PROFILBARU.COM

Вилхелм I Хоенцолерн
Вилхелм I Хоенцолерн
	кајзер Вилхелм I
Лични подаци
Пуно име	Вилхелм Фридрих Лудвиг
Датум рођења	22. март 1797.
Место рођења	Берлин, Пруска
Датум смрти	9. март 1888. (90 год.)
Место смрти	Берлин, Немачко царство
Гроб	палата Шарлотенбург
Породица
Супружник	Аугуста од Саксен-Вајмар-Ајзенаха
Потомство	Фридрих III Немачки, Лујза од Пруске
Родитељи	Фридрих Вилхелм III; Лујза од Мекленбург-Штрелица
Династија	Хоенцолерн
Краљ Пруске; Председник Севернонемачке конфедерације; Цар Немачке
Период	2. јануар 1861 — 9. март 1888.
Претходник	Фридрих Вилхелм IV
Наследник	Фридрих III Немачки
Чин	генерал-пуковник

Вилхелм I Немачки (нем. Wilhelm I.; 22. март 1797 — 9. март 1888) је био цар (нем. Kaiser) Немачке и краљ (нем. König) Пруске.^[2] Владао је од 1861. до 1888.^[3]

Порекло

Вилхелм се родио као другорођени син пруског краља Фридрих Вилхелма III^[3] и његове жене Луисе Малкенбурско- Стржелицке. Као другорођени син с њим није било рачунано да наследи престо и имао је мање образовање него његов старији брат.

Од 1814. године је служио у пруској армији где је био јако добар војник. Под водством маршала Гебхарт Леберехт фон Блихера бојевао је у биткама код Лигни и Ватерлоа. После тога је као дипломата преговарао у преговорима 1815. године.

Године 1840. када је умро његов отац је постао краљ његов старији брат Фридрих Вилхелм IV а Вилхелм је постао крунски принц јер Вилхелм Фридрих IV није имао потомке. Током револуције 1848. крунски принц Вилхелм је успешно угушио устанак који је био уперен против његовог брата и из тог разлога је добио надимак „Картетшенпринц” принц четка.

Младост и војна каријера

Будући краљ и цар рођен је као Вилијам Фридрих Луј од Пруске (Wilhelm Friedrich Ludwig von Preußen) у Палати крунског принца у Берлину 22. марта 1797. Као други син Лујзе од Мекленбург-Штрелица и принца Фридриха Вилијама, који је био син краља Фридриха Вилијама II, није се очекивало да се Вилијам успе на престо. Његов деда је умро исте године када је рођен, са 53 године, 1797. године, и његов отац Фридрих Вилијам III постао је краљ. Њега је образовао од 1801. до 1809. Јохан Фридрих Готлиб Делбрик, који је такође био задужен за образовање Вилијамовог брата, престолонаследника Фредерика Вилијама. Са дванаест година, отац га је поставио за официра Пруске војске.^[4] Године 1806, дошло је до пораза Пруске од Француске и краја Светог римског царства.

Вилијам је служио у војсци од 1814. године. Као и његов отац, борио се против Наполеона I^[3] током дела Наполеонових ратова познатих у Немачкој као Befreiungskriege („Ослободилачки ратови“, иначе познати као Рат шесте коалиције), и наводи се да је био веома храбар војник. Он је постао капетан (Hauptmann) и добио је Гвоздени крст за своје акције у бици код Бар-сир-Оба. Рат и борба против Француске оставили су на њега доживотни утисак, а према Французима је имао дугогодишњу антипатију.^[4]

Године 1815, Вилијам је унапређен у мајора и командовао је батаљоном Прве регименте гарде. Борио се под Гебхардом Леберехтом фон Блухером у биткама код Лињија и Ватерлоа.^[4] Он је постао дипломата, ангажован у дипломатским мисијама после 1815. Године 1817, пратио је своју сестру Шарлоту у Санкт Петербург, када се удала за руског цара Николаја I, поставши царица Александра Фјодоровна.^[5]

Године 1816, Вилијам је постао командант Stettiner Gardelandwehrbataillon, а 1818. је унапређен у генерал-мајора. Следеће године Вилијам је постављен за инспектора VII and VIII армијског корпуса. То га је учинило портпаролом пруске војске у кући Хоенцолернa. Он се залагао за јаку, добро обучену и добро опремљену војску. Године 1820, Вилијам је постао командант 1. Gardedivision, а 1825. је унапређен у команданта III армијског корпуса.^[4]

Отприлике у то време, Вилијам је ушао у романтичну везу са својом рођаком, пољском племкињом Елизом Раџивил. Године 1826, Вилијам је био приморан да раскине везу под притиском свог оца, који је то сматрао неприкладним. Наводно је Елиса имала ванбрачну ћерку с Вилијамом коју су одгајали Џозеф и Керолајн Крол, власници Крол опере у Берлину, а добила је име Агнес Крол. Она се удала за Карла Фридриха Лудвига Детмана (познатог као „Луј”) и емигрирала у Сиднеј, Аустралија, 1849. Имали су породицу од три сина и две ћерке. Агнес је умрла 1904. године.^[6]

Године 1829, Вилијам се оженио принцезом Августом, ћерком великог војводе Карла Фридриха од Сакс-Вајмар-Ајзенаха и Марије Павловне, сестре Николаја I. Њихов брак је био споља стабилан, али не и веома срећан.^[7]

Током револуција 1848. године, Вилијам је успешно угушио побуну у Берлину која је била усмерена на Фридриха Вилијама IV. Употреба топова га је учинила непопуларним у то време и донела му надимак Kartätschenprinz (Принц од гвоздене сачме). Заиста, морао је на неко време да побегне у Енглеску, прерушен у трговца. Вратио се и помогао да се угуши устанак у Бадену, где је командовао Пруском армијом. Октобра 1849, постао је генерални гувернер Рајне и Вестфалије, са седиштем у Изборној палати у Кобленцу.^[4]^[7]

Године 1854, кнез је промовисан у чин фелдмаршала и постављен за гувернера савезне тврђаве Мајнц.^[8] Године 1857, Фредерик Вилијам IV је доживео мождани удар и постао ментално неспособан до краја живота. У јануару 1858, Вилијам је постао принц регент за свог брата, у почетку само привремено, али после октобра на сталној бази. Против савета свог брата, Вилијам је положио заклетву на пруски устав и обећао да ће га сачувати „чврстим и неприкосновеним”. Вилијам је именовао либерала Карла Антона фон Хоенцолерн-Зигмарингена за министрског председника и тако покренуо оно што је постало познато као „нова ера“ у Пруској, иако је било сукоба између Вилијама и либералне већине у Ландтагу око питања реформе оружаних снага.^[4]

Влада

Принц Вилхелм регент

Конзервативни краљ Фридрих Вилхелм IV и старији брат Вилхелма није био доброг здравља и када се разболео и изгубио моћ говора и добијао даље нападе Вилхелм је 1858. године постао регент. Његов брат је полако умирао три и по године, и умро је 1861. после чега је Вилхелм постао пруски краљ Вилхелм I.^[3]

Пруски краљ

1861. године је био у Баден-Бадену неуспешан атентат на краља Вилхелма. После једне године имановао је за канцелара Ото фон Бизмарка^[3] који је ову функцију задржао током Вилхелмова живота. После свог брата наследио је проблем уједињања Немачке и неслагање са либералним парламентом. Он је од стране либерала сматран за више либералног од свог брата.

Године 1866. је учествовао у Пруско-аустријском рату у току којег је освојио Холштајн и део Чешке.

У годинама 1870—1871. учествовао је у рату против Француске.

Немачки цар

После пораза Француске у Пруско-француском рату је Вилхелму, захваљујући Бизмарковом труду, понуђена титула цара.

Царска титула није била једноставна за Бизмарка тако ни за Вилхелма. Титула „Кајзер фон Дојчланд” је имала проблематичан назив, да би се усагласило да постане „Кајзер дер Дојчен” односно цар Немаца што се показало као прихватљивије од претходне титуле која се није допадата члановима немачког друштва (Низоземска, Аустрија, Швајцарска исл.).

Након тога је дана 18. јануара 1871. године у Версају је проглашен Вилхелм I за првог немачког цара и било је створено немачко царство које је било претходница данашње Немачке.^[3]

После смрти Вилхелма I 1888. године цар је постао његов син Фридрих III који га је надживео за само 99 дана. Затим је на трон ступио Вилхелмов унук Вилхелм II Немачки.

Србија му је доделила Орден Таковског крста.^[9]

Титуле

Вилхелм I је имао титуле :

цар Немачке — 18. јануар 1871 — 9. март 1888.
краљ Пруске — 2. јануар 1861 — 9. март 1888.
Председник Севернонемачке конфедерације 1. јул 1867 — 18. јануар 1871.

Породично стабло

16. Фридрих Вилхелм I

8. Аугуст Вилхелм од Пруске

17. Софија Доротеја Хановерска

4. Фридрих Вилхелм II

18. Ferdinand Albert II, Duke of Brunswick-Lüneburg

9. Лујза од Брауншвајг-Волфенбитела

19. Duchess Antoinette of Brunswick-Wolfenbüttel

2. Фридрих Вилхелм III

20. Лудвиг VIII од Хесен-Дармштата

10. Лудвиг IX од Хесен-Дармштата

21. Countess Charlotte of Hanau-Lichtenberg

5. Фредерика Лујза од Хесен-Дармштата

22. Christian III, Count Palatine of Zweibrücken

11. Countess Palatine Caroline of Zweibrücken

23. Countess Caroline of Nassau-Saarbrücken

1. Вилхелм I Немачки

24. Адолф Фридрих II од Мекленбург-Штрелица

12. Charles Louis Frederick, Duke of Mecklenburg-Mirow

25. Princess Christiane Emilie of Schwarzburg-Sondershausen

6. Карл II од Мекленбург-Штрелица

26. Ernest Frederick I, Duke of Saxe-Hildburghausen

13. Елизабета Албертина од Саксе-Хилдбургхаузена

27. Countess Sophia Albertine of Erbach-Erbach

3. Лујза од Мекленбург-Штрелица

28. Лудвиг VIII од Хесен-Дармштата (= 20)

14. Вилхелм од Хесен-Дармштата

29. Countess Charlotte of Hanau-Lichtenberg (= 21)

7. Фредерика од Хесен-Дармштата

30. Count Christian Karl Reinhard of Leiningen-Dachsburg-Falkenburg-Heidesheim

15. Maria Louise Albertine of Leiningen-Falkenburg-Dagsburg

31. Countess Katharina Polyxena of Solms-Rödelheim

Породица

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Аугуста од Саксен-Вајмар-Ајзенаха		30. септембар 1811.	7. јануар 1890.

Деца

име	слика	датум рођења	датум смрти	супружник
Фридрих III Немачки		18. октобар 1831.	15. јун 1888.	Викторија од Саксе-Кобурга и Готе
Лујза од Пруске		3. децембар 1838.	23. април 1923.	Фридрих I од Бадена

Референце

^ Ernst Rudolf Huber: Deutsche Verfassungsgeschichte seit 1789. Vol. III: Bismarck und das Reich. 3. Auflage, Kohlhammer Verlag, Stuttgart 1988, p. 657.
^ Fulbrook, Mary: A Concise History of Germany, 2nd edition, 2004, Cambridge University Press. . 2004. стр. 128. ISBN 978-0-521-54071-1. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 55. ISBN 86-331-2112-3.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Biografie Wilhelm I” (на језику: German). Deutsches Historisches Museum. Приступљено 12. 6. 2013.
^ Lincoln, Nicholas I Emperor and Autocrat of all the Russias, p. 66
^ Dettman, E. Belinda, and Stevens, Jane (2017). Agnes the Secret Princess – An Australian Story. ISBN 9781543400755.
^ ^а ^б Feldhahn, Ulrich (2011). Die preußischen Könige und Kaiser (German). Kunstverlag Josef Fink, Lindenberg. стр. 24—26. ISBN 978-3-89870-615-5.
^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „William I. of Germany”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 28 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 665—667.
^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.

Литература

De Graaf, Beatrice (2014). „Second-tier Diplomacy. Hans von Gagern and William I in their Quest for an Alternative European Order, 1813–1818”. Journal of Modern European History / Zeitschrift für Moderne Europäische Geschichte / Revue d'Histoire Européenne Contemporaine. 12 (4): 546—566. JSTOR 26266157.
Forbes, Archibald (1888). William of Germany: A Succinct Biography of William I., German Emperor and King of Prussia. Cassell.
Hughes, Michael L. (2008). „Splendid Demonstrations: The Political Funerals of Kaiser Wilhelm I and Wilhelm Liebknecht”. Central European History. 41 (2): 229—253. JSTOR 20457340. S2CID 144463141. doi:10.1017/S0008938908000320.
Röhl, John C. G. (1998). Young Wilhelm: The Kaiser's Early Life, 1859–1888.
Scully, Richard (2011). „The Other Kaiser: Wilhelm I and British Cartoonists, 1861-1914”. Victorian Periodicals Review. 44 (1): 69—98. JSTOR 23079098. S2CID 153572848. doi:10.1353/vpr.2011.0007.
Sterkenburgh, Frederik Frank (2017). William I and monarchical rule in Imperial Germany (Теза). University of Warwick.
Steinberg, Jonathan (2011). Bismarck: A Life.
Schwochert, Christian (2015). Kaiser Wilhelm I. Berlin. ISBN 978-1-5118-8283-5.