PROFILBARU.COM

мирко ковачевић
мирко ковачевић
	Мирко Ковачевић
Лични подаци
Датум рођења	6. мај 1916.
Место рођења	Грахово, код Никшића, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	14. август 1941. (25 год.)
Место смрти	Кошуте, код Сиња, Независна Држава Хрватска
Професија	студент технике
Деловање
Члан КПЈ од	1937.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије; 1937 — 1939.; 1941.
Чин	капетан НРА
Херој
Народни херој од	21. децембра 1951.

Мирко Ковачевић (Грахово, код Никшића, 6. мај 1916 — Кошуте, код Сиња, 14. август 1941) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 6. маја 1916. године у селу Грахову, код Никшића. Био је најмлађе, једанаесто, дете сердара Петра Ковачевића. Основну школу је завршио у родном селу, а два разреда гимназије у Требињу. Због тешке материјалне ситуације, школовање је наставио тек после две године у Котору, па у Београду, где му се преселила породица. После завршетка четвртог разреда Друге мушке београдске гимназије, уписао се у Средњу техничку школу, коју је завршио 1936. године.^[1]

Током школовања се укључио у средњошколски омладински покрет и учествовао у акцијама револуционарне омладине Београда. Године 1935. постао је председник Удружења средњо-техничара. Волео је спорт и заједно са братом Василијем је играо фудбал у Спортском друштву „Раднички“.^[1]

После завршетка школе, 1936. године, одлази у Праг и почиње да студира технику. Завршио је само један семестар, јер је почетком 1937. године, на позив Комунистичке партије Југославије (КПЈ), с групом југословенских студената, отишао у Шпанију. Већ у фебруару и марту, као борац батаљона „Димитров“, учествује у борбама код Мараме, Гвадалахаре, Мадрида и Брунете. Априла 1937. године упућен је у официрску школу у Посарубиу, а затим у Албасете, где је распоређен у противтенковску батерију „Петко Милетић“, у којој је био заменик командира, од јула до децембра 1937. године.^[2]

Децембра 1937. постаје командир противтенковске батерије „Стјепан Радић“, с којом учествује у борбама код Теруела. После издвајања из 129. интернационалне бригаде, октобра 1938. године, постаје командир Другог вода Прве чете Jугословенског батаљона у близини Валенсије. Пред крај Шпанског грађанског рата произведен је у чин капетана Шпанске републиканске војске. У Шпанији је 1937. године постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[2]

После повлачења из Шпаније, заједно са многим интербригадистима, интерниран је у логор у Француској. Од фебруара 1939. до априла 1941. године био је у логорима Сен Сипријену и Гирсу. Касније је с групом Југословена отишао на присилни рад у Немачку, одакле је средином јула 1941. године, успео да побегне и пребацио се у окупирану Југославију.^[2]

По доласку у Југославију, кратко борави у Загребу, а онда је упућен у Сплит, на дужност команданта партизанских одреда Далмације. Заједно са политичким комесаром Павлом Папом и члановима Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију, приступа мобилизацији бораца у прве партизанске одреде у Далмацији.^[2]

Погинуо је 14. августа 1941. године, у близини села Кошуте, код Сиња, у сукобу с домобранима и Италијанима, приликом изласка једне групе добровољаца из Сплита, као командант Сплитског партизанског одреда.^[2]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 182/51 21. децембра 1951, проглашен је за народног хероја.^[3]

Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Василије, Војо и Мирко су проглашени народним херојима.