На редовним изборима 2002. године као кандидат Српске радикалне странке Републике Српске за српског члана Предсједништва БиХ заузео је треће мјесто са око 9% гласова[2], 2007. године на ванредним изборима као кандидат Српске демократске странке за предсједника Републике Српске заузео је друго мјесто са око 35% гласова[3], а 2010. године као кандидат Коалиције „Заједно за српску“ за предсједника Републике Српске заузео је друго мјесто са око 37% гласова[4]. На општим изборима одржаним 2014. г. у трци за предсједника Републике Српске Огњен Тадић је као кандидат коалиције "Савез за промјене" добио подршку 44,28% гласова и поново освојио друго мјесто, а његов противкандидат Милорад Додик је побиједио са 45,38% гласова[5].
Први пут га је санкционисала Привремена изборна комисија Босне и Херцеговине на ванредним изборима за Народну скупштину Републике Српске одржаним 1997. г. Уклоњен је са листе кандидата Српске радикалне странке на којој је заузимао треће мјесто од укупно петнаест изабраних посланика.
Други пут је санкционисан 1998. г. послије Општих избора када му је Привремена изборна комисија одузела добијени мандат народног посланика у Народној скупштини Републике Српске (до данас најмлађи изабрани народни посланик у историји Републике Српске), заједно са још осам других кандидата Српске радикалне странке Републике Српске. По мишљењу Привремене изборне комисије Тадић је након уклањања са листе кандидата подстицао насиље и дестабилизацију Босне и Херцеговине.[13]
Трећи пут је санкционисан 1999. г., посредно, у вријеме предсједника Републике др Николе Поплашена, тако што му је престала дужност савјетника предсједника Републике Српске због одлуке високог представника о смјени предсједника Поплашена[14].
Четврти пут је санкционисан 1999. г. одлуком Привремене изборне комисије и ОХР-а, као генерални секретар Српске радикалне странке Републике Српске, заједно са предсједником те странке др Николом Поплашеном и предсједником Извршног одбора те странке Мирком Благојевићем. Све тројици онемогућен је политички рад, а странци учешће на изборима[15]. Ова забрана трајала је до 2002. г.
У вријеме активног бављења адвокатуром био је у више мандата члан Извршног одбора Адвокатске коморе Републике Српске и предсједник Збора адвоката регије Бања Лука.
Био је члан Предсједништва Удружења правника Републике Српске и Скупштине Савеза Удружења правника Србије и Удружења правника Републике Српске.
Био је припадник Војске Републике Српске[17].
Као новинар је у заробљеништву у Хрватској и Херцег-Босни провео шест мјесеци (јануар 1993 — јули 1993), одакле је ослобођен након размјене. Пред Војним судом у Сплиту изречена му је шестогодишња казна затвора због наводне оружане побуне и обавјештајно-пропагандне дјелатности уперене против Републике Хрватске[18].
