PROFILBARU.COM

Милун Видић
Милун Видић
Лични подаци
Датум рођења	9. март 1939.
Место рођења	Роге, Пожега, Краљевина Југославија
Датум смрти	15. новембар 2007. (68 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Милун Видић (Роге, Пожега, 9. март 1939 — Београд, 15. новембар 2007) био је српски вајар и универзитетски професор. Радио је на Универзитету уметности у Новом Саду и Београду.

Биографија

Рођен 9. марта 1939. године у селу Роге код Ужичке Пожеге. Завршио Академију ликовних уметности у Београду као и постдипломске студије 1970. године на истој Академији у вајарској класи професора Мише Поповића.

Члан је УЛУС-а од 1968. године.

Од 1967. учествовао на бројним групним изложбама у Југославији и иностранству a од 1968. самостално излагао.

Од 1970. до 1977. године био је у статусу слободног уметника. Један је од оснивача и чланова вајарске групе ‘Десет плус’.

Од 1977. до 1994. године радио је на Академији уметности у Новом Саду где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмет вајање са технологијом. Године 1994. прелази на Факултет примењених уметности у Београду где је радио као редовни професор за предмет вајање до 1. октобра 2004. године када одлази у пензију.

Дела му се налазе у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Галерији југословенског портрета у Тузли, Галерији Ликовног сусрета у Суботици, Народном музеју у Крагујевцу, Савременој галерији у Панчеву, Галерији Културног центра „Мишко Крањец“ у Мурској Соботи, Галерији савремене уметности у Бањој Луци, Народном музеју у Краљеву итд.

Умро је у Београду 15. новембра 2007. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Стваралаштво

У савременој српској скулптури у дрвету мало је примера за које се без резерве може констатовати да су сигуран аутентични допринос оном њеном делу који је континуирано отварао и креативно разматрао врло сложене и озбиљне пластичке проблеме. Дело Милуна Видића је већ у његовим првим иступањима на уметничкој сцени крајем шездесетих година запажено по крајње промишљеном, доследном и надасве успешном у материјалу проведеном специфичном стваралачком пројекту који га је одредио као истински заинтересованог и присутног уметника у условима заоштравања идеје аутохтоног у савремености. Тада је скренуо пажњу јавности настојањем да се одвоји од доминантних, тада важећих пластичких форми које су ослободиле скулптуру баласта пуне масе и њене тежине и упутили је према отварању облика и његовог говора самим својим изгледом без претензија према литерарној нарацији, већ напротив према таквим креативним узлетима обликовне имагинације која је управо у епохи овог аутора кроз многе примере достигла оне естетичке норме које на чудан, али и оправдан начин, важе и данас. Он полази од једног привидног принципа конструисања, или том моделу блиских намера, у ком ће процесу кренувши од јединичног елемента изградити целовит и семантички богат пластички свет. Милун Видић је од једне првобитно аморфне структуре (на линији архајских симбола, ритуалних предмета и асоцијативног учинка рудиментарних форми) у даљњим секвенцама разраде овог система доспео до правог вајарског идентитета и специфичне пластичке синтаксе са потпуна заокруженом личном поетиком. У том раду Видић је остао доследан једном материјалу – дрвету – мада је каткада чинио и одређене покушаје да у металу (ливено гвожђе, бојени и патинирани алуминијум, феро-цемент) одговори на изазове својих схватања једним чвршћим, хладнијим и инертнијим обликом. Међутим, и у таквим радовима он је тежио утиску рустичности, запуштености, временском постојању као трајном доказу људског присуствовања. У уметничким преокупацијама иако је остао доследан модерниста, Милун Видић је основним обликованим захватом изградио понешто промењену, готово ванвременску креативну позицију. Облици његовог рада, чврсто уверење у данашње вредности и значења савремене уметности, сасвим дефинисан вајарски рукопис довели су ово дело готово до притајене „монументалности“ тих, форматом, углавном мањих и средњих радова, у којима је њихов аутор препознат по трагалачким истрајностима и имагинативним потенцијалима ванредних могућности.

Награде

1969. Београд, Награда АЛУ за извођење скулптуре у материјалу
1971. Тузла, Награда за скулптуру на Другој изложби југословенског портрета
1973. Врњачка Бања, Премија (прва награда) на I бијеналу југословенске скулптуре у пленеру, Зрењанин, Награда културно-просветне заједнице на XVIII изложби уметничке колоније Ечка
1976. Београд, Награда на изложби ‘Простор '76’ за извођење скулптуре у материјалу, Београд, Награда ливнице ‘Пластика’ на XVII Октобарском салону
1978. Краљево, Прва награда на Југословенском конкурсу за решење скулптуре у кругу фабрике ‘Магнохром’
1980. Београд, Награда листа ‘Политика’ из Фонда ‘Владислав Рибникар’ за самосталну изложбу скулптура у Салону Музеја савремене уметности у Београду 1979. године, Београд, Откупна награда на југословенском конкурсу за идејно решење Спомен парка Јајинци^[1]
1981. Мурска Собота, Откупна награда на 5. бијеналу југословенске мале пластике, Бања Лука, Трећа награда на југословенском конкурсу за идејно решење споменика Веселина Маслеше (прва и друга награда нису додељене)
1985. Мурска Собота, Награда на 7. изложби Југословенске мале пластике (награда Галерије савремене уметности Панчево)
1986. Београд, награда за скулптуру на 27. октобарском салону, Београд, награда из фонда ‘Иван Табаковић’ Српске Академије наука и уметности за самосталну изложбу скулптура одржаној у Галерији Културног центра 1985. године
1993. Премија на Јесењој изложби УЛУС '93
2003. Плакета УЛУПУДС-а за скулптуру на Октобарском салону 2003. године
2005. Друга награда (са извођењем) на конкурсу спомен обележја ‘100 година туризма на Тари’ (са Арх. Бранимиром Митровићем)

Самосталне изложбе

1968. Штип, Галерија „Безистан“
1970. Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
1973. Београд, Галерија Дома омладине
1975. Аранђеловац, Павиљон „Књаз Милош“
1979. Београд, Салон Музеја савремене уметности, Нови Сад, Галерија Трибине младих
1985. Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда
1988. Београд, Галерија САНУ^[2]
2000. Београд, Салон Музеја савремене уметности
2002. Ужице, Градска галерија. Зрењанин, Савремена галерија
2003. Лазаревац, Модерна галерија
2012. Нови Београд, Галерија „Блок“, ретроспективна изложба

Скулптуре у јавном простору

1969. Смедеревска Паланка, простор испред зграде Општине
1972. Цазин, двориште и спортски терени основне школе „Нурија Поздерац“
1974. Врњачка Бања, парк погона киселе воде „Врњци“
1975. Аранђеловац, туристички пут Букуља-Венчац
1979. Краљево, круг фабрике „Магнохром“
1986. Горски Котар - Локве
1987. Лабин, Парк скулптура „Дубрава“
1988. Нови Београд, Парк пријатељства СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ (40 година од почетка изградње Новог Београда 1948-1988)
1997. Свилајнац, парк Пољопривредне школе

Референце

^ Пејовић, Бранко. „Омаж вајару Милуну Видићу”. Politika Online. Приступљено 2023-10-07.
^ „Milun Vidić”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2024-01-28.

Литература

Публикације, монографије

1980. Владо Бужанчић, Каталог-монографија, Међународни вајарски симпозијум ‘Бели Венчац’, - Аранђеловац
1982. Миодраг Б. Протић, Уметност на тлу Југославије, Скулптура XX века, Југославија, Београд, Спектар, Загреб, Књижевна комуна, Мостар
1985. др Павле Васић, Уметнички живот - критике, прикази, чланци (трећа књига), Универзитет уметности, Београд
1987. др Павле Васић, Уметнички живот - критике, прикази, чланци (четврта књига) од 1976.-1984, Универзитет уметности, Београд
1988. Сава Степанов, Потреба за сликом (библиотека „Ка уметности“ 1988), Савремена галерија центра за културу ‘Олга Петров’, Панчево
1988. Philippe Clerin, La sculpture – Toutes les techniques, Dessain et Tolra, Paris
1989. Балша Рајчевић, Књиге за уметност - есеји и ликовне критике, Никишић
1991. Ко је ко у Србији - Лексикон, Библиофон, Београд
1995. Дарко Шаренац, Београдска скулптура у слободном простору - Паркови, људи, догађаји, Експортпрес, Београд
2000. Дејан Ђорић, ‘Бели Венчац’, (монографија), Југословенска смотра ‘Мермер и звуци’, Аранђеловац
2001. Лексикон уметника Војводине - Лексикон савремених уметника (вол. 1), Вега Медиа, Нови Сад
2001. Милош Јевтић, Средишта Владимира Розића (колекција ‘Одговори’), Београдска књига, Кеј, Ваљево
2003. Слободан Ристић, Време без илузија, Клио, Београд
2003. Никола Шуица, Простори постојаности, (монографија), УЛУС, Карић Фондација, Београд

Критике, прикази (избор)

Зоран Павловић, Скулптуре Милуна Видића, Борба, Београд, 14. новембар 1970.
Јосип Деполи, Загребачке изложбе, Око, Загреб, 20. март до 3. април 1970.
Балша Рајчевић, Изложба скулптура Милуна Видића, Књижевна реч, бр. 10, Београд, јануар 1973.
Коста Васиљковић, Богатија осећања, Новости, Београд, 12. јануар 1973.
Павле Васић, Кроз београдске ликовне галерије, Изложба младих, Политика, Београд, 20. јануар 1973.
Ђорђе Кадијевић, Црта заједништва, НИН, Београд, 24. август 1975.
Елена Цветкова, Дилеме ликовног тренутка - у поводу изложбе „Актуелности у српској ликовној уметности“ у Модерној галерији, Вечерњи лист, Загреб, 6. мај 1977.
Александар Басин, Писмо из Љубљане - Нови подстицаји - поводом изложбе младих српских уметника у Љубљани, Политика, Београд, 3. децембар 1979.
Франц Залар, Ликовна искања ин спортиве - Србски сликарји и кипарји в Љубљански Местни Галерији, Љубљански дневник, Љубљана. 26. октобар 1979.
Јанез Месенел, Деветорица српских ликовних уметника - Средња генерација српских сликара и скулптора у Местној галерији, Дело, Љубљана, 3. новембар 1979.
Никола Кусовац, Изложба скулптура Милуна Видића, Изворно, Политика експрес, Београд, 7. март 1979.
Слободан Ристић, Просторни смисао скулптуре - поводом самосталне изложбе Милуна Видића, Политика, Београд, 24. фебруар 1979.
Зоран Маркуш, Блиско и богато - скулптуре Милуна Видића у Салону београдског Музеја савремене уметности, Борба, Београд, 12. март 1979.
Душан Ђокић, Предели Милуна Видића, Књижевна реч, бр. 119, Београд, 25. март 1979.
Срето Бошњак, Могућности фигурације, Књижевне новине, бр. 581, Београд, 28. април 1979.
Балша Рајчевић, Милун Видић - Салон музеја савремене уметности, Уметност '65, Београд, 1979.
Сава Степанов, Цртежи, слике, скулптуре, Мисао, Нови Сад, 5. април 1979.
Андреј Тишма, Два одговора, Глас омладине, Нови Сад, 6. април 1979.
Владимир Малековић, Генерацијски одабир - Београдски млади уметници излажу у Галерији „Карас“, Вјесник, Загреб, 16. фебруар 1980.
Миланка Тодић, Примери објекат скулптуре у Београду (en hommage 'а Lazar Trifunović), Домети 12, Ријека, 1984.
Никола Кусовац, Без промашаја, Политика експрес, Београд, 18. април 1985.
Зоран Маркуш, Откривање тајанства, Политика, Београд, 12. април 1985.
Ђорђе Кадијевић, На проби времена, Скулптуре Милуна Видића у галерији Културног центра у Београду, НИН, Београд, 28. април 1985.
Душан Ђокић, Отпор површином, Борба, Београд, 23. април 1985.
Јован Деспотовић, Кроз београдске галерије, Трагалачка истрајност, Милун Видић скулптуре, Ликовна галерија Културног центра Београда, Трећи програм Радио Београда, Београд, април 1985, Јединство, Приштина, 20. април 1985.
Др Ванда Екл, Лирика жичаног сплета - Кипарски чин је посебно осмишљен у природним амбијентима Горског Котара, Вјесник, Загреб, 3. септембар 1986.
Братислав Љубишић, Милун Видић, Галерија Културног центра Београда, Уметност 68, Београд 1986.
Зоран Маркуш, Обнављање знака - скулптуре Милуна Видића у галерији САНУ, Политика, Београд, 10. јун 1988.
Василије Б. Сујић, Снажни успон - изложба Милуна Видића у галерији САНУ, Новости, Београд, 26. јун 1988.
Братислав Љубишић, Ликовна галерија САНУ - Милун Видић, Ликовни живот, бр. 3, Београд, јун 1988.
Мића Поповић, Ствараоци и дела, Видићеве скулптуре - Видић је очигледно човек и скулптор који током рада сумња у све, Политика, Београд, 25. јун 1988.
Љиљана Ћинкул, У галерији САНУ приређена је изложба скулптура београдског вајара Милуна Видића, Трећи програм Радио Београда, Београд, 18. јул 1988.
Срето Бошњак, Светови Милуна Видића, Летопис Матице српске, Нови Сад, децембар 1988.
Василије Б. Сујић, Скулптура - симбол, Новости, Београд, 14. април 2000.
Марта Вукотић–Лазар, Слике уметникове душе - Милун Видић, скулптуре, Салон Музеја савремене уметности, Глас, Београд, 22. април 2000.
Ђорђе Кадијевић, Трагови постојања, НИН, Београд, 20. април 2000.
Мирјана Радојчић, У пределима духа, Изложба Милуна Видића у Салону Музеја савремене уметности, Политика, Београд, 5. јун 2000.
Зоран Качаревић, Милун Видић, скулптуре, Салон Музеја савремене уметности, април 2000, Ликовни живот 85/86, фебруар—јун 2000.
Марина Пипан, Милун Видић, скулптуре, ЛИКОВНИ ЖИВОТ 85/86, фебруар—јун 2000.
В. Далиловић, Скулптуре Милуна Видића у Салону Музеја савремене уметности - У једном - искуство пређеног пута, Борба, Београд, 11. април 2000.
Јован Деспотовић, Милун Видић – скулптуре, Трећи програм Радио Београда, Београд, 18. април 2000.

Предговори каталога (избор)

1970. Мира Јуришић, Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд
1973. Павле Стефановић, Галерија Дома омладине, Београд
1975. Ђорђе Кадијевић, Павиљон ‘Књаз Милош’, Аранђеловац
1977. Драгош Калајић, Драгош Калајић представља ‘Десет плус’, Галерија Коларчевог народног уни-верзитета, Београд
1979. Балша Рајчевић, Салон Музеја савремене уметности, Београд
1979. Ирина Суботић, Српски сликарји ин кипарји 5+5, Местна галерија, Љубљана
1979. Душан Ђокић, Галерија Трибине младих, Нови Сад
1980. Ирина Суботић, Београдски млађи уметници, Салон ‘Карас’ галерије, Загреб, Павиљон ‘Цвијета Зузорић’, Београд
1985. Срето Бошњак, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд
1985. Александар Басин, „ТЕККА 82, 83, 84“, Галерија Младинске књиге АРС, Љубљана, Питкова галерија, Рибница
1988. Срето Бошњак, Галерија САНУ, Београд
2000. Александра Грујовић, Сабирање искуства пређеног пута — тридесет година скулптуре Милуна Видића, Салон Музеја савремене уметности, Београд
2000. Мирјана Радојчић, Градска галерија, Пожега
2001. Душан Ђокић, Димензија ритма, цртеж и динамичке структуре у савременој скулптури, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд
2002. Миланка Тодић, Врбово дрво и камен мудрости, Градска галерија, Ужице
2002. Јасминка Туторов, Савремена галерија, Зрењанин