Владимир Вернадски

Владимир Вернадски
Владимир Иванович Вернадски
Лични подаци
Датум рођења(1863-03-12)12. март 1863.[1]
Место рођењаСанкт Петербург[2],
Датум смрти6. јануар 1945.(1945-01-06) (81 год.)[1]
Место смртиМосква,
ОбразовањеДржавни универзитет у Санкт Петербургу
Потписpotpis_alt}}}

Владимир Иванович Вернадски (рус. Владимир Иванович Вернадский, укр. Володимир Іванович Вернадський;[3][4][5] 12. март 1863 — 6. јануар 1945) је био руски,[6][7][8] украјински[6][9][10][11] и совјетски[12] минералог и геохемичар.[6][13] Сматра се једним од твораца геохемије, биогеохемије и радиогеологије.[1][14] Његове идеје о ноосфери су допринеле развоју Руског космизма. Вернадски је радио и у Украјини где је основао Националну академију науке Украјине.[6][15] Најпознатији је по својој књизи из 1926. године — „Биосфера“, у којој разрађује појам биосфере који је пре њега употребио Едуард Зис (нем. Eduard Suess) 1885. године. У овој књизи он биосферу описује као једну од Земљиних сфера у којој се одигравају сложени процеси обједињени општом историјом хемије атома у оквиру органског и неорганског света. Према њему се друге геосфере одликују равнотежом својстава док се у биосфери јављају жива бића која су сама специфични системи, независни од биосфере, тако да битно мењају њену примарну равнотежу[16]. Године 1943. добија Стаљинову награду.

Биографија

Вернадски је рођен 12. марта 1863. године у Санкт Петербургу у Русији, у мешовитом браку оца Украјинца и мајке Рускиње.[17] Године 1885. завршава санктпетербуршки универзитет. Убрзо након завршетка универзитета, одлучује да се бави минералогијом. Прво одлази у Напуљ код кристалографа Скакија (итал. Scacchi) који је био сенилан у то време. Због тога, Вернадски одлази у Немачку код Паула Грота (нем. Paul Heinrich von Groth). Ту је научио да користи модерну опрему, између осталог Гротову машину за оптичко, термално, магнетно, еластично и електрично изучавање кристала, а имао је и могућност рада у физичкој лабораторији професора Зонке који је такође радио на кристализацији.

Вернадски је први популаризовао идеју ноосфере и појму биосфера дао значење које има и данас у научним круговима (иако је сам термин биосфера створио аустријски геолог Едвард Зис).

Према његовом схватању развоја Земље, ноосфера је трећа фаза у развоју планете, после геосфере и биосфере. Као што је појава биосфере (живота) фундаментално изменила геосферу, тако је и појава човека фундаментално изменила биосферу.

Слика Вернадског на украјинској новчаници од 1000 гривна

Вернадски је био један од првих научника који су признавали да кисеоник, азот и угљен-диоксид у атмосфери потичу из биолошких процеса. У двадесетим годинама 20. века објављује рад у коме тврди да живи организми могу да преобликују планету макар у оној мери колико и физичке силе. Његов научни рад је битан пошто је дао основе за развој екологије[18].

Вернадски је био оснивач Украјинске академије наука у Кијеву 1918. године, оснивач Националне библиотеке Украјине. Био је лојалан Русији и био је против независности Украјине и устанка који је трајао од 1917. до 1921. године.[19]

Тридесетих и четрдесетих година 20. века био је надзорник Совјетског атомског пројекта, као један од научника који се најгласније залагао за употребу нуклеарне енергије. Преминуо је 6. јануара 1945.[20] Његов син Георгиј Владимирович Вернадски (1887—1973) је познати историчар који је емигрирао у САД.

Једна од главних авенија у Москви је добила име по њему, као и Тваријски национални универзитет на Криму (Украјина). Такође један астероид носи име по њему — 2809 Vernadskij.

Научне активности

Вернадски је први популаризовао концепт ноосфере и продубио идеју о биосфери до значења које у великој мери препознаје данашња научна заједница. Реч „биосфера” измислио је аустријски геолог Едвард Зис, кога је Вернадски упознао 1911.

У теорији развоја Земље Вернадског, ноосфера је трећа фаза у развоју Земље, после геосфере (неживе материје) и биосфере (биолошки живот). Као што је појава живота суштински трансформисала геосферу, тако ће и настанак људске спознаје суштински трансформисати биосферу. У овој теорији, принципи живота и спознаје су суштинске карактеристике Земљине еволуције и морали су бити имплицитни на Земљи све време. Ова системска и геолошка анализа живих система допуњује теорију природне селекције Чарлса Дарвина, која посматра сваку појединачну врсту, а не њен однос према субсумирајућем принципу.

Визионарске изјаве Вернадског нису биле широко прихваћене на Западу. Међутим, он је био један од првих научника који је препознао да кисеоник, азот и угљен-диоксид у Земљиној атмосфери настају из биолошких процеса. Током 1920-их објавио је радове у којима је тврдио да живи организми могу преобликовати планете сигурно као и свака физичка сила. Вернадски је био важан пионир научних основа за науке о животној средини.[21]

Вернадски је био члан Руске и Совјетске академије наука од 1912. године и био је оснивач и први председник Украјинске академије наука у Кијеву, Украјина (1918). Он је био је оснивач Националне библиотеке Украјине и блиско је сарађивао са Универзитетом Таврида на Криму. Током Руског грађанског рата био је домаћин скуповима младих интелектуалаца који су касније основали покрет емигрантског евроазијства.[22]

Током касних 1930-их и раних 1940-их Вернадски је играо рану саветодавну улогу у пројекту совјетске атомске бомбе, као један од најснажнијих гласова који се залагао за експлоатацију нуклеарне енергије, истраживање извора совјетског уранијума и спровођење истраживања нуклеарне фисије у његовом Институт за радијум. Умро је, међутим, пре него што је настављен потпуни пројекат.

По религиозним погледима, Вернадски је био атеиста.[23] Он је био заинтересован за хиндуизам и Риг Веду.[24][25]

Референце

  1. ^ а б в Vladimir Ivanovich Vernadsky. Encyclopaedia Britannica
  2. ^ Hyrych, Ihor (1996). Між Російським і Українським берегами. Володимир Вернадський і національне питання (у світлі щоденника 1917–1921 років) [Between Russian and Ukrainian shores. Vladimir Vernadsky and the question of nationality (in light of the diary of 1917–1921)]. Mappa mundi. стр. 735—756. Приступљено 16. 12. 2015. 
  3. ^ „Vernadsky, Volodymyr”. www.encyclopediaofukraine.com. Приступљено 22. 4. 2022. 
  4. ^ Denis, Pishniak. „History of Akademik Vernadsky Station”. UAC (на језику: енглески). Приступљено 22. 4. 2022. 
  5. ^ Born by Ukraine (на језику: украјински). Ėvroimidzh. 2002. ISBN 978-966-7867-26-3. 
  6. ^ а б в г „Honoring Vladimir Vernadsky: Russian-Ukrainian Scientist's 150th Year Wraps Up”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2015. 
  7. ^ „Vladimir Ivanovich Vernadsky | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 5. 2022. 
  8. ^ „Большая российская энциклопедия: ВЕРНА́ДСКИЙ” [The Great Russian Encyclopedia: VERNADSKY]. Архивирано из оригинала 16. 04. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2020. 
  9. ^ „Vladimir Ivanovich Vernadsky”. European Geosciences Union (EGU) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 01. 2021. г. Приступљено 16. 8. 2019. 
  10. ^ Bassin, M.; Glebov, S.; Laruelle, M. (17. 7. 2015). Between Europe and Asia: The Origins, Theories, and Legacies of Russian Eurasianism. University of Pittsburgh Press. стр. 288. „All the evidence we have suggest that the Vernadskys likely belonged to the small group of ethnic Ukrainians who had dual “Russian – Ukrainian” identity. ... There is general consensus among scholars that from very early on Vladimir Vernadsky (who, although born in St. Petersburg did live with a young boy with his parents in Ukraine - in the city of Kharkiv) was conscious of his Ukrainian origin. He maintained a keen interest in Ukrainian affairs after he moved to St. Petersburg and Moscow, and during the decade proceeding the Russian revolution participated in all of the important debates on the "Ukrainian question" in his dual capacity of prominent academic and influential politician.” 
  11. ^ Володимир Вернадський– найвидатніший природознавець ХХ століття Архивирано 4 август 2020 на сајту Wayback Machine tr. Vladimir Vernadsky – The Most Familiar Nature of the XX Century at dspace.snu.edu.ua:8080, accessed 12 October 2020
  12. ^ Haigh, Elizabeth (2002). „Biogeochemistry–Biosphere–Noosphere: The Growth of the Theoretical System of Vladimir Ivanovich Vernadsky”. Isis: A Journal of the History of Science. 93: 150—151. doi:10.1086/343325. 
  13. ^ Верна́дський Володи́мир Іва́нович Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2017). Універсальний Словник-Енциклопедія
  14. ^ Samson, Paul R.; Pitt, David C. (1999). The Biosphere and Noosphere Reader: Global Environment, Society, and Change. London: Routledge. ISBN 978-0-415-16644-7. 
  15. ^ Верна́дський Володи́мир Іва́нович Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2017). Універсальний Словник-Енциклопедія
  16. ^ Основе екологије; Снежана Пешић, Крагујевац 2008.
  17. ^ Книжкова виставка – «Життя, присвячене науці» – до 150-річчя від дня народження В. І. Вернадського (1863–1945) [Book exhibition – "A life devoted to science" – the 150th anniversary of VI Vernadsky (1863–1945)] (на језику: украјински). Nplu.org. 12. 2. 2013. Приступљено 17. 5. 2015. 
  18. ^ S.R. Weart (2003). The Discovery of Global Warming. Cambridge: Harvard Press. 
  19. ^ Ігор ГИРИЧ. Вернадський. Між російським і українським берегами
  20. ^ Josephson, Paul; Dronin, Nicolai; Mnatsakanian, Ruben; Cherp, Aleh; Efremenko, Dmitry; Larin, Vladislav (2013). An Environmental History of Russia. New York: Cambridge University Press. стр. 54–57. ISBN 9780521869584. doi:10.1017/CBO9781139021043. 
  21. ^ Weart, S.R. (2003) The Discovery of Global Warming, Cambridge, Harvard Press
  22. ^ See Vernadsky's diaries in the "Works" section, summarized in Sergei Glebov. "Russian and East European Books and Manuscripts in the United States" in Russian and East European Books and Manuscripts in the United States: Proceedings of a Conference in Honor of the Fiftieth Anniversary of the Bakhmeteff Archive of Russian and East European History and Culture (Slavic and East European Information Resources, Volume 4, Number 4 2003), eds. Jared S. Ingersoll and Tanya Chebotarev, The Haworth Press, 2003, ISBN 0-7890-2405-5. стр. 29.
  23. ^ Margulis, Lynn; Sagan, Dorion (2000). What Is Life?. University of California Press. стр. 170. ISBN 978-0-520-22021-8. „Both the French paleontologist-priest Pierre Teilhard de Chardin and the Russian atheist Vladimir Vernadsky agreed that Earth is developing a global mind.” 
  24. ^ Neelakandan, Aravindan (21. 2. 2013). „Vernadsky, Noosphere and Vivekananda”. Centreright.in. Архивирано из оригинала 30. 5. 2015. г. Приступљено 17. 5. 2015. 
  25. ^ „Yuva Bharati February 2012 | Vivekananda Kendra Prakashan”. Prakashan.vivekanandakendra.org. Приступљено 17. 5. 2015. 

Литература

Спољашње везе

Владимир Вернадски на Викимедијиној остави.

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!