Свака регија, изузев Долина Аосте, подијељена је на покрајине. Регије су аутономни субјекти са овлашћењима дефинисаним у уставу.
Историја
Као административни окрузи средишње државе током постојања Краљевине Италије, регијама је додјељена мјера политичке аутономије Уставом Италијанске Републике 1948. године. Првобитни нацрт списка обухватао је и регију Саленто (која је на крају укључена у Апулију). Фрулија и Јулијанска крајина су били засебне регије, а Базиликата је првобитно названа Луканија. Абруцо и Молизе су идентификовани као засебне регије у првобитном нацрту. Касније су спојени у регију Абруцо и Молизе у коначном уставу из 1948. године. Поново су раздвојени 1963. године.
Спровођење регионалне аутономије одложено је до првих регионалних избора 1970. године. Владајућа Хришћанска демократија није жељела да опозициона Италијанска комунистичка партија преузме власт у регијама, у којима је историјски била укоријењена (тзв. црвени појас Емилија-Ромања, Тоскана, Умбрија и Марка).
Регије су стекле значајан степен аутономије након уставне реформе 2001. године (које је усвојила влада лијевог центра и које су потврђене референдумом), којом им је додјељен остатак политичке надлежности. Још једну федералистичку уставну реформу предложила је Сјеверна лига, а 2005. године влада десног центра на челу са Силвијом Берлусконијем предложила је нову уставну реформу којом би се овлашћења регија знатно повећала.
У јуну 2006. године, приједлози који су нарочито били повезани са Сјеверном лигом, а које су поједини видјели као пут ка федералној држави, одбијени су на референдуму у односу 61,7%—38,3%.[2] Резултати су се знатно разликовали у различитим регијама, па је тако у Венету било 55,3% у корист референдума док је у Калабрији било 82% против приједлога.[2]
Контрола регија
Број регија које је контролисала свака коалиција од 1995. године:
Свака регија има статут који служи као регионални устав, одређујући облик власти и темељне принципе организације и функционисања регије, које су прописане Уставом Италије (члан 123). Иако се све регије, осим Тоскане, дефинишу на различите начине као „аутономне регије” у првом члану својих статута,[7] петнаест регија има обичне статуте, а пет има посебне статуте, који има дају проширену аутономију.
Регије са обичним статутом
Ове регије, чије статуте су одобрили регионални савјети, основани су 1970. године, иако италијански устав датира из 1948. године. Од уставне реформе 2001. године, оне стичу и остала законодавна овлашћења. Регије имају законодавну власт за све послове за које није изричито наведено да улазе у законодавни дјелокруг Државе (члан 117).[8] Ипак, њихова финансијска аутономија је веома скромна: регија задржавају само 20% свих наплаћених пореза, које углавном користе за финансирања здравственог система у регији.[9]
Аутономне регије са посебним статутом
Члан 116. Устава Италије одобрава одређене самоуправу у пет регија (Сардинија, Сицилија, Трентино-Јужни Тирол, Долина Аосте и Фурланија-Јулијска крајина), дозвољавајући им законодавна, административна и финансијска овлашћења у различитој мјери, зависно од њиховог посебног статута. Ове регије су постале аутономне како би узеле у обзир културне разлике и заштитиле језичке мањине. Штавише, влада је жељела да спријечи њихов сецесионизам од Италије послије Другог свјетског рата.[10]
Трентино-Јужни Тирол представља посебан случај. Ова регије је скоро без овлашћења, а надлежности које додјељује регионални статут у највећој мјери користе двије аутономне покрајине регије, Трентино и Јужни Тирол. У овом случају, регионалне институције играју само координациону улогу.[тражи се извор]
^Hiroko Kudo, “Autonomy and Managerial Innovation in Italian Regions after Constitutional Reform”, Chuo University, Faculty of Law and Graduate School of Public Policy (2008): pp. 1. Retrieved on April 6, 2012 from http://www.med-eu.org/proceedings/MED1/Kudo.pdfАрхивирано 2015-11-17 на сајту Wayback Machine
