Један од најуспешнијих аутомобила у историји Пежоа, откривен је у Паризу крајем маја 1987. године. Пежо 405 је развијен од стране Пежо дизајн центра, у сарадњи са Пининфарином. Пре него што је отпочела серијска производња, 44 прототипа прешла су милионе километара у екстремним условима на неколико континената. Аутомобил дужине 4,41 метара имао је лепу аеродинамичну линију, с коефицијентом отпора ваздуха од свега 0,29. Био је то први Пежоов модел средње класе с предњим погоном, аутомобил који је пружао доста простора захваљујући великом међуосовинском растојању од 2,67 метара.[1]
Производио се у каросеријским верзијама седан са четвора врата и као караван са петора врата. Са Ситроеном BX је делио платформу, али не и хидропнеуматску суспензију. Године 1988, осваја титулу за Европски аутомобил године са рекордним бројем гласова, који још увек држи. Сјајно се продавао готово у целом свету осим у Сједињеним Државама, где је био и последњи понуђени модел марке Пежо.[2]
Августа 1993. године представљен је мањи редизајн, који се огледао у измењеној графици задњих светала, новој инструмент табли и модернизираним моторима, овај пут с катализатором који је мало редуковао снагу. Након редизајна у понуди се нашла и ограничена серија од 1.046 примерака богато опремљеног Пежоа 405 Турбо 16V (2.0 мотор са 220 КС).[1]
Пежо 405 је имао успеха и у спорту. Фински рели-возач Ари Ватанен је са 405-ицом два пута, 1989 и 1990, победио на релију Париз-Дакар. Такође, Ватанен је 1988. године поставио рекорд стазе Pikes Peak у 405-ици снаге 600 коња.[1]
Европска производња седана завршила је 1995. године, а каравана две године касније, док се у Ирану још увек прави у погонима компаније „Iran Khodro”. Склапан је и у Египту, Аргентини, Зимбабвеу, Пољској, Индонезији, Малезији, Чилеу, Уједињеном Краљевству и Тајвану.[2]
