прича о кукољу је често навођена у прилог верске толеранције. Бискуп Wazo од Лијежа (око 985-1048) се ослања на ову причу[7] доказујући „да црква треба да пусти да различитост (dissent) расте заједно са ортодоксијом док Господ не дође да их раздвоји."[8]
Мартин Лутер у својој беседи, инспирисан Исусовом параболом, подсећа да само Бог може одвојити лажне од правих верника, и наглашава да убијање јеретика или неверника окончава било какву могућност њиховог спасења:
„
Из овога видимо како смо бесни и срдити били толико много година, у жељи да друге присилимо да верују; Турке мачем, јеретике ватром, Јевреје смрћу; и тако ишчупамо кукуљ сопственим снагама, као да смо ми ти који имају власт над срцима и духовима; и учинимо их побожнима и исправнима, што једино Божја Реч може. Али убиством раздвајамо људе од Речи, колико је у нашој моћи, да више не може деловати на њих и тако себи навлачимо једним ударцем двоструко убиство, наиме убијамо тело за време и душу за вечност. А након тога говоримо да служимо Бога нашим поступцима, и желимо посебне заслуге на небу.[9]
”
Роџер Вилијамс (око 1603–1683), баптистички теолог и оснивач Роуд Ајланда, је користио ову параболу као подршку владином толерисању свих „корова“ у свету, зато што прогони често нанесу штети и „пшеници“. Вилијамс је веровао да је Божја дужност да суди на крају, а не човечја.[10]Џон Милтон се у Ареопагитици (1644), такође позива на параболу бранећи слободу говора и осуђујући покушај Парламента да цензурише штампу:
„
Није могуће да човек одвоји жито од кукоља, то мора бити задужење анђела на крају смртних ствари.[11]
”
Извори
^Liddell H G and Scott R, A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1843–1996, одредница "ζιζάνια". Плурални облик (zizania) је у модерно време прихваћен као ботанички назив за плеваљ (енх. ryegrass)
^ абCraig S. Keener, The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, Eerdmans. 2009. ISBN978-0-8028-6498-7. стр. 386-387.
^Ramesh Khatry (2000). The Authenticity of the Parable of the Wheat and the Tares and Its Interpretation. Universal Publishers. стр. 35. ISBN978-1-58112-094-3.
^ абR. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans. 1985. ISBN978-0-8028-0063-3. стр. 225-227.
