Црна Гора је, у склопу квалификација за пласман на Европско првенство у Норвешкој, требало да одигра шест утакмица у групи и, ако заузме прво мјесто, двије у баражу. Противници у првом дијелу квалификација, одржаних у периоду од 3. до 21. јануара2007. године, били су Финска, Аустрија и Холандија.
У првој званичној утакмици, одиграној 3. јануара 2007. године, побијеђена је Финска (28–26). Слиједиле су побједе над истим ривалом (41–27), Аустријом (31–24 и 34–33) те Холандијом (32–27). У посљедњој утакмици, против лала, одиграно је неријешено (33–33), чиме је обезбијеђено прво мјесто у групи и баражни окршај са Португалом.
Навијачима црногорске репрезентације је, од догађаја из прве фазе квалификације, у сјећању остала урезана завршница утакмице против Аустријанаца: при резултату 33–33, Алену Муратовићу је преостало тек толико времена да упути шут са девет метара, преко живог зида. Лопта је завршила у мрежи, означивши пролаз Црне Горе у бараж.
У првој утакмици завршне фазе квалификација, Португал је савладан, и то у гостима, резултатом 30–28. У бјелопољском реваншу, одиграном 17. јуна2007, Црна Гора је, пред 3.500 навијача, новом побједом (33–27) овјерила пласман на континенталну смотру репрезентативног рукомета.
Према предлогу селектора Милошевића, најзаслужнијим појединцима је требало додијелити веће премије. Дио играча није био задовољан том идејом, па се, након неуспјеха у покушају да се пронађе компромис, Милошевић повукао с позиције селектора. Упражњено мјесто је, у августу2007, попунио Ранко Поповић.
Црвени су, у склопу припрема за наступ на Европском првенству, крајем децембра2007. наступили на Турниру "Осам нација", који су, претходне године, освојили. У групној фази, савладани су Естонци (37–31), Турци (33–24) и Грци (34–29), да би, у репризи прошлог финала, након бољег извођења седмераца, поново били побијеђени Италијани.
Град Драмен је угостио репрезентације из "Б" групе: домаћу Норвешку, затим Данску, Русију и Црну Гору. Црвени су, у наведеној конкуренцији, сматрани апсолутним аутсајдером. Селектор Поповић је повјерење указао шеснаесторици играча. То су били:
У првом колу је, мимо свих очекивања, изборен реми против Русије (25–25). Након тога, слиједили су порази од Данске (24–32) и Норвешке (22–27). Један освојен бод, уз гол-разлику бољу од руске, био је довољан за историјски пласман у четвртфиналну групу. Ондје су Црногорце чекали Словенци (29–31), Хрвати (26–34) и Пољаци (23–39). На концу, посљедње, шесто, мјесто у четвртфиналној групи и дванаесто мјесто у укупном пласману нијесу били нешто чиме је било ко из црногорског табора могао да буде незадовољан.
Црногорска јавност је имала велика очекивања од баража за пласман на СП у Хрватској. Противник је, чинило се, био по мјери: Румунија. Далеко од сјаја некадашње славе, Румуни су доживљавани као лак плијен. Оно што је, међутим, забрињавало селектора Поповића био је изостанак неколицине веома важних играча: голмана Стојановића, лијевог крила Каписоде и средњег бека Ђукановића.
У првој утакмици, одиграној 8. јуна2009. године, у Бијелом Пољу, Црвени су славили резултатом 31–27. Ипак, 14. јуна су, у реваншу, Румуни надокнадили предност и, побједом од пет голова разлике (29–24), изборили пласман на Свјетско првенство.
Нови циклус је започет у врло неповољним околностима. Репрезентативну каријеру су, плански, окончали Ђукановић, Ђурковић и Лисичић, а Муратовић је, као кључни играч, доживио тешку повреду, која га је, фактички, трајно удаљила од националног тима.
На поменуте проблеме се надовезала веома тешка квалификациона група. Требало је, наиме, изборити барем друго мјесто у конкуренцији Шведске, Пољске, Румуније и Турске. Ново име у репрезентацији био је Фахрудин Мелић (десно крило), а знатно већу улогу је, усљед изостанка Муратовића, добио лијеви бек Владимир Осмајић.
У првом колу, одиграном 29. октобра2008. године, Црвени су доживјели тежак пораз од Пољака (20–30). Слиједиле су побједе над Румунима (35–33) и Турцима (37–31), да би, потом, била укњижена два пораза од Швеђана (29–33 и 24–29). Нови тријумфи над Турском (33–26) и Румунијом (28–27) били су увертира за посљедње коло, у којем је Црној Гори, на домаћем терену, била неопходна побједа над Пољском, како би се пласирали на завршни турнир.
У Никшићу, пред 3.000 навијача, Црна Гора је, 17. јуна2009, одиграла утакмицу на горњој граници својих могућности. Ипак, то није било довољно за побједу против веома квалитетне Пољске (23–31), па је пласман на Европско првенство остао тек лијепа, неостварена жеља.
Пораз од Пољске је, у симболичком смислу, представљао крај обећавајуће прве фазе у историји црногорске репрезентације и увод у трогодишње таворење, кроз које су пролазили како репрезентативци, тако и њихови навијачи.
У новембру2009. године, свега два мјесеца прије почетка квалификација за пласман на Свјетско првенство у Шведској, Ранко Поповић је поднио оставку на мјесто селектора црногорске рукометне репрезентације. Замијенио га је Касим Каменица, звучно име из историје југословенског рукомета. Медији су очекивали да ће та промјена бити почетак поновног успона црногорског рукомета.
Ипак, у првој фази квалификација, за коју се очекивало да ће с лакоћом бити пређена, доживљен је прави дебакл. Црна Гора је, на турниру у Италији, одржаном у периоду од 16. до 17. јануара2010. године, на опште изненађење, поражена од Грчке (26–29), па јој је побједа над домаћом екипом (28–26) донијела друго мјесто, што је, у овако танкој конкуренцији, била врло слаба утјеха, будући да није водило у сљедећи круг квалификација.
Квалификације за Европско првенство су започете тијесним поразом од Шведске (27–30), након чега је, на домаћем терену, у Бару, доживљен катастрофалан пораз од осредње Словачке (25–35). Ужасна форма црногорских репрезентативаца је настављена поразом од Израела (24–29), а побједа над истим ривалом (36–27), у Никшићу, остала је у сјенци дивљања домаћих навијача и прекида, због којег је ЕХФ казнила РСЦГ. То је, уједно, био и посљедњи меч црногорске репрезентације у овом граду.
Посљедње двије утакмице су – и за играче и за навијаче – представљале праву агонију. Црвени су против Швеђана (28–39) и Словака (21–36) више личили на случајно окупљену скупину аматера, него на рукометне професионалце. Све у свему, два бода у шест утакмица, уз веома неповољну гол-разлику (161-196), били су толико лош резултат да се смјена селектора није доводила у питање.
Миодраг Поповић се, приликом одласка са функције шефа стручног штаба, осврнуо на стање у црногорском рукомету, наводећи да РСЦГ није довољно добро обављао свој посао, а није много похвалног изрекао ни о односу неколицине репрезентативаца (Жарко Пејовић, на примјер) према репрезентативном дресу.
Једина афирмативна ставка Поповићевог мандата јесте пружање шансе младим играчима који ће, у наредним годинама, чинити окосницу црногорске репрезентације. У априлу2011. године је за новог селектора изабран Зоран Кастратовић.
Црногорска репрезентација је нови квалификациони циклус започела без много очекивања и медијске пажње, што је, испоставило се, било од велике помоћи приликом сучељавања са ривалима, будући да су Црвени, као унапријед прежаљена екипа, били лишени притиска.
По двије побједе над Белгијом (35–27 и 37–33) и Летонијом (31–30 и 32–28), у јануару2012, одвеле су Кастратовићеве пулене, ојачане присуством повратника Каписоде, у бараж, у којем их је чекала моћна Шведска. У првој утакмици, у Стокхолму, Три круне су биле успјешније (22–21), али је, у реваншу, играном 16. јуна2012, пред 4.200 црногорских навијача у Морачи, репрезентација Црне Горе, предвођена Васком Шеваљевићем, дошла до једне од највећих побједа (20–18) у својој историји и пласмана на Свјетско првенство.
Овај успјех је утолико већи, уколико се има у виду чињеница да су Швеђани, само два мјесеца након пораза од Црне Горе, освојили сребрну медаљу на Олимпијским играма у Лондону.
Црногорска репрезентација је отпутовала у Шпанију испраћена оптимистичним прогнозама. Кастратовић је, за наступ у Гранољерсу, одабрао осамнаест играча. То су били:
Драшко Мрваљевић се повриједио уочи прве утакмице, па је селектор могао да рачуна на седамнаест играча, од којих су, на свакој утакмици, по двојица била на трибинама.
У првом колу, Црногорци су, у врло тијесној завршници, поражени од Аргентинаца (26–28). Услиједио је убједљив пораз од Француза (20–32), да би, у трећем колу, Тунис био јачи (25–27). Пораз од Њемачке (21–29) је запечатио амбиције Црне Горе на овом такмичењу, па је посљедњи меч, против Бразила (25–26), схваћен као пуко отаљавање посла.
У разигравању за пласман од 21. до 24. мјеста, укњижена је прва побједа на свјетским првенствима (Чиле, 35–31), али је, у борби за 21. мјесто, претрпљен пораз (Јужна Кореја, 27–30), укупно шесто у седам првенствених утакмица. Такав се учинак, засигурно, није могао сматрати успјехом, посебно у контексту чињенице да противници у групи, изузев Француске и, донекле, Њемачке, нијесу представљали сам врх свјетског рукомета.
