Скопско крајиште (Босанско крајиште, Скопско—босанско крајиште) је била привремена админстративна јединица Османског царства.
Историја
Основано је 1392. након османског освајања Скопља од српског обласног господара Вука Бранковића. После слома Вука Бранковића 1396. године, на простору његове области је постојала нека врста српско-турског двовлашћа све до 1455. године, када су Турци коначно у потпуности потчинили ове крајеве. За то време, поред Скопља, османска војска је имала своју посаду у старом утврђењу Звечан на Ибру и утврђењу Јелеч крај Новог Пазара (ондашње насеље Ново Трговиште), a кадија је био смештен у рударском месту Глухавица. Управници Скопског крајишта били су султанови заступници према западу и надзирали су суседне хришћанске вазалне владаре. Контролисали су пут према Сјеници, Пријепољу и даље према Босни.
Први управник крајишта био је освајач Скопља Саруханли паша Јигит-бег, у српским и дубровачким изворима називан Пашаит. Наследио га је син Исхак који је знатно проширио територију крајишта и ојачао турски утицај у Босни. Године 1448. када је Исхаков син Иса успоставио сталну власт у средњовековној жупи Врхбосни, крајиште је достигло највећи обим, а од тада се назива још и Скопско—босанско крајиште.
