Уједињење још ширег подручја у јединствену територију под албанском власти теоретски је био замишљен од стране Призренске лиге, организације из 19. вијека која је за циљ имала уједињење области насељене Албанцима у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства.[8] Међутим, концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само током италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог свјетског рата.[9]
Идеја о уједињењу настала је након Лондонског мира 1913. године, када се отприлике половина територије и 40% становништва нашло изван новонастале државе,[10] што Албанци гледају као неправду наметнуту од стране великих сила.
По извјештају Gallup Balkan Monitor из 2010. године, идеју Велике Албаније подржава већина Албанаца: у Албанији 63%, на Косову 81% и у Северној Македонији 53%, иако по истом извјештају већина Албанаца мислили су да је мала вјероватноћа да ће то да се догоди.[11][12]
По извјештају Развојног програма ОУН-а, објављеном у марту2007. године, само 2,5% Албанаца са Косово мисли да је уједињење са Албанијом најбоље рјешење за Косово. 96% испитаника је рекло да је за Косово најбоље да прогласи независност у садашњим границама.[13]
Терминологија
Појам Велика Албанија (алб.Shqipëri e Madhe) се користи у научним, политичким и другим јавним круговима,[тражи се извор] док се појам Етничка Албанија (алб.Shqipëria etnike) првенствено користи међу албанским националистима како би се означила потраживања на области традиционалне домовине етничких Албанаца.[14] Други појам кориштен од стране Албанаца је Албанско национално поновно уједињење (алб.Ribashkimi kombëtar shqiptar).[15]
Прије балканских ратова у 20. вијеку, Албанци су били субјект Османског царства. Албански покрет за независност појавио се 1878. године са Призренском лигом (удружење са сједиштем у Призрену) која је имала за циљ културну и политичку аутономију Албанаца унутар Османског царства. Међутим, Османлије нису биле спремне да прихвате захтјеве Лиге. Османско противљење циљевима Лиге помогло је да се покрене Албански народни препород.
Албанска фашистичка партија постала је владајућа странка италијанског протектората Албаније 1939. године, а премијер Шефкет Верлаци је одобрио могућу административну унију Италије и Албаније, јер је желио италијанску подршку сједињења Косова, Чамерије и других области у Велику Албанију. Заиста, до уједињења је дошло након што су Силе Осовине окупирале Југославију и Грчку у прољеће 1941. године. Албански фашисти су тврдили да се скоро све територије насељене Албанцима налазе унутар „уједињене Албаније“.[9][16]
Између маја 1941. и септембра1943. године, Бенито Мусолини је поставио скоро сву територију насељену етничким Албанцима под управу албанске квислиншке владе. То је укључивало области Косова и Метохије, дијелове данашње Северне Македоније, као и пограничне области данашње Црне Горе. У Чамерији је успостављен албански високи комесаријат на челу са Џемилом Дином, али је ова област остала под контролом италијанске војне команде у Атини, па је технички остала дио Грчке.
Када су Нијемци окупирали ову област и замијенили Италијане, оставили су границе створене од стране Мусолинија, али су након Другог свјетског рата Савезници вратили границе на стање од прије рата.
Степен у коме различите групе раде и које напоре улажу у циљу постизања Велике Албаније је споран.[тражи се извор]2000. године је Државни секретар САДМедлин Олбрајт изјавила да међународна заједница неће толерисати било какве напоре ка стварању Велике Албаније.[18]
Покрет Самоопредјељење је основан 2004. године на Косову и он се противи страном мијешању у послове Косова и кампањама против суверености народа, као дио права на самоопредјељење. Самоопредјељење је на изборима у децембру 2010. године освојило 12,69% гласова, а манифестом странке позивали су на уједињење са Албанијом.[тражи се извор] На изборима у јуну 2014. године освојили су 13,59% гласова.
Црвена и црна алијанса је политичка странка основана 2012. године у Албанији, а срж њеног програма чини национално уједињење свих Албанаца у њихову матичну државу.[19]
јужни Епир, тзв. Чамерија. Грчка има строга правила о етничкој припадности и циља на асимилацију, тако да је врло тешко проценити тачан број албанске мањине.
Екстремистички пројекат `етничке Албаније`, ко год да га развија, веома је опасан, посебно у тако осетљивом региону као што је Балкан, који је недавно преживео период тешких оружаних конфликата на националној основи. Због тога, што се пре пружи отпор великоалбанским и сличним опасним идејама, то боље.
^Likmeta, Besar (17. 11. 2010). „Poll Reveals Support for 'Greater Albania'”. Balkan Insight. Приступљено 27. 6. 2013. „The poll, conducted by Gallup in cooperation with the European Fund for the Balkans, showed that 62 per cent of respondents in Albania, 81 per cent in Kosovo and 51.9 per cent of respondents in Macedonia supported the formation of a Greater Albania.”
^Albania celebrates 100 years of independence, yet angers half its neighbors Associated Press, November 28, 2012.[2][мртва веза]
Литература
Антонијевић, Ненад (2004). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији за време Другог светског рата: Документа Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида.
Антонијевић, Ненад (2016). „Ратни злочини на Косову и Метохији 1943. и 1944. године”. Косово и Метохија у Другом светском рату: Седам деценија касније. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 135—154.