Покрштавање Скандинавије (дан. kristendommens indførelse i Norden; норв. innføringen av kristendommen i Norden; швед. införandet av kristendomen i Norden) догодило се између 8. и 12. века.
На подручју уже Скандинавије — Данске (1104), Норвешке (1154) и Шведске (1164) — основане су католичке надбискупије одговорне папи лично. Прелаз на хришћанство трајао је дуго, јер је требало успоставити мрежу цркава. Лапонци (локално Сами) покрштени су тек у 18. веку.
Иако су Скандинавци постали хришћани, дуго је трајало да усвоје хришћанска уверења.[1] Старе аутохтоне традиције и даље су постојале, а, као и код других покрштених народа, тешко су се усвајали догматски концепти попут првородног греха, оваплоћења и Светог Тројства и других.
Археолошка ископавања гробних места на острву Ловен крај Стокхолма показала су да је процес коначног и бесповратног усвајања хришћанства трајао барем 150 до 200 година. Најпознатији свети скандинавски град јесте Упсала, савремено средиште Цркве Шведске, а историјски центар култа нордијског паганизма (у Упсалском храму), многобожачке религије пре христијанизације.[2]
Током раног средњег века, папинство се још није утврдило као средишња католичка власт, тако да се развијала варијанта регионалног хришћанства.[3] Хришћански мисионари настојали су прилагодити проповедање па су представили Христа као особу снаге и среће, а књига Откровења, која представља Христа као победника над Сотоном, играла је средишњу улогу у ширењу ове религије међу Викинзима, иначе нордијске ратнике, трговце и гусаре, којима се вероватно допала идеја победника.[4]