Ергела Љубичево је једина државна ергела у Србији и најстарија на територији уже Србије. Основана је 1853. године по наређењу кнеза Милоша.[1] Налази се на десној обали Велике Мораве у приградском насељу Љубичево, најмлађој месној заједници у Граду Пожаревцу, основаној 2009. године. Удаљена је од центра Пожаревца око 5 км.
Ергела „Љубичево” једина је велика ергела на територији уже Србије, док се све остале налазе у Војводини.[2] Данас као једну од основних делатности, осим узгоја коња, такмичења и презентовања коњичког спорта, ергела има и туризам.[3] Бригу о Ергели води Јавно предузеће „Љубичево”.
Историјат
Ергела „Љубичево” настала је као пољопривредно добро „Морава” у првој половини 19. века, када је кнез Милош откупио (према другим изворима одузео)[4] земљиште од Турака и на њему садио кукуруз, овас и пшеницу. Кнегиња Љубица (1785-1843) била је прва управница овог имања. Она је већи део времена проводила баш у Пожаревцу са синовима Михаилом и Миланом, јер је Милан био болешљив и требало га је склонити од градске прашине. Зато је тражила од супруга да направи један конак за њу и децу. Конак је саграђен преко пута данашњег улаза у комплекс ергеле.[5] Кнегиња Љубица била је изузетна жена, способна да руководи тако великим имањем.[2]
Кнез Милош је на имању „Морава” основао ергелу са циљем да се у Србији унапреди коњарство од најбољих коњских раса.[6] После његове смрти 1860. године, бригу о ергели преузео је његов син Михаило и 1886. године овом поседу дао име „Љубичево“ по својој мајци кнегињи Љубици.[4] У то време управник ергеле био је Ага Јефта.
Ергела је пратила страдање Србије у Првом и Другом светском рату. Током Првог светског рата сва грла из ергеле су са војском кренула преко Албаније и ниједно није стигло до Крфа. Због недостатка хране морала су да буду убијена. После рата ергела је делимично обновљена, била је поплављена у марту 1937.[7] Убрзо долази Други светски рат, када окупатор одводи сва грла која вреде, а у Ергели је остало само неколико коња. Одмах после Другог светског рата, 1946. године, ергела доживљава свој процват поставши, указом Министарства народне одбране, војна ергела[1] али само до 1951. године када, због реорганизације, престаје потреба за коњима у војсци.[8] Потом посто постаје цивилна организација, а на иницијативу туристичких радника 1964. године основана је манифестација Љубичевске коњичке игре, која траје до данас. Годину дана касније Коњичко друштво „Вељко Дугошевић“[а] поклања ергели пет кобила и једног пастува и тада почиње њен развој.[2]
Током 20. века ергела „Љубичево” прерасла је у институцију европског ранга и имала је око 500 грла.[5] Деценијама су се ту гајила и неговала врхунска такмичарска грла која су дуго година побеђивала и била у врху некада југословенског, а данас српског коњичког спорта.[8]
После распада СФРЈ ергела је дуго година била у изузетно лошем стању, чак и без довољно хране за коње,[9] све до до 2016. године када ју је Tуристичка организација Града Пожаревца уврстила у своју понуду. Објекти су сређени и реновирани, а ради се и на развоју рекреативног јахања и коњичког туризма.[3] Током обнављња ергеле очишћене су и дивље депоније, не само унутар комплекса, већ је очишћено и цело насеље Љубичево.[9]
Последњих неколико година представљају најбољи период постојања ергеле и што се тиче спорта и као туристичке дестинације.[2] Поред осталих услуга „Љубичево” данас нуди и пансионско држање коња приватних власника, који имају исти третнман као и коњи у поседу ергеле.[4]
Комплекс Ергеле
Комплекс ергеле „Љубичево” поседује 350 хектара земљишта, падоке, мањеж и штале.[3] Од укупне површине земљишта 110 хектара је под ливадама и зеленим површинама, док се 260 хектара обрађује, једним делом за исхрану коња, а вишак се продаје.[2]
Поред неколико штала, приплодне штале и бројних падока, ергела поседује и мањеж. Током последње реконструкције уређена је тренинг стаза, замењена улазна врата и прозори на шталама, сређена унутрашња приплодна штала, офарбани боксеви за коње, изграђен још један падок величине 100×100 метара, а на крају су реновирани и објекти. Такође су уређене парковске површине, пешечке стазе и постављена нова расвета. Посебно је значајно реновирање затвореног мањежа, који није био у функцији 25 година, а један је од врло ретких објеката такве намене у Србији. Сада је мањеж враћен у употребу и комплетан зимски тренинг коња се одвија у њему.[4]
У оквиру парковске површине изграђена је фонтана посвећена кнегињи Љубици,[10] а у средишту комплекса налази се споменик најславнијем грлу ове ергеле, коњу Љубичевцу.[2]
Коњи
На свом врхунцу, када је достигла ниво европске институције, Ергела је имала и до 500 коња. Године 2016, после успешног обнављања, у ергели је било око 40 коња, од којих седам тркачких (пет двогодаца и два старија), а грла из ове ергеле после периода пропадања услед распада СФРЈ, поново почињу да освајају трофеје на такмичењима. Године 2019. овај број је већ порастао на 56 грла.[4]
Ергелу је прославило неколико коња: Љубичевац, Кастор, Рамоз, Фаркат, Хајџан,[5]Вићенцо, звезда Пехара председника Републике 1980. године, Нигер, за кога се говорило да је био „тркач за свет, а не за нас” и други.[1] Најславније грло је коњ Љубичевац који је 1974. године освојио победу у све три класне трке, а тиме и триплу круну.[11] Двадесет година после њега ни једно грло из ове ергеле није постигло такав успех. Кајзер је уступљен Коњичком друштву „Кнез Михаило”, а Фаркад је угинуо 2014. године. Један од проблема у „Љубичеву”, који постоји у целој Србији, је и тај што нема довољно јахача.[9]
Године 2010. ергела Љубичево добила је на поклон два липицанера из словеначке ергеле „Липице“. Липицанери су четворогодишња женска грла по именима Сава и Батиста. Због високих дуговања Љубичева и могућности да буду пописани и судски заплењени од стране повериоца, што се у блиској прошлости већ неколико пура дешавало, коњи остају у власништву „Липица”, али да ће остатак живота провести у Пожаревцу.[10] Октобра 2016. године из Немачке је увезено грло Rojal vord што је био први увоз расних коња у овој ергели у последњих 28 година.[9]
Трофејна соба при ергели пуна је награда. У колекцији „Љубичева” има више од 300 пехара, међу којима су пехари Дербија, Трке председника републике, а касније краља Александра, Трке града Београда...[1] Међу њима се посебно истиче сребрни прелазни Пехар маршала Тита. Ергела „Љубичево” га је освојила на последној трци која се трчала, тако да је пехар трајно остао у њиховом власништву.[2]
Туризам
Од 2016. године Ергела „Љубичево” уврштена је у туристичку понуду Пожаревца.[3] Посетиоцима се нуди могућност организованог разгледања ергеле, вожња фијакером, упознавање и разгледање трофејне сале, обилазак споменика коњу Љубичевцу и приказ детаља из програма Љубичевских коњичких игараЉубичевски вишебој.[11] У кругу ергеле отворен је Авантура парк за децу до 12 година и трим стаза са теретаном, а планирана је и изградња највећег лавиринта на Балкану. Отварање Авантура парка значајно је повећало посете ергели. Преко пута ергеле налази се и ресторан „Љубичин конак”, који припада Јавном предузећу „Љубичево” и који је такође извесно време био ван функције, али је реновиран и поново отворен.[9]
Фијакер је ергела купила 2010. године у Вршцу. То је фијакер из 50-их година 20. века, којег је израдио чувени мајстор Лаус из Зрењанина. Са липицанерима добијеним на поклон из Словеније овим фијакером се возе гости по комплексу, а користи се и за вожњу младенаца и друге пригоде, чиме ергела унапређује своју туристичку понуду.[10]
Током 2019. године ергела је забележила 5.000 групних посета, док индивидуални посетиоци нису евидентирани.[4]
Љубичевске коњичке игре су туристичко-спортска манифестација везана за ергелу Љубичево. После Егзита и Сабора трубача у Гучи, ово је трећа најпрепознатљивија српска манифестација. Године 2017. Пожаревац је због ове манифестације посетило преко 100.000 гостију.[2] Први пут су одржане 1964. године у Пожаревцу. Један од разлога оснивања је био оријентација ергеле ка туризму, пошто је Љубичево 1951. године престало бити војна ергела. Данас се Љубичевске коњичке игре одржавају првог викенда у септембру и претходе им свечани дефиле и карневал кроз старо градско језгро Пожаревца као и други културни догађаји.