Божур (лат. Paeonia) је род вишегодишњих биљака из истоимене породице (Paeoniaceae).[1] То је зељаста или полудрвенаста биљка са подземним кртоласто задебљалим стаблом, са двојно, тројно или вишеструко дељеним, наизменично распоређеним листовима. Цвет је крупан, појединачан, полусиметричан, црвено-розе боје. Плод је у облику мешка са већим бројем крупног семена. Цвета на пролеће од марта до маја. Разне врсте божура расту дивље и гаје се као наше омиљено народно цвеће. Некад у школској, а данас само у народној медицини употребљава се цвет, ређе кртола и семе (Paeoniae flos, tuber et semen), за лечење падавице, великог кашља, за умиривање узбуђеног нервног система, за лечење хемороида и др. Биљка је отровна и није довољно испитана ни хемијски ни клинички. У народу се још понегде употребљава божур као лек. Нису ретки случајеви тровања, јер нестручњаци не знају ни дозу ни начин употребе божура. У корену има танина, етарског уља, масти, шећера, неких алкалоида и других непознатих састојака. Хомеопатска медицина употребљава свеж корен.
У цвету има танина и пеонидина (једна гликозидна антоцијанска боја). Он се употребљавао некад против епилепсије, а данас још понегде против грчевитог кашља и као састојак чаја за димљење и кађење астматичара.
У семену има масног уља, шећера, танина, смоле и боје. И оно се некад употребљавало против епилепсије. Изазива повраћање. Код нас га употребљавају жене за уређивање менструације, и тако најлакше долази до тровања.[2]
Не препоручује се употреба божура за лечење.
У Србији постоји пет врста заштићеног дивљег божура:[3]
Народна имена за Paeonia officinalis: арапче, божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица, туркарица.
За Paeonia corallina: божур, мосур, мушки божур, планински божур, трава од три рошчића, црљени божур.
За Paeonia peregrina: бажур, божур, брозгва, косовски божур.