Još za života je preveden na sve evropske jezike.[4]
Biografija
Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903[5]), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.[6]
Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907[6], a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“.[7] Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ.Budapesti Napló) (1906[5]).[6]
U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi.[5] U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.[2]
Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“[8] vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana[6], što je i sam napominjao:
Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji.
Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkojbulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“[6]:
Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju.
Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti.[6] I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija.[2] S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.[8]
Prvi znaci teške bolesti: raka grla[9], pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.[5] umro u 51. godini života,[7] u predgrađu Budimpešte.
U njegovu čast
U Subotici, njegovo ime nose pozorište[10] alternativnog pristupa i gimnazija za talentovane učenike.[11], a u parku u ulici Petefi Šandor, nalazi se bista, autora Almaši Gobora, podignuta 1985. godine.[12] Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.[13]
