PROFILBARU.COM

Војо Станић
Војо Станић
Лични подаци
Датум рођења	3. фебруар 1924. (100 год.)
Место рођења	Подгорица, Краљевина СХС
Образовање	Академији ликовних уметности
Универзитет	Универзитет у Београду
Занимање	сликар, вајар
Породица
Супружник	Нада Маровић
Деца	Тома Станић

Војо Станић (Подгорица, 3. фебруар 1924) црногорски је сликар и вајар.

Војо Станић је рођен у Подгорици, а одрастао у Никшићу.^[1] Завршио Академију скулптуре у Београду, после чега је прешао у Херцег Нови. За то време, он се окренуо сликарству, што му је омогућило да боље израз своју мирољубивост, медитерански дух и интересовање према људима. Његове слике су мале позоришне приче из свакодневног живота, пуног духа. Они враћају у живот дух ренесансних комедија, представљајући људске слабости и у исто време он показује да их разуме. Теме из кафића, са мору или од куће често су представљене као мешавину са надреалним детаљима или креативним односом ликова и предмета.

Он је један од најзначајнијих савремених црногорских уметника и члан ЦАНУ и ДАНУ. Имао је неколико индивидуалних изложби. Најважнији његов експонат је био на Венецијанском Бијеналу 1997. године.^[2]

Биографија

Рођен је 3. фебруара 1924. године у Подгорици. Отац му се звао Томо, а мајка Даница (рођена Ивановић). Одрастао је у Никшићу, где завршава основну и средњу школу. 1944. године учествује у Народноослободилачком рату као део Шесте црногорске ударне бригаде. Првобитно је учествовао у тешким борбама, али је онда премештен у Штаб бригаде. Цртао је портрете својих сабораца, те почео да ради као илустратор у новооснованом часопису. Демобилисан је у фебруару 1945. године.^[3]

Станић је уписао Правни факултет у Београду, али се убрзо исписао. Дипломирао вајарство на Академији ликовних уметности у Београду 1951. године, у класи професора Алојза Долинара. Првобитно је уписао сликарство, али се одмах пребацио на вајарство. По окончању студија преселио се у Херцег Нови и запослио се као професор у Школи за уметничке занате. 1955. године је почео да се бави сликарством, а 1956. године је излагао прве портрете и пејзаже у Београду и Подгорици. Почетком шездесетих година завршава споменик Јовану Томашевићу и тако званично престаје да се бави вајарством.

Године 1958. је почео да реди као професор Више педагошке школе на Одсеку за ликовно образовање и остао је на тој позицији до затварања школе, 1965. године. Тиме је Станић постао слободни уметник. Боравци у Паризу 1958. и Риму 1973. и 1974. године утицали су на формирање његовог стила. Његове слике су често смештене у Средоземље, а ликови на њима су су обични, мали људи. Неке слика на улицама и у гужви, а друге оставља усамљене у њиховим собама. Комбиновао је реално и иреално, са елементима фантастичности. Критичари проналазе сличности са надреализмом Ренеа Магрита (René Magritte) и метафизиком Ђорђа де Кирика (Giorgio de Chirico). Станић свој стил није мењао нити прилагођавао трендовима у сликарству; игнорисао је апстрактну уметност тврдећи да је “људски лик врхунски мотив сваке уметности”.

Године 1952. Станић је постао члан Удружења ликовних уметника Црне Горе. Дописни члан Црногорске академије наука и уметности је постао 1977. године, а редовни члан 1985. године. Станић је, такође, члан Матице црногорске. али и црногорског ПЕН центра. 1999. постао је члан Дукљанске академије науке и уметности.

Станићев највећи успех било је представљање Црне Горе на 47. Венецијанском бијеналу 1997. године. Имао је самосталне изложбе у Црној Гори, али и широм света (Подгорици, Херцег Новом, Светом Стефану, Београду, Новом Саду, Сомбору, Загребу, Болцану, Берлину, Ослу, Риму, Њујорку, Москви). У Уметничком музеју Црне Горе у Цетињу, његове слике су део сталне поставке. Добитник је бројних признања и награда за свој сликарски рад.

Станић се оженио Надом Маровић, познатом вајарком из Луштице, 1957. године. Имају сина Тому, пијанисту. Један је од најистакнутијих савремених црногорских сликара.

Његове слике су изложене у низу галерија у Црној Гори, као и у сталној поставци уметничког музеја у Цетињу.^[4]

Референце

^ „Vojo Stanić”. galerija-kula.hr/. Архивирано из оригинала 20. 01. 2015. г. Приступљено 20. 1. 2015.
^ Celant, Germano (1997). 47th exposizione internazionale d'arte (на језику: Italian). Biennale di Venezia. ISBN 9788843561520. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^ „Vojo Stanić”.
^ Dragičević 2009, стр. 43.