Пуховски мајдани камена налазе се у доњедрагачевском селу Пухову, општина Лучани. Камен сличних својстава вађен је и у Живицама.[1]
Својства камена
Пуховски ситнозрни песковито-кристални „тоциљњак” одличног је квалитета. Жућкасте је боје. Уобичајен назив му је „пуховац”.[1] Тек извађен из лежишта, лако се сече и обрађује. Временом, како се суши, постаје све тврђи и отпорнији.[2]
Употреба
Од половине 19. века ситнозрни пуховски пешчар интензивно је експлоатисан у неколико каменолома. Највећи је био Јаћимовића мајдан на потесу Лазине, кога су због интензивне експлоатације називали и „Јаћимовића фабрика”. Некада је одавде, у разним правцима, дневно кретало и по двадесет рабаџија с колима напуњеним тесаницима.[1] Осим овог, у Пухову су експлоатисана још два већа каменолома: Тодоровића мајдан и Матовића мајдан, као и два мања ископишта на Козјем рту и у Затежићима.[1]
Пуховски камен је коришћен у различите грађевинске сврхе, а поготово је био цењен за израду надгробних обележја. За ове намене бирани су чвршћи тесаници без „стрека”. У периоду од средине 19. века па наредних сто година, пуховски мајдани били су жариште око кога се окупљао велики број каменорезаца из доњодрагачевских села Пухово, Лисице, Лис, Тијање, Ртари и Дучаловићи, а камен из ових мајдана користили су и неки горњодрагачевски, ариљски и пожешки мајстори.[1]
Осим овога, на брду Горица на тромеђи села Лучани, Лисице и Негришори вађен је и шарени ружичасто-беличаст камен знатно другачијег састава. Тврђи и тежи за обраду, за израду надгробних обележја употребљаван је тек након Првог светског рата. Користили су га лисички каменоресци Филип Домановић Крњаш и Тихомир Петронијевић Мандрк.[1]
Види још
Референце
- ^ а б в г д ђ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
Литература
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Конзервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.
- Драгачево : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник : САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0718-3.
- Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
