Полин је започела своју критичарску каријеру 1953. године када је објавила њену прву рецензију у магазину City Lights. Након неколико критика у магазинима као што су Moviegoer и Film Quarterly, Полин је објавила књигу I Lost it At the Movies (срп. Полудела сам у биоскопу) која је била колекција њених филмских критика које је радила за магазине као и оних које је објављивала преко радија. Популарност ове књиге довела је до Полинине сарадње са магазином Њујоркер са којим је остала до краја своје каријере.[3]
Полин Кејл сматра се једним од најутицајнијих филмских критичара свих времена. Роџер Иберт је у њеној читуљи написао: „Полин Кејл је имала позитивнији утицај на климу америчког филма више него било која друга особа у задње три деценије." Иберт је касније у тексту додао, „Верни читаоци ће знати колико замарам сталним цитирањем Роберта Воршоа, који је у својој књизи The Immediate Experience написао: „Човек одлази да погледа филм. Критичар мора да буде довољно искрен да призна да је он човек." Полин Кејл је била толико искрена. Она је писала о свом тренутном искуству, о ономе што је осећала."[4]
Кејл је 1972. године након председничких избора наводно изјавила: „Не могу да схватим како је Ричард Никсон постао председник кад нико кога ја знам није гласао за њега." Овај цитат је постао пример отуђивања либералне (левичарске) елите од „просечног народа" у текстовима десничарских (републиканских) политичких коментатора и по њему је ово отуђивање добило име „синдром Полине Кејл".[5][6] Прави цитат потекао је са њеног предавања на састанку MLA (енг. Modern Language Association, срп. Модерни Језички Савез) на којем је рекла: „Живим у јако специјалном свету. Знам само за једну особу која је гласала за Никсона. Где су они [Никсонови остали гласачи] ја не знам. Они су ван мог друштва. Али некад кад сам у биоскопу, могу да их осетим."[7]
Када су је 1998. године упитали да ли сматра да су њене критике утицале на развој филмова, Кејл је одговорила: „Ако кажем да, онда сам егоиста, а ако кажем не, онда сам протраћила свој цео живот."[8]
Биографија
Рано детињство и почетак каријере
Полин Кејл рођена је у Петалуми у савезној држави Калифорнији у сиромашној Јеврејској породици пољског порекла, где је била најмлађа од петоро деце. Њени родитељи, Пол и Џудит били су пољопривредници и узгајивачи кокоши, који су живели у заједници са другим јеврејским мигрантима.[9][10] Сиромаштво и губитак њиховог имања, прислио је породицу да се пресели из Петалуме у Сан Франциско, где је Полин похађала средњу школу, а затим и универзитет (на којем је студирала филозофију, књижевност и уметност).[11] Кејлова није довршила своје студије, већ се исписала са универзитета 1940. године након чега се преселила у Њујорк са песником Робертом Хораном.[12]
По повратку на Беркли три година касније, Полин је почела да пише представе и да режира експерименталне аматерске филмове. Њене представе и филмови су прошли претежно незапажено. Током похађања Берклија, Полин је започела везу са режисером Џејмсом Бротоном, са којим је добила ћерку Ђину.[13] Џејмс је након рођења Ђине напустио Полин, па је она морала сама да се брине о беби.[14]
Полинина каријера започела је 1953. године када је тадашњи уредник магазина City Lights, Питер Дин Мартин начуо препирку између Кејлове и њене другарице око филма Светла позорнице Чарлија Чаплина.[15] Мартин је понудио Кејловој да напише рецензију филма, што је она и учинила, написавши провокативну критику филма под називом "Slimelight"[а][б][16][17] О филму је написала:
„Када публика постане убеђена да је кловн који их је засмејавао заправо уметник, осећаће се издато."[16]
Поред филмских критика које је радила у магазинима, Полин је своје критике читала и преко алтернативне независне радио станице KPFA, у Берклију, а затим је постала менаџер у биоскопу Berkley Cinema-Guild and Studio где је пуштала пројекције својих омиљених филмова.[18][19]
Напомене
^Назив критике је пародија оригиналног назива филма Светла позорнице - Limelight.
^Непознато је да ли је овај назив критике заправо постојао или је додат анегдотално касније у каријери Кејлове.
Референце
^„Pauline Kael”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03.
^„Interview with Modern Maturity”. web.archive.org. 2016-03-03. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2022-03-03.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
.jpg)
