Ангела Меркел

Ангела Меркел
Фотографије Меркел 2019. године
Лични подаци
Име при рођењуАнгела Доротеа Казнер
Датум рођења(1954-07-17)17. јул 1954. (70 год.)
Место рођењаХамбург, Западна Немачка
ДржављанствоНемачка
НародностНемица
Религијалутеранизам
УниверзитетУниверзитет у Лајпцигу
ПрофесијаФизички хемичар
Породица
СупружникУлрих Меркел (1977–1982)
Јоаким Зауер (1998–)
Политичка каријера
Политичка
странка		Хришћанско-демократска унија
8. савезни канцелар Немачке
22. новембар 2005 — 8. децембар 2021.
Избори2005.
Реизбор(и)2009, 2013. и 2017.
ПредседникХорст Келер
Кристијан Вулф
Јоахим Гаук
ПретходникГерхард Шредер
НаследникОлаф Шолц
Министар за околину, заштиту природе и нуклеарну безбедност
17. новембар 1994 — 26. октобар 1998.
Председник владеХелмут Кол
ПретходникКлаус Топфер
НаследникЈиргин Тритин
Министар за жене и младе
18. јануар 1991 — 17. новембар 1994.
Председник владеХелмут Кол
ПретходникУрсула Лер
НаследникКлаудија Нолте
Посланик Бундестага
2. децембра 1990. — 26. октобар 2021.
Потпис
Канцеларска застава

Ангела Доротеа Меркел (нем. Angela Dorothea Merkel), рођена као Ангела Доротеа Казнер, (нем. Angela Dorothea Kasner; Хамбург, 17. јул 1954) јесте бивша немачка политичарка. Обављала је функцију канцеларке Немачке 16 година.

Чланица је Хришћанско-демократске уније, од које је номинована на место канцелара СР Немачке на изборима за Бундестаг 2005. године. Након вишенедељног преговарања по завршетку избора, Ангела Меркел 22. новембра 2005. постаје прва канцеларка у историји Немачке. Била је на челу је „велике коалиције“ ЦДУ/ЦСУ и СПД. Успешно посредујући у преговорима око буџета ЕУ, Меркелова је стекла завидну репутацију на међународној сцени. Коалиција коју је водила Ангела Меркел је победила и на изборима 2009. године и на изборима 2013. године.[1]

У спољној политици Меркелова је истицала међународну сарадњу, како у контексту ЕУ и НАТО, тако и јачање трансатлантских економских односа. Меркелова је 2008. године била председница Европског савета и играла је централну улогу у преговорима о Лисабонском споразуму и Берлинској декларацији. Владе Меркелове управљале су глобалном финансијском кризом 2007–2008 и европском дужничком кризом. Преговарала је о стимулативном плану Европске уније из 2008. године, који се фокусирао на инфраструктурну потрошњу и јавне инвестиције за сузбијање Велике рецесије. У унутрашњој политици, програм Меркелове, Energiewende, подржавао је развој обновљивих извора енергије и на крају укинуо употребу нуклеарне енергије у Немачкој. Реформе Bundeswehr, реформа здравствене заштите, европска мигрантска криза 2010-их и пандемија ковида 19 били су главни проблеми током њеног канцеларског мандата. Меркелова је дала оставку на место лидера ЦДУ и није се кандидовала за пети мандат канцелара на савезним изборима 2021.

Биографија

Ангела Меркел је рођена као Ангела Доротеа Казнер 1954. године у Хамбургу, Западна Немачка, као ћерка Хорста Казнера (1926–2011; рођена Kaźmierczak),[2][3] лутерански пастор и родом из Берлина, и његова супруга Херлинд (1928–2019; рођена Јентзш), рођена у Данцигу (данас Гдањск, Пољска), учитељица енглеског и латинског језика. Има двоје млађе браће и сестара, Маркуса Казнера, физичара, и Ирене Казнер, радног терапеута. Меркелова је у детињству и младости међу својим вршњацима била позната по надимку „Кази“, насталом од њеног презимена Казнер.[4][5]

Меркелова је немачког и пољског порекла. Њен деда по оцу, Лудвик Казнер, био је немачки полицајац пољског етницитета. Након што је заробљен у Француској током Првог светског рата, придружио се Плавој армији и вероватно се борио против Немачке.[6][7] Оженио се Меркелином баком Маргаретом, Немицом из Берлина, и преселио се у њен родни град где је поново радио у полицији. Године 1930. германизовали су пољско име Казмиерцзак у Казнер.[8][9][10][11] Меркелини бака и деда по мајци били су политичар из Данцига Вили Јенч и Гертруд Алма (рођена Дранге), ћерка градског чиновника Елбага Емила Дрангеа. Од средине 1990-их, Меркелова је у неколико наврата јавно помињала своје пољско наслеђе и описивала себе као четвртину Пољакињу, али су њени пољски корени постали познатији као резултат биографије из 2013. године.[12]

Религија је играла кључну улогу у миграцији породице Каснер из Западне Немачке у Источну Немачку.[13] Меркелин деда по оцу је првобитно био католик, али је цела породица прешла на лутеранство током детињства њеног оца,[14] који је касније студирао лутеранску теологију у Хајделбергу и Хамбургу. Године 1954, када је Анђела имала само три месеца, њен отац је примио пастора у цркви у Quitzow [de] (округ Перлеберг у Бранденбургу), који је тада био у Источној Немачкој.[15] Породица се преселила у Темплин, а Меркелова је одрасла на селу 90 km (56 mi) северно од источног Берлина.[15]

Меркелова се 1968. придружила Слободној немачкој омладини (ФДЈ), званичном комунистичком омладинском покрету који је спонзорисала владајућа марксистичко-лењинистичка Социјалистичка партија Немачке.[16][17] Чланство је номинално било добровољно, али онима који се нису придружили било је тешко да се упишу на високо образовање.[18] Она, међутим, није учествовала у секуларној церемонији пунолетства Jugendweihe, која је била уобичајена у Источној Немачкој. За то време, учествовала је на неколико обавезних курсева о марксизму-лењинизму, а њене оцене су се сматрале само „довољним“.[19] Меркелова је касније рекла да је „живот у ДДР-у понекад био скоро удобан на одређени начин, јер су постојале неке ствари на које се једноставно није могло утицати“.[20] Меркелова је у школи научила течно да говори руски, а награђена је за своје знање руског и математике, јер је била прва у разреду у овим предметима. Школско образовање је завршила са најбољом могућом просечном оценом 1,0.[21]

Наставила је школовање на Универзитету Карл Маркс у Лајпцигу, где је студирала физику од 1973. до 1978.[22] Док је била студент, учествовала је у реконструкцији рушевина бастиона Мориц, пројекту који су студенти покренули у циљу да створе сопствени клуб и рекреациони објекат у кампусу. Таква иницијатива је била без преседана у ДДР-у тог периода, а универзитет је у почетку одолевао захтевима. Уз подршку локалног руководства странке СЕД, пројекат је дозвољен.[23]

Пред крај студија Меркелова је желела да добије место доцента на инжењерској школи. Као услов за добијање посла, Меркеловој је речено да ће морати да пристане да извештава о својим колегама официрима Штазија. Меркелова је одбила, користећи изговор да није довољно добро да чува тајне да би била ефикасан шпијун.[24]

Меркелова је радила и студирала на Централном институту за физичку хемију Академије наука у Берлину-Адлерсхоф од 1978. до 1990. године. У почетку су она и њен муж сквотовали у Мите-у.[25] На Академији наука постала је члан њеног секретаријата ФДЈ. Према речима њених бивших колега, она је отворено пропагирала марксизам као секретарица за „Агитацију и пропаганду”.[26] Међутим, Меркелова је демантовала ову тврдњу и навела да је била секретарка за културу, што је укључивало активности попут набавке улазница за позориште и организовања разговора гостујућих совјетских аутора.[27] Она је изјавила: „Могу да се ослоним само на своје памћење, ако се нешто покаже другачије, могу да живим са тим.[26]

Након што је 1986. године стекла докторат (Dr. rer. nat.) одбранивши тезу о квантној хемији,[28] радила је као научни истраживач и објавила је неколико академских радова.[29][30] Године 1986. могла је слободно да путује у Западну Немачку да присуствује конгресу; такође је учествовала на вишенедељном курсу учења језика у Доњецку, у тадашњој Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици.[31]

Меркелова 2008. године

Пад Берлинског зида у новембру 1989. послужио је као катализатор за њену политичку каријеру.[32] Иако није учествовала у масовним прославама у ноћи када је зид пао, Меркелова се месец дана касније укључила у растући демократски покрет, придруживши се новој партији Demokratischer Aufbruch (скраћено DA, или на српском „Демократски почетак“).[32] Лидер странке Волфганг Шнур именовао ју је за портпарола странке за штампу у фебруару 1990. Међутим, откривено је да је Шнур служио као „неформални сарадник “ Штази, само неколико недеља уочи првих (и јединих) вишестраначких избора 1990. године, а касније је избачен из странке. Као резултат тога, ДА је изгубила већину своје изборне подршке, успевши да добије само четири места у Волкскамер-у. Међутим, пошто је ДА била чланица Алијансе за Немачку, која је убедљиво победила на изборима, ДА је постала део владајуће коалиције. Меркелова је именована за заменика портпарола ове последње владе пре уједињења под Лотаром де Мезијером.[33]

Де Мезијер је био импресиониран начином на који је Меркелова поступала са новинарима који истражују Шнурову улогу у Штазију.[34][35] Априла 1990. ДА се спојила са Источнонемачком Хришћанско-демократском унијом, која се заузврат спојила са западним парњаком након поновног уједињења.[36][37]

1990–1994: министар за жене и омладину

На савезним изборима у Немачкој 1990. године, првима који су одржани након поновног уједињења, Меркелова се успешно кандидовала за Бундестаг у парламентарној изборној јединици Штралзунд – Нордворпомерн – Риген у Северном Мекленбург-Западној Померанији.[38] Добила је кључну подршку утицајног министра ЦДУ и председника државне партије Гинтера Краузеа. Она је поново бирана из ове изборне јединице (које су преименоване, са мало измењеним границама 2003.) на сваким изборима све док ЦДУ није изгубила директне мандате [de] из изборне јединице на савезним изборима 2017.[39] Готово одмах по уласку у парламент, Меркелову је канцелар Хелмут Кол именовао за министра за жене и омладину у савезној влади.

У новембру 1991. Меркелова се, уз подршку савезне ЦДУ, кандидовала за државно руководство ЦДУ у покрајини Бранденбург, која је суседна Берлину. Изгубила је од Улфа Финка.[40] У јуну 1993. Меркелова је изабрана за лидера ЦДУ у Мекленбург-Западној Померанији, наследивши свог бившег ментора Гинтера Краузеа.[41]

Иако је Меркелова била мало заинтересована за политичку позицију као такву, она је описана као инструментална у изградњи њеног раног политичког имиџа.[42][43] Током њеног мандата, влада је кодификовала право на предшколско образовање, иако је закон ступио на снагу тек 1996.[44] У јуну 1992. године, § 218 StGB-а (немачки кривични закон), који је регулисао права на абортус, преписан је да дозвољава абортусе до 12. недеље трудноће.[45] Иако се у то време лично противила абортусу, Меркелова је била уздржана током гласања о закону.[46] Закон је касније поништио Савезни уставни суд на основу тога да мора постојати општа забрана абортуса.[45][47]

1994–1998: министар за животну средину

Године 1994. унапређена је на место министра за животну средину и нуклеарну безбедност, што јој је дало већу политичку видљивост и платформу на којој може да гради своју политичку каријеру. Као једну од Колових штићеница и његовог најмлађег министра у кабинету, Кол ju је често називао „моја девојка“ (mein Mädchen).[48] Током овог периода, била је блиско менторисана од стране Колa.[49]

Као министарка животне средине, Меркелова је била кључна у успостављању Берлинске конференције Уједињених нација о климатским променама 1995. године . Често јој се приписује да је довела до њеног најзапаженијег резултата, прве међународне посвећености смањењу емисије гасова стаклене баште.[50][51][52] Отприлике у то време, прво је ангажовала Бети Бауман, који је остао активан као близак саветник Меркелове.[53] Герхард Шредер је рад Меркелове као министра животне средине критичми оценио као „бедан“.[51]

1998–2000: генерални секретар ЦДУ

Након што је Колова влада поражена на изборима 1998. године, Меркелова је именована за генералног секретара ЦДУ.[54] Избори 1998. имали су широк утицај; ЦДУ је имао најгори учинак на савезним изборима од 1949. што је за резултат имало прву послератну левичарску владу Немачке, на челу са СПД-ом.[55]

Након пораза на савезном нивоу, Меркелова је координисала низ изборних победа ЦДУ на шест од седам државних избора 1999. године, прекинувши дугогодишњу власт СПД-Зелених у Бундесрату. Након скандала око финансирања странке који је компромитовао многе водеће личности ЦДУ — укључујући самог Кола и његовог наследника на месту лидера странке Волфганга Шојблеа — Меркелова је јавно критиковала свог бившег ментора и заговарала нови почетак странке без њега.[56]

Председник ЦДУ

Меркелова је 10. априла 2000. изабрана да замени Шојблеа на месту председника ЦДУ, поставши прва жена на челу немачке партије.[57] Њен избор је изненадио многе посматраче, јер је њена личност представљала контраст у односу на странку коју је изабрана да води; Меркелова је центристички протестант који потиче из претежно протестантске северне Немачке, док је ЦДУ социјално конзервативна странка у којој доминирају мушкарци са упориштем у западној и јужној Немачкој, а њена баварска сестринска партија, ЦСУ, има дубока католичка упоришта.[58]

Након избора Меркелове за лидера ЦДУ, странка није остварила изборне победе на каснијим државним изборима. У фебруару 2001, њен ривал Фридрих Мерц је изразио намеру да постане главни противник Герхарда Шредера за место канцелара на изборима 2002. године. Амбиција Меркелове да постане канцеларка била је добро позната, али јој је недостајала подршка најутицајнијих чланова унутар сопствене партије. Супарнички кандидат и лидер ЦСУ Едмунд Штојбер је у то време био много популарнији унутар странке. У приватном преговору који је постао познат као Wolfratshausen Breakfast, [de] Меркелова је пристала да уступи могућност да изазове Шредера Штајберу; у замену је требало да постане лидер фракције ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу након избора.[59][60][61] Иако су предизборне анкете показале да су бирачи снажно фаворизовали Штојбера, он је изгубио изборе са малом разликом. У изборној кампањи доминирача је тема рата у Ираку. Док је канцелар Шредер јасно ставио до знања да се неће придружити рату у Ираку,[62] Меркелова је у то време подржавала рат, иако је касније тврдила да му се противила.[63][64]

2002–2005: Лидер опозиције

После Штајберовог пораза 2002. године, поред улоге лидера ЦДУ, Меркелова је постала и лидер опозиције у Бундестагу, како је било претходно договорено између ње и Штојбера. Фридрих Мерц, који је био на тој функцији пре избора 2002. године, отпуштен је да би уступио место Меркеловој.[65]

Меркелова је подржала значајну агенду реформи немачког економског и социјалног система и сматрана је више протржишном него сама ЦДУ. Она се залагала за измене немачког закона о раду, посебно за уклањање баријера за отпуштање запослених и повећање дозвољеног броја радних сати у седмици. Она је тврдила да постојећи закони чине земљу мање конкурентном, јер компаније нису могле лако да контролишу трошкове рада када је пословање споро.[66]

Меркелова је тврдила да Немачка треба да укине нуклеарну енергију брже него што је Шредерова администрација планирала.[67][68]

Она се залагала за снажно трансатлантско партнерство и немачко-америчко пријатељство. У пролеће 2003. године, пркосећи снажном јавном противљењу, Меркелова се заложила за инвазију на Ирак 2003. године, описујући је као „неизбежну”.[69] Она је такође критиковала владину подршку приступању Турске Европској унији, уместо тога залажући се за „привилеговано партнерство“.[70]

2005–2021: немачки канцелар

Меркелова је 30. маја 2005. победила у номинацији ЦДУ/ЦСУ за противкандидатско место у трци за канцеларску функцију, у којој јој је главни конкурент био Герхард Шредер из СПД-а на савезним изборима 2005. године. Њена странка је започела кампању са 21 – предности у односу на СПД у националним истраживањима јавног мњења, иако је њена лична популарност заостајала за оном актуелног председника. Међутим, кампања ЦДУ/ЦСУ није ишла по планираном[71] јер је Меркелова, која је економску компетенцију ставила у фокус платформи ЦДУ, два пута помешала бруто и нето приход током телевизијске дебате.[72] Она је поново добила замах након што је објавила да ће за министра финансија именовати Пола Кирхофа, бившег судију немачког уставног суда и водећег стручњака за фискалну политику.[71]

Меркелова и ЦДУ изгубили су вођство након што је Кирхоф предложио увођење паушалног пореза у Немачкој, поново подривајући широку привлачност странке по питању економских питања.[73] Томе је допринео предлог Меркелове да се повећа порез на додатну вредност[74] како би се смањио немачки дефицит и попунио јаз у приходима од паушалног пореза. СПД је тиме пружена прилика да повећа своју подршку јавности једноставним обећањем да неће уводити паушалне порезе или повећати ПДВ.[75] Иако се углед Меркелове опоравио након што се дистанцирала од Кирхофових предлога, она је остала знатно мање популарна од Шредера, који је био перципиран као генерално компетентнији и поузданији кандидат.[76] Предност ЦДУ је пала на 9 процентних поена уочи избора, а Меркелова је имала значајно вођство у популарности на основу истраживања јавног мњења.[77][78] Дана 18. септембра 2005, партија Ангеле Меркел ЦДУ/ЦСУ и Шредеров СПД су се суочили на националним изборима, при чему је ЦДУ/ЦСУ освојио 35,2% (ЦДУ 27,8% / ЦСУ 7,5%)[76] од других гласова на 34,2% СПД-а.[78] Резултат је био толико близу да су и Шредер и Меркелова на почетку однели победу.[79][78] Ни коалиција СПД – Зелени ни ЦДУ/ЦСУ и њени преферирани коалициони партнери, Слободна демократска партија, нису имали довољно места да формирају већину у Бундестагу.[78] Велика коалиција између ЦДУ/ЦСУ и СПД суочила би се са изазовом обе странке које за себе захтевају место канцелара.[78][80] Међутим, након три недеље преговора, две странке су постигле договор о великој коалицији на челу са Меркеловом на позицији канцеларке, при че му би СПД имао 8 од 16 места у кабинету.[80] Договор су одобриле обе стране на страначким конференцијама 14. новембра 2005.[81]

Меркел је изабрана за канцеларку гласовима већине делегата (397 према 217) у новосастављеном Бундестагу 22. новембра 2005. године, али је 51 члан владајуће коалиције гласао против њеног избора.[82] Тадашњи извештаји су указивали да ће велика коалиција водити мешовиту политика, од којих су се одређени аспекти политике разликовали од политичке платформе Меркелове као лидера опозиције и кандидата за канцелара. Намера коалиције била је да смањи јавну потрошњу уз истовремено повећање ПДВ-а (са 16 на 19 %), доприноса за социјално осигурање и највише стопе пореза на доходак.[83]

Меркелова је, најављујући коалициони споразум, навела да ће главни циљ њене владе бити смањење незапослености и да ће се о томе судити њена влада.[84]

Реформа немачког здравственог система била је истакнуто питање током избора 2005. године; претходни систем је критикован као неефикасан и превише бирократизован.[85] Након значајног периода преговора, договор је постигнут 2006. године. Иако је овај споразум описан као „спасио коалициону владу“, такође је широко критикован као неефикасан. Договор је такође повећао пореско оптерећење за послодавце и њихове запослене на јавном осигурању.[86][87] У кругу реформи из 2006. године уведена је „дужина здравственог осигурања“, која утврђује да појединци морају бити осигурани или кроз систем јавног осигурања или преко приватних осигуравајућих фирми и сходно томе не могу бити неосигурани. Реформе су такође имале за циљ превентивну здравствену заштиту као приоритет, посебно у погледу бриге о старима.[88]

Дана 4. октобра 2008. године, након одлуке ирске владе да гарантује све депозите на приватним штедним рачунима, што је оштро критиковала,[89] Меркел је рекла да нема планова да немачка влада учини исто. Следећег дана Меркелова је изјавила да ће влада ипак гарантовати депозите на приватним штедним рачунима.[90] Међутим, два дана касније, 6. октобра 2008. године, испоставило се да је обећање једноставно политички потез који неће бити подржан законом.[91] Већина других европских влада на крају је или подигла границе или обећала да ће гарантовати уштеде у потпуности.[91]

Немачка влада је ускочила да помогне хипотекарној компанији Hypo Real Estate у спасавању. Договор је договорен 6. октобра, при чему су немачке банке дале 30 милијарди евра, а Бундесбанка 20 милијарди евра у хитну кредитну линију.[92]

У време кризе поводом грчког државног дуга, Немачка је била највећи кредитор грчке владе, дајући јој значајну преговарачку моћ.[93] Меркеловој се често приписује да је „спасила евро“, пре свега због своје координационе улоге у развоју политике отписа дуга.[93][94][95] Мере штедње уведене дужницима попут Грчке, неки посматрачи су критиковали као преоштре.[96][94] Критичари су такође истакли проблеме управљања дугом у Немачкој.[97] Блумбергов чланак је навео да „неодговорни зајмопримци не могу постојати без неодговорних зајмодаваца“; сходно томе, „немачке банке биле су помоћници Грчке“.[98]

У току финансијске кризе, кабинет Меркелове је значајно повећала буџет програма Kurzarbeit и продужила је дозвољено трајање таквих уговора са 6 месеци на 18 месеци.[99] Иако су сличне одредбе постојале и раније, проширење програма кабинета Меркелове је нашироко хваљено и заслужно је за очување 500.000 радних места током финансијске кризе.[100][101][102]

Њена странка ЦДУ је поново победила на изборима 2009. године са повећаним бројем места и могла је да формира владајућу коалицију са ФДП-ом. После кратких преговора, други кабинет Меркелове положио је заклетву 28. октобра 2009.[103] Почетком 2011. рејтинг Меркелове је опао, што је резултирало великим губицима њене странке на државним изборима.[104] Анкета из августа 2011. показала је да је њена коалиција имала само 36% подршке у поређењу са потенцијалном ривалском коалицијом од 51%.[105] Без обзира на континуиране ефекте финансијске кризе –, незапосленост је пала испод границе од 3 милиона незапослених у 2011.[106]

Након присутније дебате о овој теми у лето 2010,[107] немачка влада је објавила планове за укидање војног рока у Немачкој, чиме је Bundeswehr постао војска чији се део постоје на добровољној основи, од новембра2010.[108] Одлука је финализована у децембру те године,[109] а регрутација је суспендована 1. јула 2011.[110] Иако је у то време била донекле популарна, одлука је касније дошла под лупу, посебно након руске инвазије на Украјину.[111][112] Такође је критикована у вези са финансијским обавезама Немачке према НАТО-у.[113] Током 2023. 61% Немаца је рекло да се залаже за поновно успостављање војне обавезе.[114]

Реагујући на буџетски дефицит од €11 у јавном здравственом систему 2009. године, влада Меркелове је 2010. усвојила веома непопуларне реформе здравствене заштите. Изменама је смањена потрошња за здравство у појединим областима и повећани доприноси послодаваца и запослених на 15,5% бруто зарада.[115][116][117] Реформама је такође утврђено да ће будућа повећања доприноса утицати само на доприносе послодаваца, што су критиковале опозиционе странке и синдикати.[115]

На изборима у септембру 2013. Меркелова је извојевала једну од најважнијих победа у политичкој историји Немачке, постигавши најбољи резултат за ЦДУ/ЦСУ од поновног уједињења и нашла се на пет места од прве апсолутне већине у Бундестагу од 1957. године.[118] Међутим, њихов омиљени коалициони партнер, ФДП, није успео да уђе у парламент први пут од 1949. године, јер је био испод минимума од 5% других гласова потребних за улазак у парламент.[119][120]

ЦДУ/ЦСУ се окренула СПД-у да формира трећу велику коалицију у послератној немачкој историји и другу под вођством Меркелове. Трећи кабинет Ангеле Меркел званично је изабран 17. децембра 2013.[121]

Меркелова је постигла добре резултате у истраживањима јавног мњења на тему њеног суочавања са евро кризом (69% је оценило њен учинак као добар, а не лош), а њен рејтинг је достигао највиши ниво од 77% у фебруару 2012. и поново јула 2014.[122]

Током европске мигрантске кризе, Меркелова је охрабривала сарадњу између држава чланица ЕУ, позивајући на то да Европа треба да делује „као целина“.[123]

Крајем августа 2015. године, на врхунцу кризе, влада Меркелове суспендовала је Даблинску регулативу, која је предвиђала да тражиоци азила морају тражити азил у првој земљи ЕУ у коју стигну. Меркелова је најавила да ће Немачка обрађивати и захтеве за азил сиријских избеглица ако су у Немачку дошли преко других земаља ЕУ.[124] Те године је у Немачку ушло скоро 1,1 милион тражилаца азила.[125][126] Меркелова је сковала фразу Wir schaffen das (буквално „Ми то можемо“) отприлике у то време.[127][128]

Млађи коалициони партнер и вицеканцелар Зигмар Габријел рекао је да би Немачка могла да прими 500.000 избеглица годишње током наредних неколико година.[129] Немачко противљење владином прихватању новог таласа миграната било је снажно и праћено порастом протеста против имиграције.[130] Меркелова је инсистирала на томе да Немачка има економску снагу да се избори са приливом миграната и поновила да не постоји законско максимално ограничење броја миграната које Немачка може да прими.[131] У септембру 2015. године одушевљена маса широм земље дочекала је пристигле избеглице и мигранте.[132]

Хорст Зехофер, лидер Хришћанско-социјалне уније у Баварској (ЦСУ) — сестринске странке ЦДУ, Хришћанско-демократске уније — и тадашњи баварски министар-председник, напао је политику Меркелове.[133] Зехофер је критиковао одлуку Меркелове да дозволи долазак миграната[134] Зехофер је тврдио да је чак 30% тражилаца азила који стижу у Немачку а који тврде да су из Сирије су у ствари из других земаља.[135] Он се залагао за казнено смањење финансирања ЕУ за земље чланице које су одбиле обавезне квоте за избеглице.[136] У међувремену, Иасмин Фахими, генерални секретар Социјалдемократске партије (СПД), млађег партнера владајуће коалиције, похвалила је политику Меркелове која дозвољава мигрантима лоцираним у Мађарској да уђу у Немачку, што је окарактерисала као „снажан сигнал хуманости који показује да су европске вредности такође валидне у тешким временима“.[133] Степен одобравања рада Меркелове пао је на 54% у октобру 2015. године и то је био најнижи јејтинг од 2011.[137]

Мигранти у Немачкој, октобар 2015.

У новембру 2015. године вођени су разговори унутар владајуће коалиције да се две године заустави уједињавање породица за мигранте и да се на граници успоставе „транзитне зоне“. Поред тога, постојали су планови да се обезбеди смештај мигрантима са малом вероватноћом да добију одобрење за азил до обраде њиховог захтева. То је довело до повећања тензија између ЦСУ, који је генерално био за ове мере и претио да ће растурити коалицију без њих, и СПД, који им се противио; Меркелова је пристала на мере.[138] Напади у Паризу у новембра 2015. године подстакли су преиспитивање става немачке владе о мигрантској политици ЕУ.[139] Иако није директно ограничавала број имиграната, Меркелова је пооштрила политику азила у Немачкој, на пример кроз детаљнију проверу миграната у погледу унутрашње безбедности и безбедности.[140][139]

У августу 2016, након напада на воз у Вирцбургу у Немачкој и разних других исламистичких терористичких напада у Европи, рејтинг Меркелове је пао на 47%.[141] Половина Немаца није желела да она одслужи четврти мандат, а само 42% је било за још један мандат Меркелове.[142] У анкети из октобра те године, установљено је да је њен рејтинг поново порастао; Утврђено је да је 54 одсто Немаца задовољно радом Меркелове као канцеларке.[143] Према другој анкети спроведеној у новембру 2016, 59% је требало да се изјаснило за обновљену кандидатуру за канцеларску позицију 2017.[144] Према анкети спроведеној убрзо након напада камионом у Берлину 2016. године, 56% Немаца је именовало Меркелову као политичког лидера коме верује да ће решити проблеме своје земље.[145]

У октобру 2016. Меркелова је отпутовала у Мали и Нигер. Дипломатска посета је одржана како би се разговарало о томе како би њихове владе могле да побољшају услове због којих су људи напустили те земље и како би се смањила илегална миграција преко и из ових земаља.[146]

Мигрантска криза подстакла је десничарске изборне преференције широм Немачке, а Алтернатива за Немачку (AfD) је освојила 12% гласова на немачким савезним изборима 2017. Овакви догађаји су подстакли дебате о разлозима повећаног десничарског популизма у Немачкој. Неки истраживачи тврде да су повећане преференције деснице резултат европске мигрантске кризе, посебно све чешће перцепције да избеглице представљају етничку и културну претњу Немачкој.[147]

Неки посматрачи су описали политику Ангеле Меркелов у вези са мигрантском кризом као успешну.[148] Високи комесар Уједињених нација за избеглице доделио је 2022. године Меркеловој Нансенову награду за њену „храброст и саосећање“ током кризе.[149][150] Међутим, Меркелова се такође суочила са значајним критикама, посебно у погледу њеног креирања политике на почетку кризе, које неки критичари описују као лицемерно једнострано.[151][152]

Шпански премијер Педро Санчез и Меркел у Санлукар де Барамеда, 2018.

На савезним изборима 2017. Меркелова је довела своју странку до победе по четврти пут. Међутим, и ЦДУ/ЦСУ и СПД су добили знатно мањи удео гласова него 2013. године, а ЦДУ/ЦСУ је касније покушао да формира коалицију са ФДП-ом и Зеленима.[153][154] СПД је најавио да ће прећи у опозицију, како због губитка подршке народа, тако и због тога што је идеја о још једној великој коалицији тада била веома непопуларна.[155][156][157]

ФДП се на крају повукла из преговора са ЦДУ/ЦСУ, што је довело до застоја.[158][159] Немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер је потом успешно апеловао на СПД да промени свој чврст став против коалиције са ЦДУ/ЦСУ, а СПД је пристао на трећу велику коалицију са ЦДУ/ЦСУ.[160] Преговори који су довели до овог споразума били су најдужи у немачкој послератној историји и трајали су скоро шест месеци.[161][162]

Истраживање YouGov-а објављено крајем децембра 2017. показало је да само 36% свих испитаника жели да Меркелова остане на челу до 2021. године, док је половина анкетираних бирача позвала на промену на врху пре краја законодавног тела.[163]

Четврти кабинет Меркелове полагао је заклетву 14. марта 2018.[164]

Као део новоформиране владе, улогу министра унутрашњих послова преузео је Хорст Зехофер из ЦСУ.[165] Зехофер је најавио да има мастер план за брже процедуре азила, и доследније депортације.[166] Према Зехоферовом плану, Немачка би одмах одбила потенцијалне имигранте који су већ били депортовани или су били под забраном уласка. Поред тога, полиција би добила инструкције да одбије све подносиоце захтева који су се претходно регистровали негде другде у ЕУ, без обзира да ли се ове земље сложе да их прими назад.[167][168] Меркелова се плашила да би једнострано слање миграната назад у суседне земље без тражења мултилатералног европског споразума могло да угрози стабилност Европске уније.[169]

У јуну 2018. Зехофер је поставио ултиматум Меркеловој; као министар унутрашњих послова желео је да може да једнострано спроводи политику без њене подршке. Иако је на крају пристао да сарађује са Меркеловом док је она преговарала са другим земљама чланицама ЕУ, он је одбацио споразум ЕУ који је она добила.[170] Дана 1. јула 2018, током састанка са руководством странке, Зехофер је у знак протеста изјавио да намерава да поднесе оставку на своју функцију.[171][172][173] Током ноћи 2. јула 2018. Зехофер и Меркел објавили су да су измирили своје несугласице и пристали да уместо тога прихвате компромис строже контроле границе.[174][175] Као резултат споразума, Зехофер је пристао да не поднесе оставку[176] и да сам преговара о билатералним споразумима са одређеним земљама. Зехофер је био широко критикован због свог тврдог става у контексту кризе.[177][178]

Када је избила пандемија ковида 19, у почетним фазама пандемије, Немачка је успоставила кризни тим за управљање немачком политиком обуздавања и одговором на пандемију.[179] Крајем фебруара 2020, позивајући се на овај кризни тим, Меркелова је препоручила приступ који карактерише умереност и избегавање екстремних или универзалних мера (Maß und Mitte).[180] Меркелова је 18. марта 2020. одржала говор о ковид пандемији, упоређујући тадашње изазове са највећим након Другог светског рата.[181]

Говор је био добро прихваћен како на националном тако и на међународном нивоу, добивши широку пажњу и награду за „говор године“.[182][183][184]

Меркелова је 6. априла 2020. изјавила: „По мом мишљењу... Европска унија се суочава са највећим тестом од свог оснивања и државе чланице морају показати већу солидарност како би блок могао да изађе јачи из економске кризе коју је покренула пандемија“.[185] Меркелова је добила међународне похвале за своје поступање са пандемијом у Немачкој.[186][187] Касније тог месеца, Меркелова је похваљена због приступачног објашњења основног репродукционог броја, који је био важан показатељ у одговору немачке владе на пандемију.[188][189][190] Меркелова се противила обавезној вакцинацији, док је наглашавала важност научне писмености и образовања.[191] Током немачког председавања Европским саветом, Меркелова је предводила преговоре о пакету реконструкције ЕУ следеће генерације.[192]

Сукцесија

Меркелова са генералним секретаром УН Антониом Гутерешом и пољским премијером Матеушом Моравјецким у Бриселу, 24. јуна 2021.

Меркелова је 29. октобра 2018. најавила да неће тражити реизбор за лидера ЦДУ на њиховој партијској конференцији у децембру 2018, али намерава да остане на месту канцеларке до одржавања немачких савезних избора 2021. Она је изјавила да након овога не планира да тражи било какву политичку функцију. Оставке су уследиле након октобарских неуспеха за ЦСУ на државним изборима у Баварској и за ЦДУ на изборима у држави Хесен.[193][194] У августу 2019. Меркелова је наговестила да би се могла вратити да ради у академској заједници по крају свог мандата 2021.[195]

Одлучила је да не предложи ниједну особу за свог наследника на месту лидера ЦДУ.[196] Међутим, политичким посматрачима су за наследницу дуже виђени Анегрет Крамп Каренбауер. Ово гледиште је потврђено када је Крамп Каренбауер – која се сматрала канцеларкиним фаворитом за ту функцију – изгласана да наследи Меркелову на месту лидера ЦДУ у децембру 2018.[197] Уздизање Крамп-Каренбауер у министарку одбране након одласка Урсуле фон дер Лајен да постане председница Европске комисије такође је повећало њен положај као највероватнијег кандидата Меркелове за наследство.[198] Током 2019. медији су спекулисали да би Крамп-Каренбауер могла да преузме позицију канцеларке раније него што је планирано ако се тренутна владајућа коалиција покаже неодрживом.[199][200] Ту могућност странка није ни потврдила ни демантовала.[201] У фебруару 2020, Крамп Каренбауер је најавила да ће на лето поднети оставку на место лидера странке ЦДУ, након што су чланови странке у Тирингији пркосили званичним страначким линијама и гласали са Алтернативом за Немачку подршку кандиду ФДП-а за председника министра.[202] Крамп Каренбауер је наследио Армин Лашет на изборима за вођство ЦДУ 2021.[203]

На савезним изборима 2021. СПД је освојио највише гласова. Ово је изискивало дуге преговоре између различитих странака о формирању владе. Дана 23. новембра 2021. објављена је нова велика коалиција, а Олаф Шолц је номинован да наследи Меркелову.[204] Меркелова је наставила да буде канцеларка до 8. децембра 2021, када је Шолц положио заклетву.[205]

Од 2022. до данас

Дана 25. фебруара 2022, само 24 сата након што је почела руска инвазија на Украјину, Меркелова је за ДПА рекла да је „најоштрије осудила [...] агресорски рат који води Русија, који означава дубоки прелом у историји постхладноратовске Европе“.[206]

У априлу те године, портпарол Меркелове је изјавио да је она „остала при свом ставу са самита НАТО у Букурешту 2008.“, када се противила чланству Украјине у Северноатлантској алијанси, одлуци која је била под све већом контролом.[207]

Меркелова је 1. јуна 2022. дала своје прве полујавне коментаре о политичким дешавањима након што је напустила функцију, на забави поводом пензионисања Рајнер Хофмана, председниа Немачк конфедерације синдиката . Она је критиковала „очигледно кршење међународног права од стране Русије“, изразила је солидарност са Украјином и тврдила да се „мир и слобода никада не могу узети здраво за готово“.[208]

Она је 7. јуна 2022. дала своје прве јавне коментаре на политичке теме. У интервјуу новинару Александра Осангу, бранила је своје досадашње одлуке о Украјини и назвала Путинову агресију „не само неприхватљивом, већ и великом грешком Русије... То је објективно кршење свих међународних закона и свега што нам у Европи омогућава да живимо у миру уопште. Ако почнемо да се враћамо кроз векове и да се расправљамо о томе који део територије коме треба да припада, онда ћемо имати само рат. То уопште није опција."[209] Такође је рекла да је до краја њеног канцеларског мандата у септембру 2021. године било јасно да се Путин креће у правцу сукоба и да је завршио са разговорима у Нормандијском формату.[210]

Политички ставови

Мигранти

У октобру 2010. Меркелова је на састанку млађих чланова конзервативне Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у Потсдаму рекла да су покушаји изградње мултикултуралног друштва у Немачкој „потпуно пропали“,[211] наводећи да: „Концепт да ми сада живимо раме уз раме и срећни смо због тога“ не функционише[212] и „осећамо се везани за хришћански концепт човечанства, то је оно што нас дефинише. Свако ко то не прихвата овде је на погрешном месту“.[213] Наставила је да говори да имигранти треба да се интегришу и усвоје немачку културу и вредности. Ово је допринело растућој дебати у Немачкој о прихватљивим нивоима и механизмима имиграције, њеним ефектима на Немачку и степену до којег су се муслимански имигранти интегрисали у немачко друштво.[214]

Меркелова се залаже за „обавезни механизам солидарности“ за премештање азиланата из Италије и Грчке у друге земље чланице ЕУ као део дугорочног решења европске мигрантске кризе.[215][216]

Спољна политика

Спољна политика Меркелове била је усмерена на јачање европске сарадње и међународних трговинских споразума. Она и њене владе су биле блиско повезане са политиком променом кроз трговину (Wandel durch Handel).[217] Због тога је наишла на критике, посебно након руске инвазије на Украјину 2022.[218][219] Меркелова је нашироко описивана као дефакто лидер Европске уније током свог канцеларског мандата.[220][221][222]

У 2015. години, уз одсуство Стивена Харпера, Меркелова је постала једини лидер који је присуствовао сваком састанку Г20 од првог 2008. године, након што је била присутна на рекордних петнаест самита до 2021. године. Била је домаћин дванаестог састанка на самиту Г20 у Хамбургу 2017.[223]

Меркелова се залаже за Споразум о придруживању Украјине и Европске уније. Она је у децембру 2012. изјавила да примена споразума зависи од реформи у Украјини.[224]

Меркелова је изразила подршку праву Израела на самоодбрану у контексту сукоба између Израела и Газе 2014. Она је 9. јула телефонирала израелском премијеру Бењамину Нетањахуу да осуди нападе на Израел".[225]

Она је јуна 2018. изјавила да није било моралног или политичког оправдања" а послератно протеривање етничких Немаца из земаља Централне и Источне Европе.[226]

Социјални расходи

Меркелова је на Светском економском форуму у Давосу 2013. рекла да Европа има само 7% светске популације и да производи само 25% глобалног БДП-а, али да врши скоро 50% глобалне социјалне потрошње, давања. Она је даље рекла да Европа може да одржи свој просперитет само тако што ће бити иновативна и мерити се са најбољима.[227] После овога, поређење је постало централни елемент у главним говорима.[228] Међународна финансијска штампа је нашироко коментарисала њену тезу.

Фајненшел тајмс је прокоментарисао: „Иако је госпођа Меркел престала да сугерише да би горња граница социјалне потрошње могла да буде једно мерило за мерење конкурентности, она је то наговестила у светлу растуће социјалне потрошње у условима старења становништва.[229]

Климатска политика

Меркелова је заслужна као кључни део преговора Г8 2007. који су довели до знатно амбициознијег опредељења за транзицију обновљиве енергије него што се очекивало.[230]

У септембру 2010. године коалициона влада објавила је дугорочни план одрживог развоја електричне мреже до 2050. године; напори да се пређе на одрживе и иначе пожељније изворе енергије названи су енергетским транзицијом (Energiewende). Иако је првобитни план био критикован због продужења животног века нуклеарних електрана, он је измењен након нуклеарне катастрофе у Фукушими, а последње нуклеарне електране у Немачкој су затворене у априлу 2023.[231][232][233] План је такође имао за циљ смањење емисије гасова стаклене баште за 40% до 2020. године, што је циљ који је у почетку постигнут углавном због смањења потражње током пандемије ковида 19.[234] Међутим, емисије су порасле на ниво изнад циља 2022.[235][236]

У припреми за Париску конференцију о климатским променама 2015. године, Меркелова је најавила да ће Немачка значајно повећати свој допринос међународној помоћи и финансирању за климу до 2020.[237] У 2016., неки посматрачи су критиковали недостатак акције Меркелове у вези са климатским променама те године.[238][239] Меркелова је 2017. године критиковала одлуку Трампове администрације да се повуче из Париског споразума из 2015. и потврдила посвећеност преосталих чланица Г20 споразуму.[240][241]

Почетком 2019. владина комисија коју је именовала коалициона влада одобрила је план за постепено гашење термоелектрана на угаљ до 2038. године, издвајајући буџет од 40 милијарди евра за тај план.[242][243]

Сеептембра 2019, влада Меркелове објавила је сет политика за ублажавање климатских промена са укупним буџетом од €54.[244] Иако ју је тадашњи министар животне средине Свења Шулце описао као „нови почетак немачке климатске политике“,[245] пакет је био широко критикован; групе за заштиту животне средине су је доживела као недовољну, а опозиционе странке су тврдиле да је неефикасна.[246][247][248] Истакнути климатски научници су то назвали „неуспехом политичког система“[249] и „смешним“.[250]

Фискална политика

Меркелова је 2009. најавила планове за преузимање додатног државног дуга како би стимулисала економски раст, тврдећи да би то требало да има приоритет у односу на друге фискалне проблеме.[251] Пореска политика владе Меркелове у то време била је нашироко критикована, углавном због додатног задуживања уместо повећања пореских стопа на високим нивоима прихода.[252][253] Меркелова је 2010. године изразила подршку глобалном порезу на финансијске трансакције, али је на крају била неуспешна у међународним преговорима о том питању.[254][255]

Меркелова је 2019. заговарала важност уравнотеженог државног буџета. Одбијала је предлог о додатним улагањима како би се стимулисао раст.[256]

Критике

Меркелова је критикована због тога што је била лично присутна и укључена у уручивање медијске награде М100[257] данском карикатуристи Курту Вестергарду, који је покренуо контроверзе поводом карикатуре Мухамеда. Ово се догодило у време жестоке дебате о књизи бившег извршног директора Немачке савезне банке и финансијског сенатора Берлина Тила Сарацина, која је критиковао муслиманску имиграцију.[258] Истовремено, осудила је планирано спаљивање Курана од стране фундаменталистичког пастора на Флориди.[259] Централни савет муслимана у Немачкој[260][261] и Лева партија[262] (Левица) као и Немачка Зелена странка[263] критиковали су акцију канцеларке десног центра. Лист Frankfurter Allgemeine Zeitung је писао: „Ово ће вероватно бити најексплозивнији тренутак њеног канцеларског мандата до сада.[264]

Термин alternativlos (на немачком за „без алтернативе“), који је Ангела Меркел често користила да опише своје мере за решавање кризе сувереног дуга у Европи, жири састављен од лингвистичара прогласио је за Нереч године 2010. Формулација је критикована као недемократска, јер би се стога свака дискусија о политици Меркелове сматрала непотребном или непожељном.[265] Израз је заслужан за назив политичке партије Алтернатива за Немачку, која је основана 2013.[266]

За време посете америчког председника Барака Обаме Берлину, Меркелова је 19. јуна 2013. у контексту обелодањивања масовног надзора из 2013. рекла: „Интернет је неистражена територија за све нас“ (нем. Das Internet ist für uns alle Neuland ). Ова изјава је довела до разних интернет мимова и онлајн исмевања Меркелове.[267][268]

Током државне посете турског премијера Ахмета Давутоглуа у јануару 2015. године, Меркелова је изјавила да је „ислам део Немачке“, што је изазвало критике унутар њене странке. Вођа посланичке групе Волкер Каудер изјавио је да муслимани припадају Немачкој, али ислам не, и да би муслимани требало да се „запитају зашто се толико насилних људи позива на Куран“.[269][270]

На крају састанка лидера Групе седам на Сицилији у мају 2017, Меркелова је критиковала америчке напоре да одустану од ранијих обавеза о климатским променама. Према Меркеловој, разговори су били тешки и поремећени неслагањем. „Овде имамо ситуацију да шест чланица, или чак седам ако желите да додате ЕУ, стане против једне.[271]

Меркелова се суочила са критикама јер није заузела чврст став према Народној Републици Кини.[272][273][274] Asia Times је наводила да се за разлику од неких њених европских колега, однос ка Кини Ангеле Меркел садржао у полтиици немешања у унутрашње ствари Пекинга. Меркелова је наводно била бесна када је њен министар спољних послова Хајко Мас примио хонгконшког дисидента Џошуу Вонга у Берлину септембра [2019], против чега је званични Пекинг јавно протестовао.[275]

Влада Меркелове одлучила је да укине и нуклеарне електране и електране на угаљ и подржала је планове Европске комисије о зеленом договору.[276][277] Критичари су кривили систем Европске уније за трговину емисијама (ЕУ ЕТС) и затварање нуклеарних електрана за допринос глобалној енергетској кризи 2021–2022.[277][278][279]

После руске инвазије на Украјину 2022. године, Меркелова се поново суочила са критикама да није успела да обузда амбиције и агресију руског председника Владимира Путина инсистирањем на дипломатији и политици детанта.[280][281][282] Критичари су тврдили да су током њеног мандата Немачка и Европа биле ослабљене зависношћу од руског природног гаса, укључујући гасоводе Северни ток 1 и Северни ток 2,[280][281] и да је немачка војска била занемарена, неорганизована и недовољно финансирана.[283][282] До краја 2021. Немачка је увозила 55% гаса, 34% нафте и 52% угља из Русије.[284]

Канцеларскји мандат Меркелове постало је тесно повезано са политиком Вандела дурх Хендла, који се залаже за остваривање блиских економских веза са ауторитарним владама у циљу подстицања демократизације. Када је политикаWandel durch Handel након руске инвазије доспела под интензивну домаћу и међународну контролу, Меркелова је добила велики део кривице,[285][286] што је навело Политико да напише „[ни]једна Немачка није одговорнија за кризу у Украјини него је Меркел“.[287] Украјински председник Володимир Зеленски такође је за рат окривио одлуку Меркелове и тадашњег председника Француске Николе Саркозија да се блокира улазак Украјине у НАТО 2008. године; Меркелова је касније изјавила да остаје при својој одлуци.[288]

Наслеђе и имиџ у јавности

Меркелова је нашироко описивана као дефакто лидер Европске уније током свог канцеларског мандата. Магазин Форбс ју је прогласио другом најмоћнијом особом на свету 2012. и 2015. године, после Барака Обаме и Владимира Путина, што је највише место који је жена икада постигла.[289][290][291] Меркелова је 26. марта 2014. постала актуелни шеф владе са најдужим стажем у Европској унији. У децембру 2015. године, Меркелова је проглашена за личност године часописа Тиме, а на насловној страни часописа проглашена је за „канцеларку слободног света“.[292] У 2018, Меркел је рекордни четрнаести пут проглашена за најмоћнију жену на свету од стране Форбса.[293] После избора Доналда Трампа за председника САД 2016. године, Меркелову је Њујорк тајмс описао као „последњег браниоца либералног Запада“,[294] и као „лидера слободног света“. од стране бројних коментатора, укључујући Хилари Клинтон.[295][296][297] У истраживању из 2018. Меркелова је оцењена као најцењенији светски лидер.[298] Атлантик ју је 2019. описао као „најуспешнију живу политичарку на свету, како на основу достигнућа тако и на основу дуговечности“.[299] Председник Универзитета Харвард Лери Бекоу описао ју је као „једну од најцењенијих и најутицајнијих државника нашег времена“.[300]

Критичари тврде да је Меркелова политика током мигрантске кризе 2015. наштетила интегритету ЕУ.[301][302][303] Појединци су такође коментарисали да су неуспеси и то што Немачка није испуњавала финансијске обавезе према НАТО-у,[304] Меркелино блокирање приступа Украјине НАТО-у 2008.[305] и укидање војног рока[306] што је све заједно ослабило позицију Немачке и Европе након руске инвазија на Украјину.

Због трајања њеног мандата, значајан део немачког бирачког тела (5% 2021.)[307] никада није живео под другим канцеларом све док Олаф Шолц није преузео дужност 2021. године. Меркелова је описана као да је значајно обликовала политички амбијент Немачке, посебно перцепције оних који су одрасли током њеног канцеларског мандата; ова демографска група је упућена Merkelkinder (прев. children of Merkel).[308][307]

Као жена која је политичарка из странке десног центра и такође научница, Меркел су многи у штампи на енглеском језику поредили са британском премијерком из 20. века Маргарет Тачер. Тачер је такође дипломирала хемију, на Оксфордском универзитету. Неки су је називали „челичном лејди“, „челичном девојком“, па чак и „челичном госпођом“, алудирајући на Тачерову, чији је надимак био „челична дама“. Политички коментатори су расправљали колико су тачно програми Меркелове и Тачерове слични.[309] Касније током свог мандата, Меркелова је стекла надимак Мути (немачки познати облик „мајка“). Звали су је и „челична канцеларка“, у односу на Ота фон Бизмарка.[310][311]

Ал Џазира је критиковала надимак „Гвоздена дама“ за Меркелову као погрешан, истичући њен проевропски став, њене напоре да се бори против „шпекуланата који траже профит“ током кризе евра и њен недостатак Тачериног „како ја сматрам-или-никако“ односа према политици.[312]

Награде

Фебруара 2023. додељена јој је награда УНЕСКО-а за мир.[313] Априла 2023. добила је највише немачко одликовање „Велики крст за заслуге”.[314]

Меркелова је 2023. године добила почасни докторат на Париском институту политичких наука као признање за њену политичку каријеру.[315][316]

Лични живот

Године 1977. са 23 године, Меркел, тада Ангела Казнер, удала се за студента физике Улриха Меркела (рођеног 1953)[317] и узела је његово презиме. Развели су се 1982.[318] Њен други и садашњи супруг је квантни хемичар и професор Јоаким Зауер, који је у великој мери избегавао медијску пажњу током и након политичке каријере Меркелове.[319][320] Први пут су се срели 1981.[321] и венчали 1998.[322] Меркелова нема деце, али Зауер има два одрасла сина из претходног брака.[323]

Пошто је одрасла у Источној Немачкој, Меркелова је у школи научила руски. Она је могла да неформално разговара са Владимиром Путином на руском језику, али је дипломатски дијалог водила преко преводиоца. Ретко је говорила енглески у јавности, али је одржала мали део свог говора у британском парламенту на енглеском језику, 2014.[324][325]

Меркелова је ватрени љубитељ фудбала и познато је да слуша утакмице док је била у Бундестагу и да присуствује утакмицама националног тима у свом службеном својству, укључујући победу Немачке 1 : 0 против Аргентине у финалу Светског првенства у фудбалу 2014.[326][327][328]

Меркелова је изјавила да је њен омиљени филм Легенда о Паулу и Паули, источнонемачки филм објављен 1973.[329]

Она има страх од паса, који се развио након што ју је пас напао 1995.[330] Владимир Путин је довео свог лабрадора ретривера током конференције за штампу 2007. Путин тврди да није намеравао да је уплаши, иако је Меркелова касније приметила: „Разумем зашто то мора да уради – да докаже да је мушко... Плаши се сопствене слабости“.[330]

Од 2017, Меркелова је повремено виђена како се видно тресе у неколико јавних прилика, али се убрзо опоравила.[331][332][333] После једне такве ситуације, дрхтање је приписала дехидрацији, рекавши да се осећала боље након што је попила воде.[334]

Септембра 2021, након што је избегавала питање током већег дела своје каријере, Меркелова је рекла да себе сматра феминисткињом. Саопштење са овом изјавом је дато на конференцији заједно са нигеријском списатељицом и феминисткињом Чимамандом Нгози Адичи.[335]

Од свог пензионисања, Меркелова је коментарисала руску инвазију на Украјину, али је иначе ограничила своје учешће у политичким питањима. Уместо тога, фокусирала се на путовања у приватном својству.[336][337]

Меркелова је наводно „презирала“ америчког председника Доналда Трампа, према Политику, позивајући се на књигу Џонатана Карла.[338]

Ангела Меркел је лутеранка и верница Евангелистичке цркве у Берлину, Бранденбургу и Шлеској Горњој Лужици (нем. Evangelische Kirche Berlin-Brandenburg-schlesische Oberlausitz – EKBO, удружено протестантско (реформистичко и лутеранско) црквено тело под окриљем Протестантске цркве у Немачкој. ЕКБО је члан Савеза протестантских цркава у ЕКД.[339] Пре спајања Евангелистичке цркве у Берлину-Бранденбургу 2004. и Евангелистичке цркве у Шлеској Горњој Лужици, Меркелова је припадала црвки у Берлин-Брандербургу. Меркелова је 2012. године у вези са својом вером рекла: „Ја сам члан протестантске цркве. Верујем у Бога и религија је такође мој стални пратилац, и тако је било целог мог живота. Ми као хришћани пре свега не треба да се плашимо залагања за своја уверења“.[340] Такође је јавно изјавила да Немачка не пати од „превише ислама“ већ „премало хришћанства“.[341]

У уметности и медијима

Од 1991. године Меркелова седи сваке године за портрете Херлинде Келбл и даје јој интервју.[342][343]

Меркелову је тумачила швајцарска глумица Ана Катарина у политичком сатиричном филму Диктатор из 2012. године.[344]

Меркелова се појављује као главни лик у две од три драме које чине трилогију Европљани (Бриж, Антверпен и Тервурен) британског драмског писца из Париза Ника Авдеа: Бриж (2014) и Тервурен (2016). Лик по имену Меркел, у пратњи помоћника по имену Шојбле, такође се појављује као злокобни женски послушник у роману Михаела Параскоса У потрази за шест пенија.[345]

У америчкој скеч комедији Уживо суботом увече, од 2013. године ју је пародирала америчка глумица глумица и списатељица Кејт Макинон.[346][347][348]

У британској скеч комедији Трејси Улман, комичарка Трејси Улман пародирала је Меркелову, за шта је стекла универзално позитивне критике.[349][350][351][352]

Документарни филм из 2016. године Angela Merkel – The Unexpected продуцирали су Broadview TV и MDR у сарадњи са Arte и Das Erste.[353]

Дела

Научне публикације

  • Ангела Меркел, Илка Бегер, Ханс Јоахим Шпангенберг, Луц Цилике: Berechnung von Hochdruck-Geschwindigkeitskonstanten für Zerfalls und Rekombinationsreaktionen einfacher Kohlenwasserstoffmoleküle und -radikale, Zeitschrift für physikalische Chemie, 1982. Zeitschrift für physikalische Chemie. 263 (3): 449—460. 1982.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Ангела Меркел, Луц Цилике: Berechnung von Geschwindigkeitskonstanten für den C-H-Bindungsbruch im Methylradikal, Zeitschrift für physikalische Chemie, 1985. Zeitschrift für physikalische Chemie. 266 (2): 353—361. 1985.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Merkel, A.; Zülicke, L. (1987). „Nonempirical parameter estimate for the statistical adiabatic theory of unimolecular fragmentation”. Molecular Physics. 60 (6): 1379—1393. Bibcode:1987MolPh..60.1379M. doi:10.1080/00268978700100901. 
  • Merkel, Angela.; Havlas, Zdenek.; Zahradnik, Rudolf. (1988). „Evaluation of the rate constant for the SN2 reaction fluoromethane + hydride .fwdarw. Methane + fluoride in the gas phase”. Journal of American Chemical Society. 110 (25): 8355—8359. doi:10.1021/ja00233a012. 

Политичке публикације

  • Der Preis des Überlebens. Gedanken und Gespräche über zukünftige Aufgaben der Umweltpolitik, Штутгарт 1997.
  • Europa und die deutsche Einheit. Zehn Jahre Wiedervereinigung: Bilanz und Ausblick, Фрајбург 2000.

Референце

  1. ^ „Angela Merkel | Biography, Education, Political Career, Successor, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 
  2. ^ Langguth, Gerd (август 2005). Angela Merkel. DTV (на језику: немачки). Deutscher Taschenbuch Verlag. стр. 10. ISBN 3-423-24485-2. 
  3. ^ Zeitung, Süddeutsche (13. 3. 2013). „Kanzlerin Merkel hat polnische Wurzeln”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 9. 11. 2017. г. Приступљено 20. 6. 2023. 
  4. ^ Qvortrup, Matthew (2016). „In the Shadow of the Berlin Wall”. Angela Merkel: Europe's Most Influential Leader. The Overlook Press. ISBN 978-1-4683-1408-3. 
  5. ^ „Merkel, power player who changed Germany”. The West Australian (на језику: енглески). 26. 8. 2021. Приступљено 21. 6. 2023. 
  6. ^ „Picturing the Family: Media, Narrative, Memory | Research”. 18. 6. 2014. Архивирано из оригинала 1. 5. 2017. г. Приступљено 11. 2. 2017. 
  7. ^ Schuller, Konrad; Warschau (22. 3. 2013). „Merkels polnische Wurzeln: Großvaters Krieg”. FAZ.NET (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Приступљено 7. 8. 2023. 
  8. ^ Kornelius, Stefan (март 2013). Angela Merkel: Die Kanzlerin und ihre Welt (на језику: немачки). Hoffmann und Campe. стр. 7. ISBN 978-3-455-50291-6. 
  9. ^ Kornelius, Stefan (10. 9. 2013). „Six things you didn't know about Angela Merkel”. The Guardian. Архивирано из оригинала 10. 9. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013. 
  10. ^ „The German chancellor's Polish roots”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 3. 5. 2013. г. 
  11. ^ „Merkel hat polnische Wurzeln” [Merkel has Polish roots]. Süddeutsche Zeitung. 13. 3. 2013. Архивирано из оригинала 6. 9. 2013. г. 
  12. ^ Krauel, Torsten (13. 3. 2013). „Ahnenforschung: Kanzlerin Angela Merkel ist zu einem Viertel Polin”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 10. 9. 2018. г. Приступљено 18. 11. 2016. 
  13. ^ Boyes, Roger (25. 7. 2005). „Angela Merkel: Forged in the Old Communist East, Germany's Chancellor-in-Waiting Is Not like the Others”. New Statesman. Архивирано из оригинала 28. 4. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2017. 
  14. ^ Kornelius, Stefan (10. 9. 2013). „Six things you didn't know about Angela Merkel”. The Guardian. Архивирано из оригинала 10. 9. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013. 
  15. ^ а б Werner, Reutter (1. 12. 2005). „Who's Afraid of Angela Merkel?: The Life, Political Career, and Future of the New German Chancellor”. International Journal. 61. Архивирано из оригинала 28. 4. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2017. 
  16. ^ Vasagar, Jeevan (1. 9. 2013). „Angela Merkel, the girl who never wanted to stand out, to win big again”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г. Приступљено 19. 4. 2017. 
  17. ^ Patterson, Tony (17. 11. 2015). „Angela Merkel's journey from Communist East Germany to Chancellor”. The Independent (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г. Приступљено 19. 4. 2017. 
  18. ^ The Study of international relations : the state of the art. Houndmills, Basingstoke, Hampshire: Macmillan, in association with Millennium, journal of international studies. 1989. стр. 328. ISBN 978-1-349-20275-1. OCLC 647091179. 
  19. ^ „5 Things to Know About Germany's Angela Merkel”. 2017. Архивирано из оригинала 3. 10. 2017. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  20. ^ „Life in Communist East Germany was 'almost comfortable' at times, Merkel says”. Reuters. 8. 11. 2019. Архивирано из оригинала 11. 11. 2019. г. Приступљено 14. 11. 2019. 
  21. ^ Langguth, Gerd (август 2005). Angela Merkel (на језику: немачки). DTV. стр. 50. ISBN 3-423-24485-2. 
  22. ^ Werner, Reutter (1. 12. 2005). „Who's Afraid of Angela Merkel?: The Life, Political Career, and Future of the New German Chancellor”. International Journal. 61. Архивирано из оригинала 28. 4. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2017. 
  23. ^ Reitler, Torsten (27. 3. 2009). „Drogenwahn auf der Dauerbaustelle”. Der Spiegel (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 13. 1. 2010. г. Приступљено 19. 8. 2011. 
  24. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (20. 9. 2013). „Angela Merkel's Years in East Germany Shaped Her Crisis Politics”. Bloomberg L.P. Архивирано из оригинала 9. 7. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  25. ^ „I Was a Squatter, Reveals German Chancellor Merkel” (на језику: енглески). Deutsche Welle. 28. 2. 2008. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  26. ^ а б „How Close Was Merkel to the Communist System?”. Der Spiegel. 14. 5. 2013. Архивирано из оригинала 10. 5. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  27. ^ Langguth, Gerd (2005). Angela Merkel (на језику: немачки). Munich: dtv. стр. 106—107. ISBN 3-423-24485-2. „Angela Merkel war allerdings kein 'einfaches Mitglied', sondern gehörte zum FDJ-Sekretariat des Instituts. Osten [Hans-Jörg Osten] kann sich nicht an die genaue Funktion seiner damaligen Kollegin erinnern... Er kann sich nicht definitiv daran erinnern, aber auch nicht ausschließen, dass Angela Merkel die Funktion eines Sekretärs für Agitation und Propaganda wahrnahm. [Angela Merkel was not just an 'ordinary member', but belonged to the FDJ secretariat of the institute. Osten cannot remember the exact function of his erstwhile colleague... He cannot remember definitely whether she performed the function of a secretary for agitation and propaganda, but he cannot exclude that possibility.]” 
  28. ^ Merkel, Angela (1986). Untersuchung des Mechanismus von Zerfallsreaktionen mit einfachem Bindungsbruch und Berechnung ihrer Geschwindigkeitskonstanten auf der Grundlage quantenchemischer und statistischer Methoden (Investigation of the mechanism of decay reactions with single bond breaking and calculation of their rate constants on the basis of quantum chemical and statistical methods) (на језику: немачки). Berlin: Academy of Sciences of the German Democratic Republic (дисертација). 
  29. ^ Miller, Saskia (20. 4. 2020). „The Secret to Germany's COVID-19 Success: Angela Merkel Is a Scientist”. The Atlantic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 5. 2020. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  30. ^ „Scopus preview – Merkel, Angela – Author details – Scopus”. www.scopus.com. Архивирано из оригинала 25. 5. 2019. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  31. ^ Suckert, Wolfgang (17. 7. 2014). „Wie Angela Merkel beinahe Thüringerin wurde”. Thüringer Allgemeine (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 1. 6. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  32. ^ а б Huggler, Justin (9. 10. 2015). „10 moments that define German chancellor Angela Merkel”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 5. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  33. ^ Langguth, Gerd (август 2005) [2005]. Angela Merkel (на језику: немачки). Munich: DTV. стр. 112—137. ISBN 3-423-24485-2. 
  34. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (20. 9. 2013). „Angela Merkel's Years in East Germany Shaped Her Crisis Politics”. Bloomberg L.P. Архивирано из оригинала 9. 7. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  35. ^ Huggler, Justin (9. 10. 2015). „10 moments that define German chancellor Angela Merkel”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 5. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  36. ^ Agethen, Manfred. „Demokratischer Aufbruch (DA) – Geschichte der CDU”. Konrad-Adenauer-Stiftung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  37. ^ „Demokratischer Aufbruch”. Bundeszentrale für politische Bildung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  38. ^ „Merkel wirbt für gute Finanzausstattung der Kommunen”. Focus Online (на језику: немачки). dpa. 6. 1. 2010. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  39. ^ „Merkel gewann acht Mal in Folge das Direktmandat in ihrem Wahlkreis – jetzt siegte eine junge SPD-Politikerin”. stern.de (на језику: немачки). 27. 9. 2021. Архивирано из оригинала 6. 12. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  40. ^ „Brandenburg: Merkels Union der Probleme”. Der Tagesspiegel Online (на језику: немачки). ISSN 1865-2263. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  41. ^ „Mecklenburg-Vorpommern – Geschichte der CDU”. Konrad-Adenauer-Stiftung (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  42. ^ Vick, Karl (2015). „Time Person of the Year 2015: Angela Merkel”. Time. Архивирано из оригинала 29. 5. 2019. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  43. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  44. ^ „Zur Rechtsprechung in Bezug auf Kindertagesbetreuung nach § 24 SGB VIII” [On the jurisprudence of childcare pursuant to § 24 SGB VIII] (PDF). Wissenschaftliche Dienste (Deutscher Bundestag) (на језику: немачки): 10. 2018. 
  45. ^ а б Bildung, Bundeszentrale für politische (24. 5. 2023). „Vor 30 Jahren: Reform für Schwangerschaftsabbrüche gekippt”. bpb.de (на језику: немачки). Приступљено 23. 6. 2023. 
  46. ^ „Angela Merkel”. www.fembio.org (на језику: немачки). Приступљено 23. 6. 2023. 
  47. ^ „Bundesgesetzblatt BGBl. Online-Archiv 1949 – 2022 | Bundesanzeiger Verlag” (PDF). www.bgbl.de (на језику: немачки). Приступљено 23. 6. 2023. 
  48. ^ Weiland, Severin (30. 5. 2005). „Kohls unterschätztes Mädchen” [Kohl's Underestimated Girl]. Der Spiegel (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 18. 7. 2009. г. Приступљено 19. 8. 2011. 
  49. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  50. ^ Deutschland, Stiftung Deutsches Historisches Museum, Stiftung Haus der Geschichte der Bundesrepublik. „Gerade auf LeMO gesehen: LeMO Biografie: Angela Merkel”. www.hdg.de (на језику: немачки). Приступљено 23. 6. 2023. 
  51. ^ а б Vick, Karl (2015). „Time Person of the Year 2015: Angela Merkel”. Time. Архивирано из оригинала 29. 5. 2019. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  52. ^ „Berlin Climate Change Conference – March 1995”. unfccc.int. Приступљено 23. 6. 2023. 
  53. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  54. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  55. ^ James, Peter (2000). „The 1998 German Federal Election”. Politics (на језику: енглески). 20 (1): 33—38. ISSN 0263-3957. doi:10.1111/1467-9256.00108. Архивирано из оригинала 20. 2. 2023. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  56. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  57. ^ Qvortrup, Matthew (2016). Angela Merkel: Europe's Most Influential Leader (на језику: енглески). The Overlook Press. ISBN 978-1-4683-1408-3. 
  58. ^ Chase, Jefferson (4. 12. 2021). „Bavaria's Christian Social Union: What you need to know”. dw.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  59. ^ Barry Turner (ed.) The Statesman's Yearbook 2015: The Politics, Cultures and Economies of the World, Springer 2014 p. 516
  60. ^ SWR2 (11. 1. 2022). „Angela Merkel lässt Edmund Stoiber Kanzlerkandidat werden | 11 January 2002”. swr.online (на језику: немачки). Приступљено 25. 6. 2023. 
  61. ^ „Stoiber & Merkel: Das gab es zum Frühstück in Wolfratshausen – WELT”. DIE WELT (на језику: немачки). 15. 10. 2012. Приступљено 25. 6. 2023. 
  62. ^ „Schroeder wins second term”. CNN. 23. 9. 2002. Архивирано из оригинала 23. 3. 2018. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  63. ^ „Merkel speaks; DW checks the facts”. dw.com (на језику: енглески). 30. 7. 2016. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  64. ^ „Merkel's Other Legacy | DGAP”. dgap.org. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  65. ^ „Opposition meltdown: The great disintegration act”. Der Spiegel. 22. 10. 2004. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 28. 11. 2015. 
  66. ^ „Merkel fordert längere Arbeitszeit”. Der Spiegel (на језику: немачки). 18. 5. 2003. Архивирано из оригинала 13. 6. 2008. г. Приступљено 27. 8. 2011. 
  67. ^ „Merkel: Nuclear phase-out is wrong”. World Nuclear News. 10. 6. 2008. Архивирано из оригинала 16. 6. 2011. г. Приступљено 27. 8. 2011. 
  68. ^ Staudenmaier, Rebecca (15. 6. 2017). „Germany's nuclear phase-out explained”. DW. Архивирано из оригинала 24. 8. 2020. г. Приступљено 27. 7. 2019. 
  69. ^ „Merkel speaks; DW checks the facts”. dw.com (на језику: енглески). 30. 7. 2016. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  70. ^ „Merkel Calls For Petition Against Turkish Membership – DW – 10/11/2004”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 26. 6. 2023. 
  71. ^ а б Saunders, Doug (14. 9. 2005). „Popular flat-tax movement hits brick wall in Germany”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 28. 11. 2015. 
  72. ^ Volkery, Carsten (3. 8. 2005). „CDU-Panne: Brutto, netto, Merkel”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 5. 2. 2017. г. Приступљено 19. 5. 2017. 
  73. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (12. 6. 2013). Angela Merkel: A Chancellorship Forged in Crisis (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 135. ISBN 978-1-118-64109-5. 
  74. ^ Harding, Luke (11. 7. 2005). „Merkel unveils tax-raising manifesto”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 2. 10. 2017. г. Приступљено 7. 5. 2017. 
  75. ^ Saunders, Doug (14. 9. 2005). „Popular flat-tax movement hits brick wall in Germany”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 28. 11. 2015. 
  76. ^ а б Hilmer, Richard; Müller-Hilmer, Rita (2006). „Die Bundestagswahl vom 18. September 2005: Votum für Wechsel in Kontinuität” [The Parliamentary Election of 18 September 2005: Verdict for a Change in Continuity]. Zeitschrift für Parlamentsfragen (на језику: German) (1/2006): 2. 
  77. ^ „Germany votes in close election”. BBC. 18. 9. 2005. Архивирано из оригинала 10. 3. 2006. г. Приступљено 3. 5. 2017. 
  78. ^ а б в г д „German election ends in stalemate”. BBC. 19. 9. 2005. Архивирано из оригинала 18. 3. 2017. г. Приступљено 5. 5. 2017. 
  79. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 30. 4. 2017. 
  80. ^ а б „Merkel named as German chancellor”. BBC News. 10. 10. 2005. Архивирано из оригинала 23. 9. 2013. г. Приступљено 27. 8. 2011. 
  81. ^ „German parties back new coalition”. BBC News. 14. 11. 2005. Архивирано из оригинала 11. 1. 2009. г. 
  82. ^ „Merkel becomes German chancellor”. BBC News. 22. 11. 2005. Архивирано из оригинала 9. 12. 2005. г. 
  83. ^ „German coalition poised for power”. BBC News. 11. 11. 2005. Архивирано из оригинала 25. 11. 2005. г. 
  84. ^ „Merkel defends German reform plan”. BBC News. 12. 11. 2005. Архивирано из оригинала 15. 3. 2006. г. 
  85. ^ „Letter from Berlin: A Sickly Compromise for German Healthcare Reform”. Der Spiegel (на језику: енглески). 4. 7. 2006. ISSN 2195-1349. Приступљено 6. 8. 2023. 
  86. ^ „German Health Reform: Merkel Announces a Deal, Averts a Crisis”. Der Spiegel (на језику: енглески). 5. 10. 2006. ISSN 2195-1349. Приступљено 6. 8. 2023. 
  87. ^ „German Health Care Reform: Mission Impossible? – DW – 08/03/2006”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 6. 8. 2023. 
  88. ^ Schmidt, Harald (1. 1. 2007). „Personal Responsibility for Health — Developments Under the German Healthcare Reform 2007”. European Journal of Health Law (на језику: енглески). 14 (3): 241—250. ISSN 1571-8093. doi:10.1163/092902707X240602. Приступљено 2. 1. 2024. 
  89. ^ Dougherty, Carter (5. 10. 2008). „Germany guarantees all private bank accounts”. Forbes. Архивирано из оригинала 23. 4. 2014. г. Приступљено 6. 10. 2008. 
  90. ^ Whitlock, Craig (6. 10. 2008). „Germany to guarantee Private Bank Accounts”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 10. 1. 2014. г. Приступљено 6. 10. 2008. 
  91. ^ а б „Bank uncertainty hits UK shares”. BBC News. BBC. 6. 10. 2008. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. Приступљено 6. 10. 2008. 
  92. ^ Parkin, Brian; Suess, Oliver (6. 10. 2008). „Hypo Real Gets EU50 Billion Government-Led Bailout”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. Приступљено 6. 10. 2008. 
  93. ^ а б Rankin, Jennifer (23. 9. 2021). „The crisis manager: Angela Merkel's double-edged European legacy”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 25. 6. 2023. 
  94. ^ а б Kelemen, Matthias Matthijs, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2023. 
  95. ^ „Merkel legacy: EU's queen with a tarnished crown”. BBC News (на језику: енглески). 12. 9. 2021. Приступљено 25. 6. 2023. 
  96. ^ „Auf Wiedersehen, Angela: How Merkel has shaped Europe and Germany”. euronews (на језику: енглески). 23. 9. 2021. Приступљено 25. 6. 2023. 
  97. ^ „Economic Historian: 'Germany Was Biggest Debt Transgressor of 20th Century'”. Der Spiegel (на језику: енглески). 21. 6. 2011. ISSN 2195-1349. Приступљено 25. 6. 2023. 
  98. ^ „Hey, Germany: You Got a Bailout, Too”. Bloomberg.com (на језику: енглески). 23. 5. 2012. Приступљено 25. 6. 2023. 
  99. ^ „Krisenhilfe: Merkel will Kurzarbeit bis Ende 2010 verlängern”. Der Spiegel (на језику: немачки). 24. 11. 2009. ISSN 2195-1349. Приступљено 26. 7. 2023. 
  100. ^ „Marking Merkel”. Reuters (на језику: енглески). 14. 9. 2021. Приступљено 26. 7. 2023. 
  101. ^ „Kurzarbeit: Germany's Short-Time Work Benefit”. IMF (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2023. 
  102. ^ OECD (2009). „Employment Outlook 2009 – How does GERMANY compare?” (PDF). 
  103. ^ Penfold, Chuck (30. 10. 2009). „Merkel's new cabinet sworn in”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 1. 6. 2010. г. Приступљено 1. 11. 2009. 
  104. ^ Pidd, Helen (21. 2. 2011). „Angela Merkel's party crushed in Hamburg poll”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 24. 2. 2011. г. Приступљено 23. 8. 2011. 
  105. ^ „German opposition hits 11-year high in polls”. France 24. 5. 8. 2011. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 23. 8. 2011. 
  106. ^ „Arbeitsmarkt: Arbeitslosigkeit 2011 meist unter drei Millionen” [Labour market: Unemployment in 2011 mostly below three million]. Focus online (на језику: немачки). dpa. 15. 11. 2013. Архивирано из оригинала 31. 5. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  107. ^ Dempsey, Judy (2. 6. 2010). „Germany Sees No Need for Obligatory Military Conscription”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 29. 6. 2023. 
  108. ^ Connolly, Kate (22. 11. 2010). „Germany to abolish compulsory military service”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 29. 6. 2023. 
  109. ^ „Conscription to end – DW – 12/10/2010”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  110. ^ „The World from Berlin: 'End of an Era' as Germany Suspends Conscription”. Der Spiegel (на језику: енглески). 4. 1. 2011. ISSN 2195-1349. Приступљено 29. 6. 2023. 
  111. ^ „Germany debates reintroducing military conscription – DW – 02/03/2023”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  112. ^ „Ukraine war raises spectre of conscription in Germany”. France 24 (на језику: енглески). 1. 3. 2022. Приступљено 29. 6. 2023. 
  113. ^ „Angela Merkel's anti-NATO legacy”. The Washington Times (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  114. ^ „Most Germans want compulsory military service return — poll – DW – 03/09/2023”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  115. ^ а б „Germany passes unpopular healthcare reform”. Reuters (на језику: енглески). 12. 11. 2010. Приступљено 6. 8. 2023. 
  116. ^ „Healthcare reform – DW – 11/12/2010”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 6. 8. 2023. 
  117. ^ „Germany passes Merkel's unpopular healthcare reform”. CNBC (на језику: енглески). 12. 11. 2010. Приступљено 6. 8. 2023. 
  118. ^ Connolly, Kate; Oltermann, Philip (23. 9. 2013). „German election: Angela Merkel secures historic third win”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 27. 3. 2017. г. Приступљено 26. 3. 2017. 
  119. ^ „German Chancellor Angela Merkel makes a hat-trick win in 2013 Elections”. Архивирано из оригинала 26. 9. 2013. г. Приступљено 23. 9. 2013. 
  120. ^ Moulson, Geir (27. 11. 2013). „Angela Merkel reaches deal with SPD to form German-Grand-Coalition”. The Independent. AP. Архивирано из оригинала 23. 12. 2017. г. Приступљено 23. 12. 2017. 
  121. ^ Müller, Volker. „Deutscher Bundestag – Bundeskanzlerin und Bundeskabinett vereidigt”. Deutscher Bundestag (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 2. 7. 2017. г. Приступљено 14. 12. 2018. 
  122. ^ „Union dank Merkel im Umfrage-Aufwind”. Stern (на језику: немачки). 10. 2. 2012. Архивирано из оригинала 12. 2. 2012. г. Приступљено 12. 2. 2012. 
  123. ^ „Migrant crisis: Merkel warns of EU 'failure'”. BBC News (на језику: енглески). 31. 8. 2015. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  124. ^ Holehouse, Matthew; Huggler, Justin; Vogt, Andrea (24. 8. 2015). „Germany drops EU rules to allow in Syrian refugees”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 6. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2017. 
  125. ^ „Germany: 1.1 million refugee arrivals in 2015”. POLITICO (на језику: енглески). 6. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  126. ^ AFP (8. 12. 2015). „Germany on course to accept one million refugees in 2015”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 5. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  127. ^ „The phrase that haunts Angela Merkel”. POLITICO (на језику: енглески). 19. 8. 2016. Архивирано из оригинала 28. 3. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  128. ^ Bannas, Günter; Berlin (31. 12. 2015). „Neujahrsansprache von Merkel: Wir schaffen das, denn Deutschland ist ein starkes Land”. FAZ.NET (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  129. ^ "Migrant crisis: Germany 'can take 500,000 asylum seekers a year' Архивирано 20 октобар 2020 на сајту Wayback Machine".
  130. ^ Hill, Jenny (30. 7. 2013). „Immigration fuels rising tension in Germany”. BBC. Архивирано из оригинала 19. 8. 2015. г. Приступљено 18. 8. 2015. 
  131. ^ „Germany: 'No Limit' To Refugees We'll Take In”. Sky News. 5. 9. 2015. Архивирано из оригинала 10. 4. 2016. г. Приступљено 6. 9. 2015. 
  132. ^ „Germans welcome thousands of newly arrived refugees”. Deutsche Welle. 6. 9. 2015. Архивирано из оригинала 8. 9. 2020. г. Приступљено 16. 9. 2020. 
  133. ^ а б „Merkel splits conservative bloc with green light to refugees”. Reuters. 6. 9. 2015. Архивирано из оригинала 9. 10. 2015. г. Приступљено 10. 1. 2016. 
  134. ^ Delcker, Janosch (23. 9. 2015). „Viktor Orbán, Bavaria's hardline hero”. Politico. Архивирано из оригинала 19. 1. 2018. г. Приступљено 10. 1. 2016. 
  135. ^ „Refugee crisis: Many migrants falsely claim to be Syrians, Germany says as EU tries to ease tensions”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 25. 6. 2023. 
  136. ^ "Berlin calls for sanctions on EU states that reject refugee quotas Архивирано 2020-09-08 на сајту Wayback Machine".
  137. ^ Buergin, Rainer (2. 10. 2015). „Merkel Approval Rating Drops to Four-Year Low on Refugee Crisis”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 7. 3. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  138. ^ „Germany: Coalition split on transit zones”. DW.COM. Архивирано из оригинала 4. 11. 2015. г. Приступљено 4. 11. 2015. 
  139. ^ а б Emric, Eldar; Nellas, Demetri (14. 11. 2015). „Paris Attacks Provoke Fresh Migrant Fears in Europe”. The New York Times. Архивирано из оригинала 18. 11. 2015. г. Приступљено 14. 11. 2015. 
  140. ^ Alison Smale (28. 11. 2015). „Merkel, While Refusing to Halt Migrant Influx, Works to Limit It”. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г. Приступљено 28. 11. 2015. 
  141. ^ Ehni, Ellen (4. 8. 2016). „ARD-Deutschlandtrend: Mehrheit gegen EU-Beitritt der Türkei”. tagesschau.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 23. 5. 2019. г. Приступљено 9. 11. 2016. 
  142. ^ Turner, Zeke; Fairless, Tom (28. 8. 2016). „Half of Germans Oppose Fourth Term for Angela Merkel, Survey Finds”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 28. 8. 2016. г. Приступљено 29. 8. 2016. 
  143. ^ Ehni, Ellen (6. 10. 2016). „ARD-DeutschlandTrend: Merkel überwindet ihr Tief” [ARD-DeutschlandTrend: Merkel overcomes her low point.] (на језику: немачки). ARD-tagesschau. Архивирано из оригинала 13. 4. 2019. г. Приступљено 9. 11. 2016. 
  144. ^ „Forsa-Umfrage: Mehrheit für erneute Kanzlerkandidatur Merkels” [Forsa Poll: Majority for renewed chancellor candidature of Merkel]. Westfälische Nachrichten (на језику: немачки). dpa. Архивирано из оригинала 18. 5. 2021. г. Приступљено 9. 11. 2016. 
  145. ^ Gaugele, Jochen; Kammholz, Karsten (27. 12. 2016). „Flüchtlingskrise wird 2017 die größte Herausforderung” [Refugee crisis to be biggest challenge in 2017]. Berliner Morgenpost (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 23. 4. 2019. г. Приступљено 27. 12. 2016. 
  146. ^ „Hunderte Millionen gegen die Flucht”. Der Spiegel. 10. 10. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  147. ^ Lucassen, Geertje; Lubbers, Marcel (2012). „Who Fears What? Explaining Far-Right-Wing Preference in Europe by Distinguishing Perceived Cultural and Economic Threats”. Comparative Political Studies. 45 (5). doi:10.1177/0010414011427851. 
  148. ^ Oltermann, Philip (30. 8. 2020). „How Angela Merkel's great migrant gamble paid off”. The Observer (на језику: енглески). ISSN 0029-7712. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  149. ^ „Ex-German leader Angela Merkel wins UN refugee prize”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  150. ^ „Merkel wins UN refugee prize for 'courage and compassion' during migrant crisis”. France 24 (на језику: енглески). 4. 10. 2022. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  151. ^ „How Merkel broke the EU”. POLITICO (на језику: енглески). 28. 6. 2018. Приступљено 29. 6. 2023. 
  152. ^ „Merkel faces tide of criticism as asylum scandal overruns Germany”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  153. ^ „Koalition: Merkel lädt ab Mittwoch kommender Woche zu Jamaika-Gesprächen”. Der Spiegel. dpa. 9. 10. 2017. Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. Приступљено 28. 10. 2017. 
  154. ^ Paun, Carmen (7. 10. 2017). „Angela Merkel Ready to Move Forward with Jamaica Coalition”. Politico. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 9. 10. 2017. 
  155. ^ Bildung, Bundeszentrale für politische (12. 7. 2021). „Die Bundestagswahl 2017 und ihre Folgen”. bpb.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  156. ^ „SPD: Martin Schulz schließt große Koalition aus”. Der Spiegel (на језику: немачки). 20. 11. 2017. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  157. ^ deutschlandfunk.de. „Positionierung CDU und SPD – Keine Große Koalition um jeden Preis”. Deutschlandfunk (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  158. ^ Connolly, Kate (24. 11. 2017). „Germany's SPD is ready for talks to end coalition deadlock”. The Guardian. Berlin. Архивирано из оригинала 24. 11. 2017. г. Приступљено 24. 11. 2017. 
  159. ^ „Bundestagswahl 2017: Die ewigen Sondierungsgespräche”. www.fr.de (на језику: немачки). 23. 6. 2021. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  160. ^ „Bundestag wählt Angela Merkel zum vierten Mal zur Bundeskanzlerin”. Neue Zürcher Zeitung. dpa. 14. 3. 2018. Архивирано из оригинала 3. 6. 2019. г. Приступљено 5. 4. 2019. 
  161. ^ „Germany's never-ending coalition talks break record”. Deutsche Welle. 20. 12. 2017. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 14. 12. 2018. 
  162. ^ Oltermann, Philip (4. 3. 2018). „Merkel secures fourth term in power after SPD backs coalition deal”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 14. 12. 2018. 
  163. ^ Delhaes, Daniel (28. 12. 2017). „Waning support puts Merkel's future in doubt”. Handelsblatt Global. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2017. 
  164. ^ Müller, Volker (14. 3. 2018). „Deutscher Bundestag – Angela Merkel mit 364 Stimmen zur Bundeskanzlerin gewählt”. Deutscher Bundestag (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 7. 2019. г. Приступљено 14. 12. 2018. 
  165. ^ „Facing far-right challenge, minister says Islam 'doesn't belong' to Germany”. Reuters (на језику: енглески). 16. 3. 2018. Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  166. ^ „Germany's future interior minister Horst Seehofer vows to increase deportations”. Deusche Welle. 11. 3. 2018. Архивирано из оригинала 16. 3. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2018. 
  167. ^ „Germany: Interior minister gives Merkel ultimatum on migrants”. www.aljazeera.com. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  168. ^ „Germany's interior minister Horst Seehofer wants quick action on migrants”. 18. 6. 2018. Архивирано из оригинала 18. 6. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2021. 
  169. ^ Rankin, Jennifer; Oltermann, Philip (28. 6. 2018). „Future of EU hinges on solving migration issue, says Merkel”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 9. 1. 2023. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  170. ^ „Merkel handed two-week ultimatum in migrant row”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2023. 
  171. ^ „Merkel coalition crisis: Seehofer offers to quit over migration”. www.aljazeera.com. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  172. ^ „Germany migrants: Key Merkel ally Seehofer threatens to quit”. BBC News. 2. 7. 2018. Архивирано из оригинала 19. 9. 2020. г. Приступљено 16. 9. 2020. 
  173. ^ Oltermann, Philip; Chrisafis, Angelique; Connolly, Kate (2. 7. 2018). „Merkel and Seehofer make last-ditch bid for migration compromise”. The Guardian. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  174. ^ Thomas, Andrea; Marson, James (2. 7. 2018). „Germany's Merkel Secures Deal on Migrants, Averts Government Collapse”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 18. 9. 2020. г. Приступљено 16. 9. 2020. 
  175. ^ Schmidt, Nadine; Vonberg, Judith (2. 7. 2018). „Germany's Merkel makes deal with interior minister on migration dispute”. CNN International Edition. Архивирано из оригинала 3. 7. 2018. г. Приступљено 3. 7. 2018. 
  176. ^ „Germany migrants: Merkel averts coalition government split”. BBC News. 3. 7. 2018. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 16. 9. 2020. 
  177. ^ Zeitung, Süddeutsche (6. 9. 2018). „Migration: Kritik an Horst Seehofer”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 19. 2. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  178. ^ „Scharfe Kritik an Horst Seehofers Äußerungen über Migration”. FAZ.NET (на језику: немачки). 6. 9. 2018. ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 6. 12. 2022. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  179. ^ „How Germany is preparing for COVID-19 – DW – 02/27/2020”. dw.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 12. 2022. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  180. ^ „Coronavirus: Bundesregierung legt Krisen-Leitlinien fest – Merkel für Vorgehen mit "Maß und Mitte" – WELT”. DIE WELT (на језику: немачки). 29. 2. 2020. Архивирано из оригинала 12. 3. 2020. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  181. ^ „An address to the nation by Federal Chancellor Merkel”. Die Bundesregierung informiert | Startseite (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  182. ^ „Merkel COVID address honored as 'Speech of the Year' – DW – 12/18/2020”. dw.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  183. ^ „Angela Merkel: Coronavirus is Germany's biggest postwar challenge”. POLITICO (на језику: енглески). 18. 3. 2020. Архивирано из оригинала 7. 4. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  184. ^ Dempsey, Judy (24. 3. 2020). „Why Merkel's Coronavirus Address Matters”. Carnegie Europe. Архивирано из оригинала 21. 5. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  185. ^ Wacket, Andreas Rinke, Markus (6. 4. 2020). „Coronavirus pandemic is historical test for EU, Merkel says”. Reuters. Архивирано из оригинала 15. 12. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  186. ^ Oltermann, Philip (16. 4. 2020). „Angela Merkel draws on science background in Covid-19 explainer: German chancellor excels in describing epidemiological basis of lockdown exit strategy”. The Guardian. Архивирано из оригинала 21. 4. 2020. г. Приступљено 21. 4. 2020. 
  187. ^ Miller, Saskia (20. 4. 2020). „The Secret to Germany's COVID-19 Success: Angela Merkel Is a Scientist”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 2. 5. 2020. г. Приступљено 21. 4. 2020. 
  188. ^ Bhalla, Jag (17. 4. 2020). „This viral Angela Merkel clip explains the risks of loosening social distancing too fast”. Vox (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  189. ^ Oltermann, Philip (16. 4. 2020). „Angela Merkel draws on science background in Covid-19 explainer”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 21. 4. 2020. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  190. ^ „Angela Merkel gave one of the clearest explanations of how coronavirus transmission works”. Quartz (на језику: енглески). 16. 4. 2020. Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  191. ^ „Merkel stresses COVID vaccine is key, but voluntary – DW – 07/13/2021”. dw.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 7. 4. 2023. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  192. ^ „Next Generation EU, Merkel's latest trick: good for Europe”. Aspenia Online (на језику: енглески). 4. 2. 2021. Приступљено 29. 6. 2023. 
  193. ^ „Angela Merkel to step down in 2021”. BBC News. 29. 10. 2018. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  194. ^ Le Blond, Josie (29. 10. 2018). „German chancellor Angela Merkel will not seek re-election in 2021”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 12. 2020. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  195. ^ „Merkel hints at return to academia after politics”. Reuters (на језику: енглески). 31. 8. 2019. Архивирано из оригинала 1. 9. 2019. г. Приступљено 1. 9. 2019. 
  196. ^ Moulson, Geir; Rising, David (29. 10. 2018). „Angela Merkel won't seek 5th term as German chancellor” (на језику: енглески). Associated Press. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  197. ^ „Annegret Kramp-Karrenbauer elected to succeed Merkel as CDU leader”. Politico. 7. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 1. 2021. г. Приступљено 18. 7. 2019. 
  198. ^ Karnitschnig, Matthew (18. 7. 2019). „Angela Merkel's succession maneuver”. Politico. Архивирано из оригинала 18. 7. 2019. г. Приступљено 18. 7. 2019. 
  199. ^ Torsten Krauel, Chefkommentator (12. 3. 2019). „Kanzlerin Kramp-Karrenbauer? Eine Gespensterdebatte”. Die Welt. Axel Springer SE (WELT und N24Doku), Berlin. Архивирано из оригинала 10. 4. 2019. г. Приступљено 5. 4. 2019. 
  200. ^ „Ich will, dass Angela Merkel Kanzlerin bleibt”. Der Spiegel (online). 11. 3. 2019. Архивирано из оригинала 19. 3. 2019. г. Приступљено 5. 4. 2019. 
  201. ^ „Angela Merkel's coalition is in trouble. That means Europe is, too”. The Economist (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 10. 2018. г. Приступљено 25. 10. 2018. 
  202. ^ „Annegret Kramp-Karrenbauer: Favourite to replace Merkel stands down”. BBC News. 10. 2. 2020. Архивирано из оригинала 11. 2. 2020. г. Приступљено 17. 3. 2020. 
  203. ^ „Pragmatic governor Laschet elected to lead Merkel's party”. Associated Press. 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 25. 1. 2021. г. Приступљено 10. 3. 2021. 
  204. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Germany's SPD, FDP and Greens unveil governing coalition deal | DW | 24 November 2021”. DW.COM (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 25. 11. 2021. 
  205. ^ „Olaf Scholz elected as Germany's new Chancellor, replacing Angela Merkel”. ABC News. 8. 12. 2021. Архивирано из оригинала 30. 1. 2022. г. Приступљено 8. 12. 2021. 
  206. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Архивирано из оригинала 10. 6. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  207. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Архивирано из оригинала 10. 6. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  208. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Архивирано из оригинала 10. 6. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  209. ^ Jackson, Patrick (8. 6. 2022). „Ukraine war: Angela Merkel defends her record on Putin”. BBC. Архивирано из оригинала 9. 6. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  210. ^ Walsh, Alistair; Goldenberg, Rina (7. 6. 2022). „Angela Merkel opens up on Ukraine, Putin and her legacy”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 11. 6. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2023. 
  211. ^ „Merkel says German multicultural society has failed”. BBC News. 17. 10. 2010. Архивирано из оригинала 17. 10. 2010. г. 
  212. ^ Kauffmann, Audrey (17. 10. 2010). „Merkel Says German Multi-Cultural Society Has Failed”. Yahoo! News. Архивирано из оригинала 18. 10. 2010. г. Приступљено 18. 12. 2013. 
  213. ^ „Zentralrat der Juden kritisiert Seehofer: Debatte ist scheinheilig und hysterisch”. Südwestrundfunk (на језику: немачки). Приступљено 21. 10. 2010. „Wir fühlen uns dem christlichen Menschenbild verbunden, das ist das, was uns ausmacht. Wer das nicht akzeptiert, der ist bei uns fehl am Platz” [мртва веза]
  214. ^ „Germany's charged immigration debate”. BBC News. 17. 10. 2010. Архивирано из оригинала 14. 10. 2010. г. 
  215. ^ „Merkel Losing Her Patience with Lack of EU Solidarity”. Der Spiegel. 18. 9. 2020. Архивирано из оригинала 24. 9. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2020. 
  216. ^ Escritt, Thomas; Baczynska, Gabriela (22. 9. 2020). „Germany pushes for EU solidarity on migration – again”. Reuters. Архивирано из оригинала 3. 2. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  217. ^ Matthijs, Matthias; Kelemen, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 30. 4. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  218. ^ Karnitschnig, Matthew (5. 5. 2022). „12 Germans who got played by Putin”. Politico. Архивирано из оригинала 29. 5. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  219. ^ Schulz, Sven Christian (5. 4. 2022). „War der Westen naiv?”. Redaktionsnetzwerk Deutschland. Архивирано из оригинала 27. 5. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  220. ^ „TIME Person of the Year 2015: Angela Merkel”. TIME.com. Архивирано из оригинала 29. 5. 2019. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  221. ^ Giuffrida, Angela; Connolly, Kate; Henley, Jon (3. 10. 2021). „Draghi, Scholz or Macron? Merkel's crown as Europe's leader up for grabs”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  222. ^ „Angela Merkel”. Forbes (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 5. 2019. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  223. ^ „G20-Gipfel in Hamburg: Merkel nennt erstmals Themen”. Hamburger Abendblatt. Архивирано из оригинала 3. 12. 2018. г. Приступљено 12. 9. 2016. 
  224. ^ „Klitschko, Merkel discuss prospects for signing EU-Ukraine association agreement”. Kyiv Post. [Interfax-Ukraine. 5. 12. 2012. Архивирано из оригинала 5. 12. 2012. г. 
  225. ^ Shamah, David (6. 7. 2014). „Hamas rockets reach the north, Abbas charges Israel with genocide”. Архивирано из оригинала 7. 6. 2020. г. Приступљено 7. 6. 2020. 
  226. ^ „Merkel calls Sudeten German expulsion "immoral", drawing Czech ire”. Czech Radio. 21. 6. 2018. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  227. ^ „Bundesregierung | Rede von Bundeskanzlerin Merkel beim Jahrestreffen 2013 des World Economic Forum” (на језику: немачки). Bundesregierung.de. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 24. 2. 2016. 
  228. ^ Among others, in her speech on the occasion of her honorary doctoral degree at the University of Szeged in Hungary, see „Rede von Bundeskanzlerin Merkel anlässlich der Verleihung der Ehrendoktorwürde der Universität Szeged” (на језику: немачки). Die Bundesregierung. 2. 2. 2015. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. 
  229. ^ Peel, Quentin (16. 12. 2012). „Merkel warns on cost of welfare”. Financial Times. Архивирано из оригинала 24. 3. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2016. 
  230. ^ „EU-Klimaziele: Merkel freut sich über "Durchbruch"”. Der Tagesspiegel Online (на језику: немачки). ISSN 1865-2263. Приступљено 28. 7. 2023. 
  231. ^ Jacobs, David (2012). „The German Energiewende – History, Targets, Policies and Challenges”. Renewable Energy Law and Policy Review. 3 (4): 223—233. ISSN 1869-4942. Приступљено 2. 1. 2024. 
  232. ^ tagesschau.de. „Deutschlands letzte Atomkraftwerke vom Netz genommen”. tagesschau.de (на језику: немачки). Приступљено 28. 7. 2023. 
  233. ^ mdr.de. „Atomkraft-Aus: Letzte deutsche Akw endgültig abgeschaltet | MDR.DE”. www.mdr.de (на језику: немачки). Приступљено 28. 7. 2023. 
  234. ^ deutschlandfunk.de. „Erfolgsmeldung mit Schönheitsfehler – Deutschland erreicht seine Klimaziele für 2020 – dank Corona”. Deutschlandfunk (на језику: немачки). Приступљено 28. 7. 2023. 
  235. ^ Bauchmüller, Michael (21. 12. 2021). „Klimaschutz: Deutschland verfehlt wieder sein Klimaziel”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Приступљено 28. 7. 2023. 
  236. ^ „Energieverbrauch sinkt, Emissionen stabil: Warum das so ist”. www.zdf.de (на језику: немачки). 4. 1. 2023. Приступљено 28. 7. 2023. 
  237. ^ „Germany increases funding for climate action”. Website of the Federal Government | Bundesregierung (на језику: енглески). 19. 5. 2015. Приступљено 28. 7. 2023. 
  238. ^ „"Climate plan: Hendricks demands Merkel put down her foot"”. Clean Energy Wire (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2023. 
  239. ^ „Angela Merkel und der Klimawandel: Klimakanzlerin außer Dienst”. Der Tagesspiegel Online (на језику: немачки). ISSN 1865-2263. Приступљено 28. 7. 2023. 
  240. ^ „Angela Merkel: Trump can't stop us on Paris deal”. POLITICO (на језику: енглески). 2. 6. 2017. Приступљено 28. 7. 2023. 
  241. ^ Halasz, Angela Dewan,Stephanie (8. 7. 2017). „G20 closes with rebuke to Trump's climate change stance”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2023. 
  242. ^ Buck, Tobias (26. 1. 2019). „Germany set to phase out coal-fired power stations by 2038”. Financial Times. Приступљено 28. 7. 2023. 
  243. ^ „Germany agrees plan to phase out coal power by 2038”. BBC News (на језику: енглески). 16. 1. 2020. Приступљено 28. 7. 2023. 
  244. ^ Eddy, Melissa (20. 9. 2019). „Germany Unveils $60 Billion Climate Package”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 30. 6. 2023. 
  245. ^ Buck, Tobias (20. 9. 2019). „Germany unveils sweeping measures to fight climate change”. Financial Times. Приступљено 30. 6. 2023. 
  246. ^ „Germany plans €54bn climate deal amid 500 protests”. BBC News (на језику: енглески). 20. 9. 2019. Приступљено 30. 6. 2023. 
  247. ^ „Polarized public over Germany's climate plan? – DW – 10/09/2019”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 6. 2023. 
  248. ^ „Not even the bare minimum: unpacking Germany's 2030 climate package”. Climate Analytics Blog (на језику: енглески). Приступљено 30. 6. 2023. 
  249. ^ Götze, Susanne (20. 9. 2019). „Klimapaket der Bundesregierung: So beurteilen Experten die Einigung”. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Приступљено 30. 6. 2023. 
  250. ^ deutschlandfunk.de. „Kritik an Bundesregierung – Latif: Klimapaket verdient den Namen nicht”. Deutschlandfunk (на језику: немачки). Приступљено 30. 6. 2023. 
  251. ^ „Merkel verteidigt Schulden- und Steuerpolitik”. www.merkur.de (на језику: немачки). 10. 11. 2009. Приступљено 28. 7. 2023. 
  252. ^ „Analysis: Merkel under pressure to raise tax for rich Germans”. Reuters (на језику: енглески). 24. 8. 2010. Приступљено 28. 7. 2023. 
  253. ^ Schwartz, Nelson D.; Dempsey, Judy (10. 11. 2009). „Recession Upends German Zeal for Fiscal Prudence (Published 2009)”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2023. 
  254. ^ „Bank levy defeated – DW – 06/25/2010”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2023. 
  255. ^ „Sarkozy, Merkel call for bank levy, financial transactions tax”. France 24 (на језику: енглески). 14. 6. 2010. Приступљено 28. 7. 2023. 
  256. ^ „Germany sticking to balanced budget goal, Merkel says”. Reuters (на језику: енглески). 10. 9. 2019. Приступљено 28. 7. 2023. 
  257. ^ „Merkel honours Mohammad cartoonist at press award”. Reuters. 8. 9. 2010. Архивирано из оригинала 2. 10. 2012. г. 
  258. ^ „The Sarrazin Debate: Germany Is Becoming Islamophobic”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 17. 9. 2011. г. Приступљено 18. 4. 2011. 
  259. ^ Connor, Richard (8. 9. 2010). „Merkel defends 'Muhammad' cartoonist, condemns Koran-burning”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 7. 4. 2015. г. Приступљено 2. 5. 2014. 
  260. ^ BBC: Germany's Central Muslim Council (Zentralrat der Muslime in Deutschland) criticised Mrs. Merkel for attending the award ceremony.
  261. ^ „Merkel honours Danish Muhammad cartoonist Westergaard”. BBC News. 8. 9. 2010. Архивирано из оригинала 8. 9. 2010. г. 
  262. ^ Buchholz, Christine (9. 9. 2010). „Merkel's affront to Muslims” (на језику: немачки). Die linke. Архивирано из оригинала 18. 7. 2011. г. Приступљено 18. 4. 2011. 
  263. ^ „Award for Danish Muhammad Cartoonist: Merkel Defends Press Freedom, Condemns Koran-Burning”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 16. 9. 2011. г. Приступљено 18. 4. 2011. 
  264. ^ „Ehrung des Mohammed-Karikaturisten: Angela Merkels Risiko”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). 8. 9. 2010. Архивирано из оригинала 8. 9. 2010. г. Приступљено 18. 4. 2011. 
  265. ^ „Sprachkritik: "Alternativlos" ist das Unwort des Jahres”. Der Spiegel (на језику: немачки). 18. 1. 2011. Архивирано из оригинала 22. 9. 2013. г. Приступљено 2. 7. 2013. 
  266. ^ Prantl, Heribert (24. 9. 2013). „Alternative dank Merkel”. Süddeutsche Zeitung. Архивирано из оригинала 29. 9. 2013. г. Приступљено 2. 5. 2014. 
  267. ^ Strange, Hannah (20. 6. 2013). „Angela Merkel refers to internet as 'virgin territory'”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 6. 12. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  268. ^ Frickel, Claudia (20. 6. 2013). „Merkel beim Besuch von Obama: Das Netz lacht über Merkels "Internet-Neuland"”. Der Focus (Online Version) (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 30. 9. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  269. ^ „Kauder: 'Der Islam gehört nicht zu Deutschland'” [Kauder: "Islam does not belong to Germany"] (на језику: немачки). dpa/T-Online. 18. 1. 2015. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 20. 1. 2015. 
  270. ^ "Gehört der Islam zu Deutschland? Kauder widerspricht Merkel" Архивирано 2015-01-22 на сајту Wayback Machine, Idea, 19 January 2015
  271. ^ Fouquet, Helene; Delfs, Arne; and Wingrove, Josh (27. 5. 2017). „Trump Goes His Own Way as G-7 Cobbles Together an Awkward Truce”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 27. 5. 2017. г. Приступљено 27. 5. 2017. 
  272. ^ „Germany's reluctance to speak out against China”. Deutsche Welle. 7. 7. 2020. Архивирано из оригинала 23. 9. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2020. 
  273. ^ „Merkel is under pressure to cut Germany's ties with China as the Hong Kong crisis triggers a European backlash against Beijing”. Business Insider. 8. 7. 2020. Архивирано из оригинала 1. 10. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2020. 
  274. ^ „China Is Merkel's Biggest Failure in Office”. Foreign Policy. 15. 9. 2020. Архивирано из оригинала 26. 9. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2020. 
  275. ^ „China, Germany tight ties will face post-Merkel test”. Asia Times. 26. 8. 2020. Архивирано из оригинала 1. 11. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2020. 
  276. ^ „The Green Brief: Merkel's climate 'realpolitik' legacy”. Euractiv. 15. 9. 2021. Архивирано из оригинала 22. 10. 2021. г. Приступљено 22. 10. 2021. 
  277. ^ а б „Germany Flirts With Power Crunch in Nuclear and Coal Exit”. Bloomberg. 22. 8. 2021. Архивирано из оригинала 22. 10. 2021. г. Приступљено 22. 10. 2021. 
  278. ^ „European Energy Crisis Fuels Carbon Trading Expansion Concerns”. Bloomberg. 6. 10. 2021. Архивирано из оригинала 22. 10. 2021. г. Приступљено 22. 10. 2021. 
  279. ^ „Climate Policy Meets Cold Reality in Europe”. The Wall Street Journal. 27. 9. 2021. Архивирано из оригинала 22. 10. 2021. г. Приступљено 22. 10. 2021. 
  280. ^ а б Amaro, Silvia (14. 3. 2022). „With Putin's war in Europe, the legacy of Germany's Merkel is now being seen in a very different light”. CNBC. Архивирано из оригинала 3. 4. 2022. г. Приступљено 4. 4. 2022. 
  281. ^ а б Karnitschnig, Matthew (28. 3. 2022). „Putin's useful German idiots”. Politico. Архивирано из оригинала 4. 4. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  282. ^ а б „Clouds Over Merkel's Legacy as Russian Invasion Lays Flaws Bare”. Voice of America. Agence France-Presse. 12. 3. 2022. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  283. ^ Connolly, Kate; Wintour, Patrick (4. 4. 2022). „Pressure mounts on German ministers to embargo Russian energy”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 4. 2022. г. Приступљено 4. 4. 2022. 
  284. ^ Daniel Johnson (8. 4. 2022). „Angela Merkel doesn't deserve a quiet retirement”. Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 4. 2023. г. 
  285. ^ Matthijs, Matthias; Kelemen, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 30. 4. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  286. ^ Schulz, Sven Christian (5. 4. 2022). „War der Westen naiv?”. Redaktionsnetzwerk Deutschland. Архивирано из оригинала 27. 5. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  287. ^ Karnitschnig, Matthew (5. 5. 2022). „12 Germans who got played by Putin”. Politico. Архивирано из оригинала 29. 5. 2022. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  288. ^ „Merkel 'stands by' past Ukraine NATO decision after Zelenskyy criticism”. Deutsche Welle. 4. 4. 2022. Приступљено 5. 4. 2022. 
  289. ^ Balasubramanyam, Ranjitha (16. 9. 2013). „All Eyes on Berlin”. Foreign Policy Journal. Архивирано из оригинала 12. 5. 2019. г. Приступљено 23. 9. 2013. 
  290. ^ Wagele, Elizabeth (16. 7. 2012). „What Personality Type is Angela Merkel?”. Psychology Today. Архивирано из оригинала 28. 5. 2020. г. Приступљено 23. 9. 2013. 
  291. ^ „Angela Merkel 'world's most powerful woman'”. The Daily Telegraph. London. 24. 8. 2011. Архивирано из оригинала 15. 6. 2018. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  292. ^ Gibbs, Nancy (9. 12. 2015). „Why Angela Merkel is TIME's Person of the Year”. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 9. 12. 2015. 
  293. ^ „Angela Merkel”. Forbes. Архивирано из оригинала 25. 5. 2019. г. Приступљено 5. 12. 2018. 
  294. ^ Smale, Alison; Erlanger, Steven (12. 11. 2016). „As Obama Exits World Stage, Angela Merkel May Be the Liberal West's Last Defender”. The New York Times. Архивирано из оригинала 27. 5. 2019. г. Приступљено 24. 2. 2017. 
  295. ^ Clarke, Hilary (30. 10. 2018). „For years, Angela Merkel saw off all challengers. Now, she's preparing to step aside”. CNN. Архивирано из оригинала 30. 12. 2018. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  296. ^ Moulson, Geir; Rising, David (29. 10. 2018). „Merkel won't seek a 5th term as German chancellor”. AP NEWS. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  297. ^ „The leader of the free world meets Donald Trump”. POLITICO (на језику: енглески). 17. 3. 2017. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 10. 2. 2022. 
  298. ^ „World prefers Angela Merkel to Donald Trump: Pew study”. Deutsche Welle. 2. 10. 2018. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2021. 
  299. ^ Marton, Kati (19. 5. 2019). „The Merkel Model”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 20. 5. 2019. г. Приступљено 21. 5. 2019. 
  300. ^ „Angela Merkel named Harvard Commencement speaker”. news.harvard.edu. 7. 12. 2018. Архивирано из оригинала 27. 5. 2019. г. Приступљено 27. 5. 2019. 
  301. ^ „How Merkel broke the EU”. POLITICO (на језику: енглески). 28. 6. 2018. Приступљено 29. 6. 2023. 
  302. ^ „Angela Merkel's historic error on immigration”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 29. 6. 2023. 
  303. ^ „Merkel faces tide of criticism as asylum scandal overruns Germany”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  304. ^ „Angela Merkel's anti-NATO legacy”. The Washington Times (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  305. ^ Oltermann, Philip (7. 6. 2022). „No regrets over handling of Vladimir Putin, says Angela Merkel”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 29. 6. 2023. 
  306. ^ „Germany debates reintroducing military conscription – DW – 02/03/2023”. dw.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2023. 
  307. ^ а б „The attitudes of Germany's young”. The Economist. ISSN 0013-0613. Приступљено 2. 8. 2023. 
  308. ^ Franzke, Amna. „WIR MERKELKINDER” [Us Merkel-children]. www.zeit.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 02. 08. 2023. г. Приступљено 2. 8. 2023. 
  309. ^ Risen, Clay (5. 7. 2005). „Is Angela Merkel the next Maggie Thatcher?”. Slate. Архивирано из оригинала 28. 4. 2009. г. 
  310. ^ „The new iron chancellor”. The Economist. 26. 11. 2009. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. 
  311. ^ Barro, Josh (18. 8. 2016). „Hillary is America's Merkel, but not in the way Trump thinks”. Business Insider. Архивирано из оригинала 22. 6. 2018. г. Приступљено 20. 12. 2016. 
  312. ^ Spicer, Nick (9. 3. 2012). „Can we please stop calling Merkel the Iron Lady?”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 30. 7. 2023. 
  313. ^ „Ангели Меркел уручена награда УНЕСКО-а за мир”. Politika Online. Приступљено 2023-02-08. 
  314. ^ „Ангели Меркел уручено највише немачко одликовање „Велики крст за заслуге””. Политика. 17. 4. 2023. Приступљено 17. 4. 2023. 
  315. ^ „Angela Merkel décorée du grade de docteure honoris causa par Sciences Po”. lepetitjournal.com. Приступљено 1. 7. 2023. 
  316. ^ „Europe : Angela Merkel à l'honneur à Sciences Po Paris”. La Croix (на језику: француски). 28. 6. 2023. ISSN 0242-6056. Приступљено 1. 7. 2023. 
  317. ^ „Eines Tages zog sie aus”. FOCUS Online. Архивирано из оригинала 8. 5. 2019. г. Приступљено 8. 5. 2019. 
  318. ^ „Biographie: Angela Merkel, geb. 1954”. DHM. Архивирано из оригинала 25. 2. 2009. г. Приступљено 2. 3. 2010. 
  319. ^ Huggler, Justin (27. 5. 2016). „Rare sighting of Angela Merkel's publicity-shy husband at G7 summit”. The Telegraph (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 21. 7. 2023. 
  320. ^ Taylor, Adam. „We Pretty Much Only Know These 8 Things About Angela Merkel's Husband”. Business Insider (на језику: енглески). Приступљено 21. 7. 2023. 
  321. ^ Uhlmann, Stefan (14. 8. 2009). „Joachim Sauer, das Phantom an Merkels Seite”. Die Zeit (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 16. 8. 2009. г. Приступљено 11. 6. 2010. 
  322. ^ „Angela Merkel's journey from 'Mädchen' to 'Mutti'”. Politico. 6. 9. 2017. Архивирано из оригинала 8. 6. 2023. г. Приступљено 8. 6. 2023. 
  323. ^ Klatell, James M (9. 8. 2006). „Germany's First Fella, Angela Merkel Is Germany's Chancellor; But Her Husband Stays Out of the Spotlight”. CBS News. Архивирано из оригинала 10. 8. 2006. г. Приступљено 2. 3. 2010. 
  324. ^ Ward, Lucy (25. 9. 2014). „Polyglots and insults: how our European leaders use language”. The Guardian. Архивирано из оригинала 9. 12. 2021. г. Приступљено 9. 12. 2021. 
  325. ^ „Angela Merkel speaks to UK Parliament in English about EU”. BBC News. 27. 2. 2014. Архивирано из оригинала 9. 12. 2021. г. Приступљено 9. 12. 2021. 
  326. ^ „Angela Merkel im Fußballfieber”. Focus (на језику: немачки). 15. 3. 2013. Архивирано из оригинала 21. 5. 2013. г. Приступљено 24. 3. 2013. 
  327. ^ „Kanzlerin Merkel kommt erst wieder zum Finale”. Handelsblatt (на језику: немачки). 23. 6. 2012. Архивирано из оригинала 27. 6. 2012. г. Приступљено 24. 3. 2013. 
  328. ^ Camargo, Marcelo (25. 1. 2014). „Germany chancellor and president to watch final at Maracanã”. Agenciabrasil.ebc.com.br. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 11. 7. 2014. 
  329. ^ Welle (dw.com), Deutsche. „Merkel reveals politically explosive favorite film | DW | 15 May 2013” (на језику: енглески). Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 14. 12. 2018. 
  330. ^ а б Hume, Tim. „Putin: I didn't mean to scare Angela Merkel with dog”. CNN. Архивирано из оригинала 7. 5. 2019. г. Приступљено 20. 7. 2016. 
  331. ^ Oltermann, Philip (10. 7. 2019). „Angela Merkel says she is in good health after third shaking bout”. The Guardian. Архивирано из оригинала 11. 7. 2019. г. Приступљено 11. 7. 2019. 
  332. ^ „Angela Merkel shaking: I'm well, she says, despite third incident”. BBC News. 10. 7. 2019. Архивирано из оригинала 10. 7. 2019. г. Приступљено 11. 7. 2019. 
  333. ^ Berlin, Oliver Moody (11. 7. 2019). „Concerns grow as Merkel suffers third bout of shaking”. The Times. Архивирано из оригинала 11. 7. 2019. г. Приступљено 11. 7. 2019. 
  334. ^ Philip Oltermann (27. 6. 2019). „Angela Merkel seen shaking for second time in just over a week”. Архивирано из оригинала 27. 6. 2019. г. Приступљено 27. 6. 2019. 
  335. ^ „Germany's Angela Merkel declares 'yes, I am a feminist'”. Deutsche Welle. 9. 9. 2021. Архивирано из оригинала 8. 9. 2021. г. Приступљено 9. 9. 2021. 
  336. ^ „Angela Merkel über Kanzlerschaft und Ruhestand: »Jetzt bin ich frei«”. Der Spiegel (на језику: немачки). 18. 6. 2022. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 14. 10. 2022. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  337. ^ „Angela Merkel: So genießt die Alt-Kanzlerin ihre Rente”. gala.de (на језику: немачки). 19. 6. 2022. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  338. ^ Bade, Rachel (11. 11. 2023). „Playbook: Why Congress could sleepwalk into a shutdown”. Politico. Приступљено 11. 11. 2023. 
  339. ^ „Bundeskanzlerin Merkel ohne fertige Antworten in Templin”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2016. г. Приступљено 1. 12. 2015. 
  340. ^ Spencer, Nick (6. 1. 2016). „Angela Merkel: How Germany's Iron Chancellor is shaped by her Christianity | Christian News on Christian Today”. Christiantoday.com. Архивирано из оригинала 31. 3. 2017. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  341. ^ „Bericht der Vorsitzenden der CDU Deutschlands Bundeskanzlerin Dr. Angela Merkel MdB” [Report of the Chairwoman of the German CDU Federal Chancellor Dr. Angela Merkel] (PDF) (на језику: немачки). 9. 9. 2011. Архивирано (PDF) из оригинала 30. 9. 2018. г. Приступљено 6. 4. 2017. „Es ist doch nicht so, dass wir ein Zuviel an Islam haben, sondern wir haben ein Zuwenig an Christentum.” 
  342. ^ Philip Oltermann (5. 4. 2017). „The many faces of Angela Merkel: 26 years of photographing the German chancellor”. The Guardian. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 20. 11. 2018. 
  343. ^ Max Bearak (29. 3. 2017). „Decades of yearly portraits show how power has transformed Angela Merkel”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 21. 12. 2018. г. Приступљено 20. 11. 2018. 
  344. ^ „The Dictator”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 19. 6. 2023. г. Приступљено 19. 6. 2023. 
  345. ^ Paraskos, Michael, (2016). In Search of Sixpence. London: Friction Press. .
  346. ^ Grossman, Samantha. „See the Best of Kate McKinnon's Hilarious Angela Merkel Impression”. Time. Архивирано из оригинала 30. 9. 2018. г. Приступљено 23. 1. 2017. 
  347. ^ Moran, Lee (11. 12. 2016). „'SNL' Version of Angela Merkel Is Not Happy Donald Trump Is Time's 'Person of the Year'”. HuffPost. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 23. 1. 2017. 
  348. ^ „Impressions – Angela Merkel”. SNL Archives. Архивирано из оригинала 21. 1. 2016. г. Приступљено 23. 1. 2017. 
  349. ^ "True total hottie Frau": Die bislang beste Merkel – Parodie kommt von der BBC Архивирано 2016-12-19 на сајту Wayback Machine, Buzzer, 21 January 2016.
  350. ^ deutschlandfunk.de. „Merkel-Parodie von Tracey Ullman – Die Chancelorette erobert die Herzen der Briten”. Deutschlandfunk (на језику: немачки). Приступљено 15. 7. 2023. 
  351. ^ „Tracey Ullman: Die Ex-Sängerin, die toll Angela Merkel parodiert – WELT”. DIE WELT (на језику: немачки). 23. 2. 2016. Приступљено 15. 7. 2023. 
  352. ^ „Grandiose Comedy: Tracey Ullman parodiert Bundeskanzlerin Angela Merkel”. Rolling Stone (на језику: немачки). 21. 1. 2016. Приступљено 15. 7. 2023. 
  353. ^ Smagge, Patricia (2016). „Angela Merkel: The Unexpected – Angela Merkel – Die Unerwartete (2016) (In Dutch)”. cinemagazine.nl. Архивирано из оригинала 20. 9. 2017. г. Приступљено 20. 9. 2017. 

Литература

Додатна литература

  • Clark, Claudia (2021). Dear Barack: The Extraordinary Partnership of Barack Obama and Angela Merkel. 
  • Crossley-Frolick, Katy A (2013). „Domestic Constraints, German Foreign Policy and Post-Conflict Peacebuilding”. German Politics and Society. 31 (3): 43—75. doi:10.3167/gps.2013.310303. 
  • Czuczka, Tony and Alan Crawford (2013). Angela Merkel: A Chancellorship Forged in Crisis. ISBN 978-1118641101.  excerpt
  • Ferree, Myra Marx (1. 3. 2006). „Angela Merkel: What Does it Mean to Run as a Woman?”. German Politics and Society (на језику: енглески). 24 (1): 93—107. ISSN 1558-5441. doi:10.3167/104503006780935315. Приступљено 2. 1. 2024. 
  • Faas, Thorsten (2015). „The German federal election of 2013: Merkel's triumph, the disappearance of the liberal party, and yet another grand coalition”. West European Politics. 38 (1): 238—247. doi:10.1080/01402382.2014.939568. 
  • Kornelius, Stefan (2014). Angela Merkel: The Chancellor and Her World: The Authorized Biography. Alma Books. 
  • Marton, Kati. The Chancellor: The Remarkable Odyssey of Angela Merkel (Simon & Schuster, 2021)
  • Masch, Lena, and Oscar W. Gabriel (2020). „How Emotional Displays of Political Leaders Shape Citizen Attitudes: The Case of German Chancellor Angela Merkel”. German Politics. 29 (2): 158—179. doi:10.1080/09644008.2019.1657096. 
  • Mills, Cliff (2008). Angela Merkel. ISBN 978-0-7910-9496-9. , for middle schools
  • Mushaben, Joyce Marie (2016). „The Best of Times, the Worst of Times: Angela Merkel, the Grand Coalition, and 'Majority Rule' in Germany”. German Politics and Society. 34 (1): 1—25. doi:10.3167/gps.2016.340101. 
  • Mushaben, Joyce Marie (2017). Becoming Madam Chancellor: Angela Merkel and the Berlin Republic. ISBN 978-1108405638.  excerpt
  • Mushaben, Joyce Marie (2020). „A Spectre Haunting Europe: Angela Merkel and the Challenges of Far-Right Populism”. German Politics and Society. 38 (1): 7—29. doi:10.3167/gps.2020.380102. .
  • Mushaben, Joyce Marie (2018). „The reluctant feminist: Angela Merkel and the modernization of gender politics in Germany”. Femina Politica–Zeitschrift für feministische Politikwissenschaft. 27 (2): 83—95. doi:10.3224/feminapolitica.v27i2.07. .online
  • Qvortrup, Matthew (2016). Angela Merkel: Europe's most influential leader. ISBN 978-0715653999. .
  • Saalfeld, Thomas (2010). „Coalition Governance under Chancellor Merkel's Grand Coalition: A Comparison of the Cabinets Merkel I and Merkel II”. German Politics and Society. 28 (3): 82—102. doi:10.3167/gps.2010.280305. 
  • Schramm, Julia. (2016). Fifty Shades of Merkel. ISBN 978-3-455-50410-1. . (Hoffmann & Campe),
  • Schnee, Christian (2019). „Sticking to her guns or going with the flow: assessing rigidity and flexibility in Angela Merkel's political decision making”. German Politics and Society. 37 (1): 24—46. doi:10.3167/gps.2019.370102. 
  • Schoen, Harald (2011). „Merely a referendum on Chancellor Merkel? Parties, issues and candidates in the 2009 German federal election”. German Politics. 20 (1): 92—106. doi:10.1080/09644008.2011.554107. 
  • Schoen, Harald, and Robert Greszki (2014). „A Third Term for a Popular Chancellor: An Analysis of Voting Behaviour in the 2013 German Federal Election”. German Politics. 23 (4): 251—267. doi:10.1080/09644008.2014.953488. 
  • Skard, Torild (2014). „Angela Merkel”. Women of Power – Half a Century of Female presidents and Prime Ministers Worldwide. Bristol: Policy Press. ISBN 978-1-4473-1578-0. ,
  • Van Halsema, Catherine (2019). „Merkel the Mutti? A Linguistic Analysis of Domestic Language in European News Media Coverage of Angela Merkel.”. Women & Language. 42 (1): 7—22. 
  • Voigt, Linda (2019). „Get the party started: The social policy of the grand coalition 2013–2017”. German Politics. 28 (3): 426—443. doi:10.1080/09644008.2019.1585810. 
  • Zehfuss, Maja (2021). „'We Can Do This': Merkel, Migration and the Fantasy of Control”. International Political Sociology. 15 (2): 172—189. doi:10.1093/ips/olaa026. 

Спољашње везе


Канцелар Немачке
2005—2021

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!