PROFILBARU.COM

Симо Дубајић
Симо Дубајић
Датум рођења	1. септембар 1923.
Место рођења	Кистање, код Книна, Краљевина СХС
Датум смрти	8. јул 2009. (85 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Симо Ш. Дубајић (Кистање, код Книна, 1. септембар 1923 — Београд, 8. јул 2009) био је учесник Народноослободилачке борбе и официр ЈНА, познат по учешћу у ликвидацијама заробљених квинслиншких снага у Кочевским шумама маја 1945. и као први од учесника тих догађаја који је о томе јавно говорио.

Биографија

Рођен је у Кистању, код Книна. У Шибенику је завршио гимназију и као седамнаестогодишњак постао члан СКОЈ-а. Послије проглашења НДХ прикључио се устанку, који је подигнут као одговор на усташке злочине. Крај рата дочекао је у чину мајора, као командант Мотомеханизованог одреда 4. армије Југословенске армије. Средином маја 1945. стигао је са својим одредом на југословенско-аустријску границу, гдје му је предато око 30.000 заробљених усташа и домобрана, припадника ЈВуО и словеначких бјелогардејаца. Дубајић је добио задатак да их ликвидира у Кочевском рогу, што је заједно са својим саборцима и учинио у периоду од 26. маја до 5. јуна 1945. Тада је стрељано око 30.000 људи.^[1] Дубајић је касније тврдио да је све време био пијан, али да је наредио да се у јаме где су бацани лешеви додатно баца експлозив како нико не би остао жив.

Након што је напустио војну службу 1946, уписао се на Академију ликовних умјетности у Загребу. Тамо се почео интересовати за филмску режију. Асистирао је режисеру Бранку Бауеру на филмовима Сињи галеб (1953) и Не окрећи се, сине (1956). Самостално је режирао три кратка документарна филма - Посљедња лубара (1954), Челична карика (1954) и Крка (1955).^[1] У тренутку кад је, са 23 године, требало да буде награђен генералским чином,^{[тражи се извор]} иступио је из КПЈ, вратио вилу на Дедињу и дао оставку на службу у ЈНА. Затим одлази на Далеки исток где се бавио филмом.

У Кистањама се 1990. прикључио српском националном покрету у Хрватској. У то вријеме је у београдском недјељнику Свет признао учешће у партизанском масакру у прољеће 1945. године. Преселио се у Београд 1991, а 1993. хрватске власти оптужиле су га за тероризам, због улоге у одбрани Републике Српске Крајине.^[1]

Издао је аутобиографску књигу Живот, грех и кајање. Од Кистања до Кочевског рога (Београд 2006), у којој је, између осталог, описао учешће у масакру 1945. године, изневши како је у њему учествовала Девета далматинска ударна бригада,^[2] укључујући и будућу југословенску премијерку Милку Планинц.^[3] За разлику од његовог свједочења, према британским процјенама из 1945, било је укупно 13.000 ликвидираних, на што се 2009. позвало и Жупанијско одвјетништво у Загребу, са захтјевом да се спроведе истрага. Ово је прва истрага на територији бивше Југославије подигнута против партизана.^[4] Истрага није завршена.