Ћурка

Ћурка
Дивља ћурка
(Meleagris gallopavo)
Научна класификација
Царство:
Животиње (Animalia)
Тип:
Хордати (Chordata)
Подтип:
Кичмењаци (Vertebrata)
Класа:
Птице (Aves)
Ред:
Коке (Galliformes)
Породица:
Фазани (Phasianidae)

Gray, 1840
Потпородица:
Ћурке (Meleagridinae)
Род:
Meleagris

Linnaeus, 1758
Врсте

M. gallopavo
M. ocellata

Ћурка (лат. Meleagris) је род великих птица из реда кока (Galliformes). Постоје 2 дивље врсте, једна је из Северне Америке и то је дивља ћурка (Meleagris gallopavo), а друга је из Средње Америке, односно полуострва Јукатан и то је јукатанска ћурка (Meleagris ocellata). Домаћа ћурка је настала припитомљавањем дивље ћурке из Северне Америке.

Најраније ћурке еволуирале су у Северној Америци пре више од 20 милиона година и деле недавног заједничког претка са тетријебама, фазанима и другом живином. Врста дивља ћурка је предак домаће ћурке, која је припитомљена пре отприлике 2.000 година.

Таксономија

Род Meleagris је увео 1758. шведски природњак Карл Лине у десетом издању своје Systema Naturae.[1] Име рода потиче од старогрчког μελεαγρις, meleagris што значи „заморац“.[2] Типска врста је дивља ћурка (Meleagris gallopavo).[3]

Ћурке су сврстане у породицу Phasianidae (фазани, јаребице, франколини, птице џунгле, тетребови и њихови сродници) у таксономском реду Galliformes.[4] Род Meleagris је једини постојећи род у племену Meleagridini, раније познат као породица Meleagrididae или потфамилија Meleagridinae, али сада подпородица Phasianinae.[5][6][7]

Постојеће врсте

Род садржи две врсте.[8]

Слика Научно име Уобичајено име Дистрибуција
Meleagris gallopavo дивља ћурка и домаћа ћурка Шуме Северне Америке, од Мексика (где су први пут припитомљене у Мезоамерици)[9] широм средњег запада и истока Сједињених Држава и до југоисточне Канаде
Meleagris ocellata јукатанска ћурка Шуме полуострва Јукатан, Мексико[10]

Фосилне врсте

  • Meleagris californica калифорнијска ћурка – јужна Калифорнија (Касни Плеистоцен пронађен у северозападном делу САД) - бивши Parapavo/Pavo
  • Meleagris crassipes југозападна ћурка - Нови Мексико[11] (Касни Плеистоцен пронађен у северозападном делу Северне Америке)

Опис

Јаје дивље ћурке (Meleagris gallopavo)

Ћурке су препознатљиве по кожним израслинама које висе преко кљуна. Женка је мања од мужјака и боје су јој мање раскошне. Распон крила им је 1,5-1,8 m. У дивљини живе у отвореним шумама и пољима.

Домаћа ћурка је птица нелетачица, док дивље знају летети и по неколико метара у висину и неколико десетина метара у дужину. Млади после две недеље од излегнућа добијају јаче перје и тада већ могу летети краћа растојања.[12]

Историја

Приказ оцелираних ћурки у кодексима Маја према књизи из 1910. Животињске фигуре у кодексима Маја аутора Алфреда Тозера и Гловера Морила Алена[13]

Ћурке су биле припитомљене у древном Мексику због хране и због њиховог културног и симболичког значаја.[14] Класична нахуатлска реч за ћурку, вуех-коло-тл (guajolote), још увек се користи у модерном Мексику поред општег израза pavo. Шпански хроничари, укључујући Бернала Дијаза дел Кастиља и оца Бернардина де Сахагуна, описују мноштво хране (сирово воће и поврће, као и припремљена јела) која су се нудила на огромним пијацама (tianguis) у Тенохтитлану, напомињући да су тамале направљене од ћурке, игуане, чоколаде, поврћа, воћа и још много тога.

Ћурке су у Америци припитомили амерички Индијанци пре доласка Европљана. У Европу су је пренели Шпанци. Данас постоји неколико раса домаће ћурке. У Европи се дивља ћурка појавила 1880. године, када је неколико матичних јата насељено у просторе шумске управе Графенег у Аустрији. Касније је то исто урађено у Мађарској и у ловиштима данашње Чешке и Словачке. Убрзо због, у то доба, веома развијене трговине између Мађарске и Србије, ћурке су се појавиле и на просторима Србије где су нашле и добре природне услове за живот, сличне као и у месту свог порекла Северној Америци.

Људски сукоби са дивљим ћуркама

Познато је да ћурке могу да буду агресивне према људима и кућним љубимцима у стамбеним подручјима.[15] Дивље ћурке имају друштвену структуру и ред кљуцања. Ћурке могу реаговати на људе и животиње као на друге ћурке. Оне могу покушати да доминирају или нападну људе које птице виде као подређене.[16]

Град Бруклин у Масачусетсу препоручује грађанима да буду агресивни према ћурцима, да направе корак ка њима и да не одустају. Званичници Бруклина су такође препоручили да „правите буку (звецкате лонцима или другим предметима); отварате кишобран; вичете и машете рукама; прскате их баштенским цревом; дозвољавате свом псу на поводцу да лаје на њих; и насилно их одбијте метлом“.[17]

Фосилни запис

Бројне ћурке су описани из фосила. Meleagridinae су познате из раног миоцена (пре око 23 милиона година) па надаље, са изумрлим родовима Rhegminornis (рани миоцен Бела, САД) и Proagriocharis (Кимбал касни миоцен/рани плиоцен из Лајм Крика, САД). Прва је вероватно базална ћурка, друга савремена птица која није много слична познатим ћуркама; обе су биле много мање птице. Фосил ћурке који се не може приписати роду, али је сличан његовим припадницима познат је из касног миоцена са локације у Вестморландском округу у Вирџинији.[10] У савременом роду Meleagris описан је значајан број врста, пошто су фосили ћуретина робусни и прилично често пронађени, и ћурке показују велике варијације међу јединкама. Многе од ових наводних фосилизованих врста сада се сматрају млађим синонимима. Једна, добро документована калифорнијска ћурка Meleagris californica,[18] недавно је изумрла тако да су је ловили рани досељеници.[19] Претпоставља се да је њена пропаст била последица комбинованих притисака људског лова и климатских промена на крају последњег глацијалног периода.[20]

Референце

  1. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (на језику: Latin). 1 (10th изд.). Holmiae (Stockholm): Laurentii Salvii. стр. 156. Архивирано из оригинала 23. 8. 2021. г. Приступљено 24. 8. 2021. 
  2. ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 248. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  3. ^ Peters, James Lee, ур. (1934). Check-List of Birds of the World. 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 139. Архивирано из оригинала 24. 8. 2021. г. Приступљено 24. 8. 2021. 
  4. ^ Crowe, Timothy M.; Bloomer, Paulette; Randi, Ettore; Lucchini, Vittorio; Kimball, Rebecca T.; Braun, Edward L. & Groth, Jeffrey G. (2006a): "Supra-generic cladistics of landfowl (Order Galliformes)". Acta Zoologica Sinica 52(Supplement): 358–361. PDF fulltext Архивирано 23 јун 2010 на сајту Wayback Machine
  5. ^ Kimball, Rebecca T.; Hosner, Peter A.; Braun, Edward L. (2021-05-01). „A phylogenomic supermatrix of Galliformes (Landfowl) reveals biased branch lengths”. Molecular Phylogenetics and Evolution (на језику: енглески). 158: 107091. ISSN 1055-7903. S2CID 231963063. doi:10.1016/j.ympev.2021.107091. Архивирано из оригинала 14. 7. 2021. г. Приступљено 1. 8. 2021. 
  6. ^ „Galliformes”. bird-phylogeny (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 30. 6. 2021. г. Приступљено 2021-08-01. 
  7. ^ „Taxonomic Updates – IOC World Bird List” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 7. 2021. г. Приступљено 2021-08-01. 
  8. ^ Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (јул 2021). „Pheasants, partridges, francolins”. IOC World Bird List Version 11.2. International Ornithologists' Union. Архивирано из оригинала 5. 10. 2021. г. Приступљено 23. 8. 2021. 
  9. ^ „Earliest use of Mexican turkeys by ancient Maya”. ScienceDaily (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 9. 2017. г. Приступљено 2017-09-23. 
  10. ^ а б Farner, Donald Stanley; King, James R. (1971). Avian biology. Boston: Academic Press. ISBN 978-0-12-249408-6. 
  11. ^ Tyrberg, T. (2008). The Late Pleistocene continental avian extinction—An evaluation of the fossil evidence. Oryctos, 7, 249-269.
  12. ^ Animal Facts: Turkeys, Приступљено 28. 3. 2013.
  13. ^ Tozzer, Alfred M.; Allen, Glover M. Animal figures in the Maya codices. Biodiversity Heritage Library. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 25. 11. 2021. 
  14. ^ Nield, David. „Study Shows That Humans Domesticated Turkeys For Worshipping, Not Eating”. sciencealert.com. Архивирано из оригинала 22. 4. 2021. г. Приступљено 21. 1. 2018. 
  15. ^ Annear, Steve (2017-04-24). „MassWildlife warns of turkey encounters”. The Boston Globe. Архивирано из оригинала 16. 4. 2019. г. Приступљено 2017-08-25. 
  16. ^ „Preventing Conflicts with Wild Turkeys”. Commonwealth of Massachusetts. Архивирано из оригинала 5. 9. 2017. г. Приступљено 2017-08-25. 
  17. ^ Sweeney, Emily (2017-08-25). „Don't let aggressive turkeys bully you, Brookline advises residents”. The Boston Globe. Архивирано из оригинала 28. 9. 2017. г. Приступљено 2017-08-25. 
  18. ^ Formerly Parapavo californica and initially described as Pavo californica or "California peacock"
  19. ^ Broughton, Jack (1999). Resource depression and intensification during the late Holocene, San Francisco Bay: evidence from the Emeryville Shellmound vertebrate faunaНеопходна слободна регистрација. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-09828-2. ; lay summary Архивирано 24 октобар 2017 на сајту Wayback Machine
  20. ^ Bochenski, Z. M., and K. E. Campbell, Jr. (2006). The extinct California Turkey, Meleagris californica, from Rancho La Brea: Comparative osteology and systematics Архивирано 12 април 2019 на сајту Wayback Machine. Contributions in Science, Natural History Museum of Los Angeles County, Number 509.

Литература

  • Madge and McGowan, Pheasants, Partridges and Grouse. ISBN 978-0-7136-3966-7.
  • "National Geographic" Field Guide to the Birds of North America. ISBN 978-0-7922-6877-2.
  • Porter, W. F.. Family Meleagrididae (Turkeys). pp. 364-375 in; del Hoyo, J., Elliott, A. & Sargatal, J. eds. Handbook of the Birds of the World, Vol. 2. New World Vultures to Guineafowl. Lynx Edicions, Barcelona. 1994. ISBN 978-84-87334-15-3.

Спољашње везе

Ћурка на Викимедијиној остави.

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!